N ema zbora da poslednje samoubistvo u kasarni "Treći pešadijski puk" u Pirotu nedvosmisleno upućuje na veliki broj problema u vojsci. Problemi su objektivne i subjektivne prirode, gde se pod problemom subjektivne prirode mogu podvesti propusti starešina i stanje oštećenog i uticaj njegove porodice na događaj. Objektivni problemi su objektivne okolnosti u društvu koje su svima nama poznate. Sloboda štampe dozvoljava različita subjektivna gledanja na pojedine događaje i probleme i to je neophodno kako bi se što objektivnije došlo do istine.

Međutim, o pojedinim problemima koji su vezani za tanane osobine srpskog naroda, kao što je i služenje vojnog roka, "autoritativno" pišu ljudi koji nisu sa teritorije Srbije. U vezi sa tim postavlja se nekoliko pitanja:

1. Da li srpski narod iz Srbije nema dovoljno ili uopšte nema novinara, komentatora ili drugih autoriteta da se oglašavaju o problemima i događajima u Vojsci i sistemu odbrane?
2. Zašto su svakakvi ljudi koji su "pobegli" u Srbiju ko zna od kuda, a ne zna se da li su uopšte služili bilo čiju vojsku, postali referentni izvori stavova o Vojsci?

3. Zašto u štampi, uopšte gledano, a i u vašim novinama, nema suprotnih komentara o pojedinim problemima u Vojsci. Da li je to pitanje apsolutne istine koja se iznosi ili nečeg drugog?
Tekst pod naslovom "Bolje mrtav nego osramoćen" može da bude "uputstvo" drugoj srpskoj muškoj deci kako da postupe kada dođe vreme za vojsku i daje im uputstvo da:
1. izbegnu služenje vojske,

2. izbegnu služenje vojske u uniformi i odluče se za civilni model,
3. ukoliko ipak odete u vojsku i služite u uniformi, pa imate probleme, da ne biste bili osramoćeni, postoji rešenje na koje upućuje naslov članka. Na kraju, ime i prezime analitičara Danijela Šutnera, i naslov i sadržaj provokativno i tendenciozno ukazuju na probleme u Vojsci koji su, iznad svega, problemi države i društva, a i srpskog naroda uopšte.

Arhetipska svest srpskog naroda o potrebi služenja vojnog roka "genetski" se prenosi s kolena na koleno i trebaće puno vremena da srpski narod ukrsti sa nekim Šutnerima, Klintonima, Atlantskim savetima, NATO organizacijama, Partnerstvom za mir i nemir i ne znam sa kojim sve drugim nesrpskim organizacijama da bi se u potpunosti obrisao "vojnički gen" u srpskom čoveku. A tada više neće biti ni Srba, kao što danas nema ni Asiraca, Kelta, Tračana i drugih, pa niko ne žali za njima.

Milorad Kljajić srpski oficir

Nikada i nigde se tako bezočno ne manipuliše jednim teritorijalno omeđenim političkim prostorom, kao što je to slučaj sa Kosovom i Metohijom. Svi na tom prostoru su sudionici jedne velike političke igre pred očima celog sveta! Šta više, to niko i ne krije u poslednje vreme. Narod, građani koji su životno, civilizacijski, istorijski zainteresovani za taj prostor, dakle oni koji su tamo živeli stolećima, mogu mirno i bez ikakvog uticaja na tok događaja, samo da gledaju sve te igre, laži, foliranja, obećanja i sve moguće obmane. Slušamo razne visoke funkcionere međunarodne zajednice, koji nam kažu kako misle da reše kosmetsku odiseju!? Takvih licemernih, pokvarenih, podmuklih ideja i zalaganja teško je sakupiti na jednom mestu.

U prvoj rečenici kojom nam se obraćaju međunarodni visoki predstavnici, ne propuštaju da nam kažu sledeće: da se neće dozvoliti povratak na isto stanje na Kosmetu od pre 1999. godine. U drugoj rečenici odmah upozoravaju da se neće dozvoliti ni podela Kosova i Metohije. U trećoj i najpodmuklijoj rečenici isti visoki zvaničnici traže da se na Kosmetu moraju uspostaviti takozvani multietnički procesi življenja.

Dakle, traže ono isto u trećoj rečenici, zbog čega sukobi na Kosmetu traju bukvalno jedno celo stoleće. Zato je ovo i najpodmukliji predlog i osuđen na propast. Zato ga i nude kao jedino (ne)rešenje, koje zapravo predstavlja nemoguću misiju! Svi znamo da je tamo svaki multietnički život Srba sa većinskim stanovništvom osuđen na propast, ako nećemo da se lažemo još koju deceniju. A lagati se više nećemo morati, kada tamo za koju godinu ne bude više nijednog predstavnika jedinog konstitutivnog naroda na tim prostorima.

