GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


O posetama i ubeđivanju stranačkih aktivista po stanovima

Kućne kampanje

Pre nekoliko dana, na ulazu mog stana zazvonilo je zvono. Na vratima sredovečni čovek gospodstvenog izgleda sa prijatnim osmehom na licu i jedan mladić, po svoj prilici zapisničar. "Dobar dan", kaže ljubazni gospodin, "mi smo iz te i te partije" - reče i koje, mada smo to već znali jer su svi stanari unapred dobili obaveštenje - najavu posete. "Ako nam dozvolite, mi bismo..." "Hvala, ali mi ne bismo...", kaže mu moja supruga takođe ljubazno. "Uredu, hvala, doviđenja", kaže gospodin, ali sad bez osmeha. "Zbogom", otpozdravi mu moja supruga, takođe bez osmeha. (Baš neprijatna razlika između "doviđenja" o "zbogom"). Ovo je bio dramatizovani početak priče.

A priča je sledeća: opštinska organizacija jedne partije u Beogradu odlučila da pošalje agitatore u stanove građana da objasne program i rad Partije. Nezgodno je što ja nisam siguran da će im ta predavanja i konverzacija biti od koristi, ali sam zato sasvim siguran da ta praksa nije u redu. Zašto?

Ali, da se najpre podsetimo na istorijat dolazaka na prag nečije kuće. U stara vremena, kad je narod bio manje prosvećen, domaćinstva su posećivali - da iz nabrajanja odmah isključim zastrašujuće posete javnih i tajnih policijskih službenika - narodni prosvetitelji, poljoprivredni savetnici po selima, poštari, poreznici, volonteri Crvenog krsta i polumeseca, predstavnice humanitarnih organizacija i Kola srpskih sestara, zamenjivači "novo za staro", popravljači polomljenih kišobrana i, naravno - politički agitatori. Danas u kulturno, tehnički i informativno razvijenijem društvu, posete su se svele na poštare sa preporučenim pismima, prodavce usisivača marke "kirbi" i "reinbou" i, naravno, na političke agitatore. Toliko o posetama kroz istoriju, "Nekad i sad".

Da se vratim na ljubaznog gospodina. Zašto sam protiv te prakse? Najpre zato što je politika, kao i veroisposvest, privatna stvar čoveka. O politici privatno razgovaramo samo sa prijateljima i veoma bliskim poznanicima. Nikako sa nepoznatima. A, onda, ko vlasniku stana garantuje da agitator, ili njegov mladi zapisničar, a možda i neko treći, neće izveštaj o poseti da sejfuje na hard-disku, što bi podsećalo na neke fascikle koje bismo da zaboravimo. Mada u to zaista ne verujem. Mada...

A, onda, šta ako bi predstavnici i onih drugih 139 (od 150, računajući na Čedinu još neregistrovanu partiju) došli na istu ideju? Najpre bi morali da usaglase datume satnice i redosled poseta, u šta ne verujem kao mogućnost. Ali bi te posete stvarale ozbiljne probleme: u gradovima domaćini ne bi mogli da gledaju fudbalske utakmice, a domaćice bi morale da se oproste od latinoameričkih serija s plačljivim lepoticama. Na selu ne bi imao ko da nahrani stoku.

Pored toga, verbalno ubeđivanje po stanovima je potcenjivanje zdrave pameti građana koji, naravno, uspešnost neke partije i vlasti uopšte ne procenjuje po programima i konferencijama za štampu, već po konkretnim delima, rezultatima.

Drugo je sa izborima. Obilazak glasača pred zatvaranje biračkih mesta je ne samo dozvoljivo nego i potrebno, jer je glasanje građanska obaveza. Za koga će građanin da glasa, to ne zna ni partijski agitator.

Sve u svemu, kad se sabere i oduzme partijska agitacija po stanovima, po mom uverenju - sumnjiva je praksa. Mada ima i drugačijih mišljenja, ne samo kod partijskih marketinških stručnjaka. Evo jednog primera.

Kad sam ovih dana u jednom meni dobro poznatom društvu na ovu temu razgovarao s jednim prijateljem, uglednim visoko obrazovanim rukovodećim kadrom jedne partije u jednoj opštini, on se nije složio. I to razložno obrazložio. Nije mi ostalo drugo nego da se dosetim da o tome upitam drugog sekretara Finske ambasade u Beogradu, izostaviću njegovo ime iako me za to nije molio, da li je u njegovoj zemlji pomenuta praksa poznata. "Sačuvaj bože", diskretno se iznenadio diplomata i dodao: "Znate, kod nas je dom sveto mesto". Onda mom prijatelju i meni nije ostalo drugo nego da zaključimo da su Finci zaostali narod u političkoj kulturi i ko im je kriv što nisu Srbi. A moglo bi obrnuto. Ko će to znati!

