GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Nastavlja se rušenje ugleda i bojeve gotovosti Vojske SCG

Ko ne plaća svoju, plaća tuđu vojsku

Na svakom delu Zemlje postoji vojska, svoja ili tuđa. Ko ne plaća svoju vojsku, plaćaće mnogo skuplju, tuđu, vojsku gospodara. Da bi postojala vojska, mora da postoji država - kakva država, takva i vojska.

Država zakonom uzima sinove od roditelja. Država mora da ih, žive i zdrave, vrati kući, obučene i osposobljene za najteže napore ratnog sukoba. Država mora da obezbedi siguran život u vojsci. Ona to radi donoseći zakone kojima propisuje sve što je vezano za odbranu i Vojsku, zatim primajući u službu starešine, školovane, sposobne stručnjake kojima poverava da obučavaju i uvežbavaju vojnike i jedinice, organizuju život u uslovima velikih rizika, sa maksimalnom verovatnoćom bezbednog povratka kući.

Radno vreme starešine treba da traje 24 časa dnevno. Uostalom, sami su se stupanjem u vojsku odrekli mnogih ljudskih prava i sloboda. A šta je sa porodicama starešina? Ko njima obezbeđuje egzistenciju? Zakonom je određeno da je prosečna plata starešina tri do pet puta veća od prosečne plate u državi, a tako je i u drugim državama Evrope. Evo zašto.

- To je naknada za uskraćena prava i slobode,
- Država preuzima obavezu brige o porodicama starešina, a podoficiri i oficiri moraju da vrate kućama žive i zdrave tuđe sinove posle odsluženja vojnog roka.

Vojvoda Mišić je početkom 20. veka bio jasan i određen: država je obavezna da u sopstvenom interesu omogući bezbrižan život starešinama, kako bi oni mogli da se posvete obavezama poziva. Ne idu sinovi u vojsku zato što je vole, istina ima i takvih, nego ih zakoni obavezuju. Vojska ili zatvor - pitanje je sad! Nije baš bogat ili povoljan izbor. Ali pravo pitanje je - kome očevi šalju svoju decu?

Profil starešine koji neposredno radi sa vojnicima je: vodnik prve klase - stariji vodnik, poručnik - kapetan prve klase, oženjen, jedno do dva deteta, supruga nezaposlena, uglavnom bez stana, plata ispod republičkog proseka ne može da pokrije ni troškove hrane za porodicu. Trupni starešina je opterećen svim problemima egzistencije sopstvene porodice: deca nemaju šta da jedu, poneko bolešljivo, zadužen, kod poznanika ili kreditima, ne zna da li će i kada početi da vraća dugove, srećan ako mu sa strane kapne bilo kakva para, posle duže besparice može i sumnjivog porekla. U toku radnog vremena, hteo to ili ne, misli mu odlutaju na varijante obezbeđenja dopunskih prihoda.

Tvrdim da su ljudi koji su školovani, stručni i žele da kvalitetno izvršavaju sve obaveze svog teškog, a časnog poziva, sprečeni da mu se posvete. Kako očekivati da starešina neprekidno izvršava svoje obaveze prema vojniku (sećam se izreke - i vojnik je nečije dete) a potpuno zanemari roditeljske obaveze prema sopstvenoj deci? To je prosto biološki nemoguće. Volja hoće, ali biološki nagoni ne daju.

Oni koji komanduju Vojskom i nadležni resorni ministri su, krpeći zakonske odredbe, doveli starešine do prosjačkog štapa (zbog toga je 70.000 starešina, aktivnih ili u penziji, podnelo tužbe protiv države) i direktno su odgovorni za stanje bezbednosti u jedinicama Vojske, za povećanje verovatnoće vanrednih događaja s lakšim ili težim posledicama, što je rezultiralo učestalim tragedijama - razjašnjenim ili nerazjašnjenim ubistvima i samoubistvima.

Pre nakoliko dana čuo sam od prolaznika zagledanog u napis o tragediji kod Pirota: "Ne dam sina u vojsku u kojoj je oficir siromašan. Neće biti bezbednog života u jedinicama dok su starešine siromašne i preopterećene problemima očuvanja egzistencije porodice".

Roditelji, zahtevajte od ljudi koji obavljaju poslove državne vlasti da omoguće oficirima i podoficirima da vode brigu o vašim sinovima u vojsci.

Božo Novak, Beograd


Zrelo za monarhiju

U poslednje vreme, srpska politička scena opterećena je velikim brojem afera i skandala dok se ekonomska beda produbljuje. Broj nezaposlenih meri se milionima, a srednji sloj skoro da i ne postoji. Najveći deo stanovništva živi ispod granice siromaštva. Inflacija najveća u Evropi... U razvoju novih tehnologija, pre svega informatičkog sektora, Srbija znatno zaostaje u odnosu na ostale zemlje regiona. Borba za vlast stranaka i njihovih koalicija, kao i lična promocija njihovih lidera stavljaju se iznad interesa države i naroda.

Ovo se dešava u vreme kada se bliže sudbinski pregovori o konačnom statusu Kosova i Metohije. Država Srbija je sve dalje od Evrope i sveta. Sada više i ne znamo koji je krajnji rok za prijem u Evropsku uniju.

Naši političari, podeljeni, opterećeni ličnim sujetama, nespremni ulaze u rešavanje ovih gorućih pitanja. Sve političke opcije koje obitavaju na političkoj sceni Srbije ne samo da su potrošile svoje vreme već grickaju i naše vreme koje nam je od Boga dato.