Sve gore pomenute zaključke znaju svi, građani, političari, ali zapanjuje inertnost, muk, ćutanje, predaja, nad gore pomenutim očiglednim manipulatorski raspoloženim svetskim moćnicima. Mala deca znaju da se narko dolarima kupuju naklonost i lobi grupe za takozvanu albansku stvar. Ali šta to vredi, kada kod nas maloj deci nije dozvoljeno da se bave politikom, već samo našim punoletnim i neinformisanim građanima i političarima nezainteresovanim za kosmetsku agoniju.

Milutin Mlađenović

Srpsko pismo zamenjeno je ne samo hrvatskom latinicom već i rečima uzetim iz stranih jezika. Izdavačke kuće se utrkuju koja će više knjiga objaviti na latiničnom pismu, mnoge dnevne i nedeljne novine takođe slede taj "trend". Oni Srbi koji bi želeli da sačuvaju ćirilicu negoduju, ali bez ikakvog uspeha. Odnos prema srpskom pismu je sve gori, a njegov potpuni nestanak sve izvesniji. Nema pomoći ni od poznatog člana 8 Ustava Srbije koji štiti ćirilicu, jer se Ustav ne poštuje.

A krše ga čak i oni koji bi trebalo da ga čuvaju. I kako za to ne snose nikakve posledice, jasno je da se samo žalbama pojedinaca, grupa ili udruženja ništa ne može postići. Za krajnje nemaran odnos prema srpskom pismu ne postoje kazne. One bi se, kao i u toliko drugih oblasti, morale predvideti za prekršioce, urediti zakonom, koji bi se i primenjivao. Nikako nije dovoljno da se on samo izglasa u Skupštini i objavi u Službenom listu. Razume se, i taj zakon bi morala da predloži neka od parlamentarnih stranaka, ali koja?

Sem stranke G17 plus, od koje se i ne može očekivati da joj opstanak ćirilice leži na srcu (što se vidi već iz njene "firme") i Demokratske stranke, koja je u svom predlogu novog Ustava proglasila latinicu za ravnopravno pismo srpskog naroda (!), ostaju stranke koje u svojim nazivima imaju imenicu Srbija ili pridev srpska. One, međutim, ćute, kao da je sa srpskim pismom sve u redu. Nema čak ni gnevnih govora radikala. Izgleda da i oni od beskonačnih praznoslovlja o Srpstvu, izdajnicima u drugim strankama i busanja u sopstvene rodoljubive grudi ne stižu da primete nestajanje ćirilice (koja je, valjda, takođe jedno od obeležja Srpstva).

Vojislav M. Stanojčić, Beograd

U niškim školama ima sve manje đaka prvaka. To su žalosne činjenice, ali kako se nadobudni ministar prosvete i njegovi pomoćnici odnose prema njima, to je tek tragedija. Celog leta nisu se udostojili da načine uputstvo za upis i formiranje odeljenja na osnovu broja upisanih prvaka i postojećeg osoblja, a nisu našli za shodno da provere stanje ni neposredno nakon početka školske godine.

Zašto sam ovako ogorčen? Ne ulazim u to da li je ili nije direktor OŠ''Ćele kula'' u Nišu imao prava da sa upisanih osamdesetak prvaka formira četiri odeljenja prvog razreda. Ako nije, zašto ranije nije reagovano. Čekala su gospoda iz ministarstva da deca dva meseca idu u školu, da se naviknu na učitelje, okruženje, ostalu decu, i onda doneli odluku o ukidanju odeljenja.

Radi se o prvacima, njihovim prvim koracima u samostalan život. Stavite se u poziciju deteta koje sad mora da se odvaja od tek stečenih drugova, nakon jednog šoka (polazak u školu) sledi drugi, ali još veći. Više nisu svi u istom položaju, jer su neki već dva meseca zajedno, a njih naknadno preraspoređuju. Ti mališani se stavljaju u poziciju novajlije u već formiranom odeljenju, menjaju im učiteljicu, menjaju im učionicu... Šta mislite koliki je to šok za te mališane. Za mene kao roditelja je prevelik, kako je tek njima?

Pa sad, gospodo iz ministarstva, lepo je sedeti u udobnim foteljama, primati velike i redovne lične dohotke, ali treba sve to i opravdati. Ako niste bili u stanju da svoj posao obavite kako valja, a niste, onda bar ne kvarite dalje, ne maltretirajte više te mališane, ionako ih je sve manje. Da li je za ovu državu toliki teret davati par plata više za učitelje? Ostaviti tih par odeljenja nije tragedija. Mnogo veća je maltretirati naše male prvake. Razmislite, još nije kasno.

Zabrinuti i ozlojeđeni roditelj