Dr Damjan Dragojević, Novi Beograd


Lančana volja svih naroda u Evropi

"Medijska strategija o statusu Kosmeta", 4. 11. 2005.

Pridružujem se zapažanjima g. Čedomira Cvetkovića o manjkavosti naše medijske strategije o Kosmetu. I sam bih izneo nekoliko misli na istu temu.

Zašto je glas javnosti, tj. naroda u ovom trenutku izuzetno važan? Znamo i mi, a zna i ceo svet da postoje znatne razlike u mišljenju naroda Srbije s jedne strane, i vlade i lidera političkih partija s druge strane o ukupnom stanju u Srbiji. I koliko je ukorenjena atavistička antisrpska politika mržnje crnogorskih Đukanovića. Pored toga, podsetimo se činjenice da najveći procenat građana uopšte ne pripada nijednoj partiji, ni kao članovi ni kao simpatizeri, iz različitih razloga, mnogi zbog nezadovoljstva sa učinkom vlasti.

Zbog toga je, uprkos jedinstvenoj platformi poslanika Srbije o budućnosti Kosmeta, razumljivo strahovanje o ishodu pregovora isto toliko izraženo kako zbog najblaže rečeno neblagonaklonog odnosa zapada prema Srbiji, toliko i zbog odnosa između naših političara. Upravo su to razlozi zbog kojih je, i po mom mišljenju, pred našim javnim glasilima danas veliki izazov: podrška stavovima vlade, oba parlamenta i partijskih lidera i posebno volji naroda prema budućem statusu Kosmeta. I o takvoj podršci obaveštavati i našu i svetsku javnost. Danas nema teme sa većim prioritetom za javna glasila od borbe za Kosmet.To praktično znači da uporedo sa podrškom stavovima vlade i budućem pregovaračkom timu, javna glasila bi borbi za Kosmet dala najveći doprinos ako bi snažno isticala nepokolebljivost naroda u odbrani Kosmeta i ukazivanjem zapadu pre svega na volju naroda.

Ali, ne samo kroz novinske rubrike namenjene mišljenju "običnih "građana, već i kroz sve novinske rubrike: spoljnopolitičku, ekonomsku, naučnu, kulturnu, sportsku, kroz feljton, kroz ispitivanja javnog mnjenja i ankete građana. Naša i svetska istorija je puna primera koji su pokazali da je u svim kriznim situacijama upravo volja naroda bila ona snaga koja je usmeravala istoriju. Pa bismo, na primer, i feljtone u ovom trenutku birali, imajući u vidu pre svega takve bitne interese naše medijske strategije u odbrani Kosmeta.

Snažno istaknuta volja i opredeljenje naroda prema Kosmetu izražena u javnim medijima, imala bi pozitivnog uticaja i na one, istina malobrojne, naše građane i političare koji su u toj meri ogorčeni zbog zlodela albanskih terorista i politike albanskih rukovodilaca na Kosmetu, da bi bili spremni i da se odreknu Kosmeta kao srpske nacionalne more.

One na zapadu, koji još priželjkuju i planiraju da otcepe Kosmet od Srbije, valja stalno podsećati na činjenicu da se vlade u Srbiji mogu menjati, ali da se odnos Srba prema Kosmetu nikada neće promeniti. Takvim zapadnim političarima treba poslati Vukove narodne junačke pesme iz Kosovskog ciklusa iz kojih će shvatiti zašto srpski narod više od 700 godina u svom srcu nosi Kraljevića Marka kao neustrašivog borca protiv tuđeg gospodstva, makar što Marko Mrnjavčević iz Prilepa grada i nije bio taj nacionalni heroj.

Sa naše strane se s pravom ukazuje da bi eventualna nametnuta nezavisnost Kosmeta mogla da izazove desetine sličnih prekrajanja granica samo u Evropi. Međutim, nisam pročitao nijedno istorijsko poređenje kojim bi se pokazalo da je upravo, i pre svega opredeljenje naroda, bilo odlučujuće u sudbonosnim trenucima kada su se pojavljivale pretnje okupacije, komadanja nacionalne teritorije i promene državnih granica. Istoričari bi mogli da pruže dragocene primere.