Vreme je da kažemo zbogom, zauvek zbogom, kako ostacima Miloševićeve diktature i njegovim satelitima, tako i raznim građanskim i malograđanskim opcijama iz postmiloševićske ere. Gladan narod je sit kako levih, tako i desnih političara. Srbija traži treći put.

Srbiji treba materijalna, duhovna i moralna obnova. Ne treba eksperimentisati sa novim idejama, dovoljno je uzeti stare proverene recepte. Dok je bila kraljevina, kao Srbija ili Jugoslavija, naša država bila je moćna, poštovana i od sveta priznata. Za naš dinar se otimao vaskoliki svet. Pljuštale su ponude za kredite.

Kako monarhija može da doprinese povratku moći u ugleda naše domovine? Prestolonaslednik Aleksandar Drugi povezan je rodbinskim vezama sa svim evropskim kraljevskim domovima. On je dvadesetpeto koleno Stefana Nemanje, rodonačelnika srpstva, od koga vode poreklo i mnoge evropske vladarske loze. On je kumče i rođak engleske kraljice Elizabete. Španski kralj Huan Karlos je njegov kum i rođak njegovih sinova.

Nedavno, prilikom proslave 65. rođendana Aleksandra Drugog, okupiše se najviđeniji ljudi današnjice, a među njima i švedski kraljevski par i vladar Luksemburga. Ko bi od današnjih političara iz Srbije i Crne Gore mogao da okupi toliko uglednih ljudi? Niko osim Njegovog visočastva.

Njegovim ustoličenjem, naša država bi dobila vladara koji nije opterećen komunističkom prošlošću, čime ne može da se pohvali nijedna od država bivšeg socijalizma iz Istočne Evrope. Svi ostali, čak i ako nisu bili socijalistički funkcioneri, bar su školovani i vaspitavani u komunističkom duhu, što je ostavilo traga u njihovom ponašanju i načinu vladavine. Takođe, bio bi to jedini šef države sa prostora bivše Jugoslavije koji nije učestvovao u krvavim ratovima.

Osim toga, NjKV Aleksandar Drugi je najpozvaniji da pregovara o sudbini Kosova i Metohije. Pod vođstvom njegovog dede, ono je 1912. godine, prvi put posle pet vekova, oslobođeno od turskog ropstva. Zato treba da vratimo monarhiju koju su nam uzeli na lažnom referendumu uz pomoć ćoravih kutija i drugih zastrašivanja. I to ne bilo koji oblik, već ustavnu monarhiju u kojoj je kralj iznad političkih partija i njihovih lidera. Nad njim su samo narod i svemogući Bog. Pozivam sve ugledne ljude da se uključe u ovu prepisku.
Bez kralja ne valja!

Zoran Stanković, Požarevac


Vratiti jevtinu strujnu tarifu

Odavno je konstatovano da "obične" građane nema ko da predstavlja u Parlamentu Srbije. Narodni poslanici su zauzeti drugim, važnijim pitanjima, često ih nema u sali da obezbede kvorum pri donošenju zakona i drugih odluka, ali su tu kada se glasa o njihovim platama i raznim povlasticama.

Novinari vašeg lista, kao i sami čitaoci, u rubrici "Glas čitalaca" više puta su pisali kako je u Srbiji nestala srednja klasa i da je, nažalost, prešla u klasu najsiromašnijih i materijalno najugroženijih. Među njima su milioni penzionera, nezaposlenih radnika, radnika koji su otpušteni s posla i onih koji rade, a ne primaju plate... A poslanici su sebi, pored plata, namakli razne funkcionerske dodatke i na taj način svoja ukupna primanja učinili znatno većim. U sličnom, privilegovanom položaju su i brojni funkcioneri koji primaju dodatke za obavljanje raznih funkcija van radnog mesta, a ti dodaci su najčešće tri puta veći od prosečne plate u Republici.

Zbog ovih saznanja razmišljam: može li se šta učiniti da se poboljša standard širokog sloja građana? Znam da se ministar Dinkić čvrsto drži stava da nema povećanja potrošnje bez pokrića i da se dinar mora energično braniti. Od koga? Od "srednje" klase svakako NE! Da bi se izbegao nasrtaj na dinar, a pomoglo da se u pozitivnom smislu izmeni položaj najvećeg broja građana, smatram da bi trebalo vratiti jevtiniju tarifu za struju od 15 do 17 sati u toku dana, jer to bi značilo mnogo za porodični budžet, naročito u zimskom periodu, kada su računi za struju najveći.

Ako RTS može da se veže za račune EPS-a, mogao bi i EPS da učini nešto više za svoje potrošače. RTS je to učinio suprotno svakoj logici tržišne privrede: ima građanine pokorni da platiš pretplatu, pa ako ti se ne sviđa program - isključi TV! A RTS nije jedini na ovim prostorima...

Pošto nisam narodni poslanik i nemam mogućnost da sa skupštinske govornice plasiram ovu ideju, koristim "Glas javnosti" za što sam uveren da će se, kao i do sada bezbroj puta, staviti na stranu brojnih čitalaca i omogućiti da se njihov glas čuje i da ova ideja dođe do onih koji bi morali malo više da razmišljaju o mukama ljudi koji su na ivici egzistencije.

Stojimir Veličković, Kruševac