U Srbiji je nažalost česta pojava osporavanja oslobođenja zemlje od strane Crvene armije u jesen 1944. godine, pa je postupak čelnika opštine Bela Crkva koji su 1. oktobra poslali domara opštine da u svečanoj ceremoniji, uz predstavnike ruske ambasade i lokalnog udruženja boraca, položi venac na grobove palih crvenoarmejaca, samo jedan u nizu skandaloznih postupaka i izjava, kojima se negiraju istorijske činjenice o Drugom svetskom ratu. Često se iz usta nekih "političara" i "analitičara" čuje tvrdnja da je "jedna okupacija zamenjena drugom".

Sve te ljude, kao i lokalnog političara iz Bele Crkve Zorana Veljkovića, koji je kao obrazloženje krajnje necivilizacijskog postupka izjavio da "taj dan ne treba slaviti kao Dan pobede nego kao dan suprotan tome"(!). Pitao bih, da mi jasno i bez oklevanja odgovore: kako bi (da su živeli u to vreme u Srbiji) po njihovom mišljenju trebalo da je izgledalo oslobađanje od hitlerovskih okupatora, ko i kakve snage su mogle da ga izvedu (ako su postojale), i zašto to nisu učinile. Ko je, osim moćne Crvene armije, trebalo da oslobodi Srbiju i da li ju je - po njihovom mišljenju - uopšte trebalo oslobađati, ili se pomiriti sa fašističkom okupacijom koja je po njima očigledno bila bolja!

Bio sam dete u danima oslobođenja Beograda, u takozvanoj "opozicionarskoj", pročetničkoj familiji (trojica bliskih rođaka poginula su u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini), ali svi smo Ruse oduševljeno dočekali, kao oslobodioce, i nikome nije palo na pamet da ih posmatra kao "nove okupatore", već kao braću i anglo-američke saveznike koji su nas spasli strašne hitlerovske mašine.

Omalovažavanja i napade na tadašnje oslobodioce zemlje mogu da tumačim samo kao napore tih kritičara da pokriju neke tamne mrlje u svojoj prošlosti i nadoknade ćutanje u vremenima kad je bilo rizično progovoriti istinu. Sada oni "hrabro" ustaju protiv ljudi koji su im omogućili da uživaju u slobodi, umesto da budu slovensko roblje u Trećem rajhu, kako su im nacisti isplanirali sudbinu.

Na kraju moram dodati da ovde u Austriji, na državni praznik Dan mrtvih 1. novembra, svake godine pomenu umrlim srpskim internircima u toku Prvog svetskog rata na lokalnom groblju u Nezideru, redovno prisustvuje i predsednik opštine tog grada, uz počasni vod austrijske vojske i orkestar mesnog vatrogasnog društva, drže se govori, polažu venci i ukratko ukazuje se primerno poštovanje prema senima mrtvih Srba.

Dragoslav Petrović, Beč

Ekskurzije učenika i štrajk prosvetnih radnika su, kao i svake jeseni, ono o čemu se najviše priča. Ove jeseni na ekskurziji je jedan učenik poginuo (nesrećnim slučajem), grupa besnih učenika se vratila iz Italije, profesori rade skraćeno više od mesec dana. Na to se oglašava Bogoljub Lazarević, jedan od načelnika Ministarstva, i saopštava da je jedna od ekskurzija imala jednu noćnu vožnju i time je organizator (škola) prekršila pravilnik o ekskurzijama. Ni reči o tome da je Ministarstvo to koje je dalo saglasnost za izvođenje ekskurzije po tom programu.

Ni reči o tome da, po pomenutom pravilniku, ekskurzija može da se izvede ukoliko na nju ide više od 80 odsto učenika, što u velikom broju ekskurzija za koje je Ministarstvo dalo saglasnost nije slučaj. Ekskurzije se organizuju jer deca pritiskaju roditelje, a oni koji nemaju novac da decu pošalju na takva putovanja se stida da tako nesto kažu. Prvi galame, a drugi ćute. Solomonsko rešenje je da deca koja ne idu na ekskurziju, jer nemaju novca, budu kažnjena tako što će za vreme dok su njihovi drugovi na ekskurziji pohađati nastavu. Oni, naravno, to ne čine. Ali i za to ima rešenje, časovi se upisuju i svi su zadovoljni. Štrajk, naravno, niko ni ne pominje. Nikoga nije briga koliko časovi traju i da li se uopšte drže.

Gotovo sam zaboravila kako izgleda naš ministar, toliko ga retko viđam u medijima. Ne bih da pominjem daleki Japan, pošto o njihovim običajima znam samo sa televizije, i šta bi u ovakvoj situaciji preduzeo njihov ministar prosvete. Mislim, ipak, da nije previše da se naš ministar pojavi bar sa nekom od svojih uobičajenih fraza u stilu - kako smo svi divni i mnogo nas voli.

Ružno bi bilo reći da se niko iz Ministarstva ne pojavljuje. Tu je uvek Bogoljub Lazarević. On se, doduše, ponaša kao slučajni prolaznik u televizijskoj anketi. On smatra da je za sve kriv organizator (čitaj škola) i ponaša se kao da to nema ama baš nikakve veze sa njim, kao ni sa bilo kim drugim u Ministarstvu. Dođoh do kraja pisma i shvatih da mi je pogrešna pretpostavka. Bolje je da ćute i ne pojavljuju se.