Branko Božanić, Petrovaradin


Dvostruki aršini

Takozvana "međunarodna zajednica" (čitaj Zapad) ima dvojake aršine zavisno od toga da li su pitanju zemlje Zapada, pre svega Amerika, ili s druge strane "supersile" kao što su Srbija, Panama, Kuba, Somalija, Sudan, Vijetnam, Irak, Avganistan i slično. Ili, pak, treća grupa zemalja kojih se plaše kao đavo krsta a la Rusija, Kina, svakome iole upućenom i objektivnom nije ništa novo.

Primera ima sijaset, počev do agresije na Srbiju, Irak, Avganistan... i u odobravanju i davanju logističke i druge podrške egzodusu Srba iz Krajine, kao i egzodusu Srba s Kosmeta, puštanja na slobodu teroriste Haradinaja i čak davanja istome pravo da se bavi politikom, stalnog lobiranja za nezavisnost Kosmeta.

Istovremeno traže i prete da Republika Srpska čvršće učestvuje u zajedničkoj državi BiH (a što naši političari uopšte nisu u stanju da upotrebe kao kontraargument) i slično. Dvostruki aršini su i kada je reč o pitanju Baskije, Irske, Čečenije i Tajvana i, stalno podstrekavanje i izazivanje incidenata u Vojvodini.

Najnoviji događaji u Francuskoj, gde besne rasni i etnički nemiri i gde ima mrtvih i ranjenih, postavljaju, međutim, jedno logično pitanje: da li će ta ista "međunarodna zajednica" i Parlament Evrope osuditi Francusku zbog ovih događaja i pripretiti (baš kao što su uradili Srbiji) i obrazovati komisiju koja će ispitati ove događaje?

Zamislimo da je recimo srpska policija ubila dva pripadnika neke nacionalne manjine kod nas i istovremeno ih nazvala "đubretom", kao što je francuski ministar policije nazvao demonstrante!? Ne bi nas oprali ni Sava ni Dunav, ali pošto se u ovom slučaju radi o "bastionu demokratije", Francuskoj, ondaÖ?

Kao najvažnije postavlja se pitanje da li će naši vazalno orijentisani političari uspeti u svom slepilu da konačno vide dvostruke aršine koje primenjuje Zapad i da prestanu sa servilnostima svake vrste kada je Zapad u pitanju?

Mihailo Stevanović, Beograd


Opasna strmina kod "Miloševog konaka"

Kada se od Topčiderskog groblja spuštate uskim i strmim putem ka "Miloševom konaku", zastaće vam dah zbog lošeg obezbeđenja prema provaliji na levoj strani. Ovaj napušteni kamenolom je veoma opasno mesto i samo zahvaljujući sreći do sada se nije desila tragedija koja bi podsetila nadležne da su bili dužni da nešto preduzmu. Napušteni kamenolom se lako i brzo može pretvoriti u korisno i atraktivno mesto podizanjem garaže na 5-6 nivoa za najmanje 5.000 vozila.

Ova garaža bi se razlikovala od onih u centru grada jer bi bila namenjena garažiranju na više dana, meseci, pa i godina. Svi oni koji odlaze na odmor ili duži rok u inostranstvo, ili ne žele zimi da voze svoja vozila, a ne poseduju garažu, ovim bi rešili svoj problem.

Zbog neposredne blizine železničke stanice "Topčider", ova garaža bi bila idealno mesto da auto-kuće lageruju vozila namenjena prodaji. Nepotrebno je naglašavati da bi mnoge ulice i trotoari u centru bili lišeni vozila čiji su vlasnici prinuđeni na takvo parkiranje zbog toga što nemaju sopstvene garaže. Mnoge ulice i trotoari bili bi prohodniji, pa i čistiji.

Ovu gigantsku garažu pratili bi servisi sa pranje i opravku vozila, prodavnice rezervnih delova i opreme za kola, ugostiteljski objekti, frizerski saloni, saune, menjačnice, taksi stanice...

Kada garažiraju svoje vozilo, vlasnicima je u blizini tramvaj koji vodi pored glavne železničke i autobuske stanice do samog centra grada. Jedno ružno i opasno mesto postalo bi korisno i lepo. Sa ne mnogo novčanih ulaganja, ali sa dosta volje, to je izvodljivo jer je reč o tlu koje može nositi objekat bilo kog opterećenja bez rizika.

Ljubomir Jovanović, Beograd