Kad vam je u opisu posla (pored svega ostalog) i to da se intenzivno muvate po koncertima i raznim drugim muzičkim dešavanjima, pre ili kasnije shvatite da se gro muzičkog života Beograda odvija u zatvorenim krugovima... Bez iznenađenja, u okvirima predvidljivog, nezavisno od toga ko nastupa.

Unapred znate koje ćete face videti na kom koncertu, kako će ko da reaguje na ono što čuje i vidi, kakve ćete priče slušati u prolazu, ko je došao iz razonode - ko iz obaveze, ko statira, ko se viđa sa "ekipom" (kraj šanka), ko je samo zbrisao iz kuće... Tako je s rokerima i hip-hoperima, sa ekser-skakutanerima i "duvačima" i još više sa onima kojih je najviše - običnim pozerima. I ništa loše u tome što postoji "žanrovska diferenciranost" scene - to je prirodna neminovnost. Loše je, međutim, što se ovde ti različiti "žanrovi" najčešće ne dodiruju, a začarani samodovoljni krugovi dugoročno vode samo u učaurenost, predvidljivost i dosadu... i to je, nažalost, ono čega najviše imamo u (kulturno-muzičkoj) ponudi...

Upravo zato, najuzbudljiviji koncerti u Beogradu poslednjih godina događali su se kada je publika bivala "šarena" i neopterećena, odnosno kada su ljudi došli da se zabave, a ne (kao što je ovde čest običaj) da stoje sa strane i puše, pijuckaju i traže dlaku u jajetu... Stereo Em-siz u Hali sportova, Manu Čao i Femi Kuti na "Tašmajdanu", Gotan prodžekt na Kalemegdanu, Dejvid Birn (prvi put) u Centru "Sava", Džangl braders u Domu omladine... Neki su od tih nezaboravnih koncerata kada je, pored inspirisanih muzičara, i publika aktivno učestvovala u stvaranju spektakla.

Iako je predstavljao događaj drugačije vrste, 21. beogradski džez festival, koji je posle pet dana i petnaestak koncerata, u noći između ponedeljka i utorka priveden kraju džem-sešnom u Pogonu Doma omladine, sasvim sigurno ulazi u taj niz uspelijih muzičkih događaja u (Beo) gradu u poslednje vreme. Ne samo zato što je, posle 15 godina prinudne hibernacije, "iz prve" uspeo da okupi vrhunska imena (Dejv Holand, Al Foster, Duško Gojković, Denis Baptist, Nikola Konte, Čarli Hanter, Vinisijus Kantuarija, Moreno Veloso, Dejv Libman, Vorld saksofon kvartet i dr) i ponudi program gde je svako mogao da pronađe nešto po svojoj meri (konvencionalno, kontemplativno, zabavno, eksperimentalno, sa etno ili rok aromom...) već i zato što na taj način u velikoj meri uspeo u alhemičarskoj nameri da "pomiri" mnogo različitih publika i tako stvori svoju sopstvenu.

Iz večeri u veče u Domu omladine se okupljao zanimljiv svet - mlade i sede glave, stari (ji) džez entuzijasti, muzičari raznih generacija i svetonazora, redovni "muzički frikovi" (u kojima Beograd ne oskudeva), ali i veliki broj onih koji nisu deo "standardne ekipe" koja obilazi koncerte. Možda zvuči trivijalno, ali to jeste veliko dostignuće u gradu bolesno naviknutom na inerciju.

Žalosno je, međutim, to što Beograd nema pravu kuću za tako ambiciozno zamišljen festival. I pored nekih "šminkanja mrtvaca" (delimična rekonstrukcija Pogona i toaleta), Dom omladine Beograda i dalje deluje jadno i sindikalno (skoro kao Dom sindikata): musavo je, zagušljivo, publika se sudara pošto su bilijarski stolovi okupirali holove, tako da je stvarno potrebno mnogo dobre volje da bi se apstrahovao ambijent i u potpunosti prepustilo muzici...

Pozitivno je, ipak, što je na upravo završenom 21. beogradskom džez festivalu bilo dobre volje... a više takvih volja, valjda, može nešto da promeni. Nije zgoreg pokušati...

P. D.