Autor poznat redakciji

Gospodin Georgević ne poznaje ni najosnovnije pojmove zemlje u kojoj živi i koju toliko voli. To je činjenica baš kao što je i činjenica da Hispanoamerikanci čine najveći deo stanovništa u Teksasu (u Kaliforniji odavno) i u Novom Meksiku. Neumesno je saopštiti podatak da Hispanoamerikanci čine jedva 20 odsto populacije u tim državama i verovatno odražava stil "što je babi milo to joj se i snilo".

Ali, ako nismo u stanju ni ove činjenice da usaglasimo, onda zaista nema više svrhe diskutovati bilo šta sa pomenutim gospodinom. Neka se obrati nacionalnom birou za stanovništvo svoje zemlje koju toliko voli pa će dobiti odgovor. Kada je reč o formularima, to nema veze s službenim jezikom. Službeni jezik se kao takav upotrebljava podjednako u institucijama sistema, a što nije slučaj sa španskim jezikom. Toliko o demokratiji Amerike.

Drugi deo "odgovora" pomenutog gospodina liči na kliše u stilu - "šta mi servirate činjenice, sve je to komunistička propaganda". Izgleda da je pomenuti gospodin naslednik Žozefa Makartija i njegove struje jer govori istim jezikom koji, doduše, ima veliki broj pristalica u današnjoj SAD.

Na kraju, baš me zanima kako je to Milošević mogao da spreči bombardovanje Srbije. Budimo konkretni, kada to tvrdite da li mislite okupacijom NATO snaga i njihovim vršljanjem po Srbiji. Iskustvo i, to krajnje negativno, imamo na Kosmetu, Bogu hvala, nemamo ga još u južoj Srbiji.

Mihailo Stevanović, Beograd

"Devizne rezerve zemlje rastu "piše kod vas, a po naslovu odmah i znam da to izjavljuje jedan od poslušnika MMF-a , iako će spoljnotrgovinski deficita opet dostići četiri milijarde dolara. Uprkos tome što se ministar Dinkić na početku godine maltene kleo da tako neće biti, osim slabih spoljnih investicija, visoke inflacije uprkos velikoj nezaposlenosti itd, pomenuću nešto O čemu se retko priča.

Reč je o tome da u Srbiji postoji ogroman broj malih menjačnica u kojima je razlika između kupovnog i prodajnog kursa veoma mala, oko 1,5 procenata. Ovde nema mnogo menjačnica, ali kada u nekoj banci pogledam, vidim da je razlika čak oko 15, pa i 20 odsto, verovali ili ne. Zašto ovo kažem? Pa ne može onaj vlasnik male menjačnice plaćati radnika, rentu , porez i zaraditi na tako maloj obrti. O čemu se onda radi?

Odista se pitam ko to i po kakvom kursu, recimo čak 10-15 odsto većem od zvaničnog, plaća u dinarima za silne otkupljene devize od stanovništva!? Pa, tu formulu je znao i Milošević. I, eto još jednog mogućeg faktora u kreiranju inflacije. Državi je lako da štampa dinare i da otkupi jeftino prodate devize od naroda...

Miodrag Bjelić, Njujork

Svedoci smo dvojnih standarda globalističkog sistema, što se jasno vidi na sledećim primerima. Prvo, nije se za šest godina ispoštovala Rezolucija SB UN- a, po pitanju standarda na Kosovu i Metohiji, pa se pribeglo "ubrzanom" rešavanju i "statusa i standarda", što je jedno drugom u suprotnosti. Jer kako da rešite oba ova elementa, u skladu sa navedenom Rezolucijom, a da istu ne "povredite"... Znači, snage SB UN Unmik i Kfor, nisu ispunili svoju zadatu misiju, te su "standardi" postali gori od onih pre donošenja navedene Rezolucije. A, ako se pribegne razgovorima o statusu pokrajine, znači, zanemarićemo standarde, "što su jasni dvojni aršini Zapada prema Srbiji, gde činjenice nepobitno to pokazuju da se to čini u svim segmentima."

Drugo, pa i prema haškim optuženicima, kao što je "slučaj Haradinaj", kao i "Ante Gotovina", kada se razmatra pitanje pridruživanja članstvu EU Hrvatske i Srbije, te "Deklaracije o Vojvodini" u "Savetu Evrope", gde se Rasim Ljajić "ubi u dokazivanju netačnosti podataka, Savet Evrope odbija da ih promeni, zbog jakog albanskog lobija, gde su svi ovi elementi međusobno povezani i isprepletani...

Treće, Amerika i EU, moraju dobro znati da o tome odlučuju narodi Srbije, gde su sve nacije i etničke grupe u to uključene, gde će se poštovati "status specifične autonomije Kosova i Metohije" u sastavu zajednice SCG, ili Srbije, gde neće dozvoliti nikakvo teritorijalno cepanje iste, niti bilo kakav "federalizam Srbije, Crne Gore i Kosova", jer tada bi se stvorila jedna neizvesna i zapaljiva situacija na Balkanu, gde mudri svi političari o tome moraju voditi računa. Kosovski Albanci moraju imati sve ono što imaju Srbi u zajednici SCG, kao što to moraju imati Srbi na Kosovu i Metohiji.

Radoman Mlađenović, Niš