GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Subota, 10. 9. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Pijanista Dušan Trbojević koncertom na Kolarcu obeležiće 80. rođendan i 45 godina pedagoškog rada

Muzika je umetnost čekanja

Bio bih protiv da svi samo slušamo Šopena i Mocarta, ali su ovde potpuno ovladale muzike za ispiranje mozga. Mora da postoji nešto što se zove muzička politika, a kod nas se sve dešava na trasi od Kolarca do Doma Armije, u unutrašnjosti - ništa.

Promenadnim koncertom u Kolarčevoj zadužbini (u nedelju, 11. septembra, u 11 časova) pijanista, kompozitor i pedagog Dušan Trbojević obeležiće osam decenija života i 45 godina pedagoškog rada. Gosti će biti njegovi učenici Lidija Matić, Istra Pečvari, Nada Kolundžija, Maja Rajković, violinista Nikola Aleksić (na programu će biti dela Skarlatija, Debisija, Kulenovića, Rahmanjinova i Šopena), a glumac Nebojša Dugalić čitaće tekstove poznatih kritičara koji su godinama pratili rad našeg eminentnog pijaniste.

Dušan Trbojević je istinski svedok muzičkih prilika u Beogradu - od 50-ih godina prošlog veka do današnjih dana. Diplomirao je klavir 1951. godine u Beogradu, dve godine kasnije i kompoziciju, a potom se usavršavao u Londonu u vreme kada je to bila prava retkost. Pored solističke karijere, bio je veoma posvećen pedagogiji i edukaciji publike.

- Volim prepodnevne koncerte kojima je pristup slobodan i gde ljudi mogu da dođu bez opterećenja. Na koncertu ću i ja svirati uz snimljen glas Miroslava Čangalovića, čuvenog operskog umetnika - kaže Trbojević za Glas, naglašavajući kako predstojeći koncert nije oproštajni.

- Smatram da umetnik, kao i naučnik, mora da traje dokle god može da radi. Naravno, uz vođenje računa da godine čine svoje. Ipak, ostalo je još dosta toga nesaznanog. Muzika je beskrajno polje otkrivanja. Šopena i Lista sviram decenijama i uvek otkrivam nešto novo.

Iluzija da sam nekome potreban

U Londonu sam jednom prilikom naišao na oglas za zaposlenje na Novom Zelandu, za mesto profesora klavira. Napišem tada svom profesoru Milenku Živkoviću, koji mi je bio kao otac, kako razmišljam o tom poslu, na šta mi je odgovorio rečima: "Ako ti se pruži prilika da vidiš svet i da naučiš - idi, ali ne zaboravi da na Balkanu postoji mala Jugoslavija i u njoj još manja Srbija kojoj si potreban". Danas mi se čini da je to bila iluzija da sam nekome ovde potreban. Meni je bilo divno, uživao sam i voleo ono što sam radio, ali ne vidim da sam uradio nešto korisno. Tu mislim na obrazovanje publike, koncerte za mlade u školama, predavanja, knjige koje sam napisao... Publika se odazivala tome, prijem je bio sjajan, ali bilo je kao da štapom udarate o vodu.

Kada ste diplomirali početkom 50-ih godina prošlog veka, u Beogradu se teško živelo. Kako je izgledalo biti muzičar u to vreme?
- Živelo se siromašno i, čini mi se, zatvorenije nego danas. Bila je senzacija za ovu sredinu kada sam 1954. krenuo u London na Kraljevski koledž za muziku - kao da idete na Mesec. Bio sam prvi pijanista iz naše zemlje koji se usavršavao u Engleskoj. Ali, svako vreme ima dve strane. Sadašnje generacije mnogo više znaju, profesionalnije su, potkovanije u tehničkom smislu.

Svetska i naša pedagogija su unapređene. Ono što smo mi svirali na završetku studija, danas se svira na kraju srednje škole. S druge strane, mi smo pedesetih imali optimizam i nadu da će biti bolje. Koncerti su se oglašavali plakatima zalepljenim po tarabama, ali je zato atmosfera bila prisnija. Bilo je malo muzičara, svi smo se znali i podržavali. Postojalo je osećanje zajedništva i zaljubljeništva u muziku. I niko od moje generacije nije ostao da živi van zemlje, svi smo se vraćali.

Kako ste primljeni u Londonu budući da ste dolazili iz komunističke zemlje?
U britanskoj prestonici sam proveo godinu i po dana. Moj profesor Kendal Tejlor bio je engleski džentlmen u svakom pogledu. Dobio sam stipendiju od pet meseci, a pošto je to bilo malo, boravak sam produžio na još godinu dana. Izdržavao sam se tako što sam radio u pansionu gde sam živeo - pomagao sam u kuhinji, servirao gostima. Svi su imali razumevanja za mene - mogao sam u pansionu da vežbam u svako doba, niko se nije bunio. Prošao sam i audiciju za 3. program Bi-Bi-Sija, dobio sam dve emisije zajedno sa Aleksandrom Pavlovićem, violinistom. Englezi su bili zainteresovani kako živimo, prijateljski naklonjeni. Tejlor je i u 90. godini držao koncerte na Rojal Koledžu. Poslednji put sam bio njegov gost 1991. Kada je umro, njegova supruga mi je poklonila njegovu dugmad za košulju...

Kako Vam se čini pozicija mladih muzičkih talenata danas?
Imamo neverovatne talente, ali me zaboli stomak kad se pitam šta će s njima biti. Izgleda da za to nikog nije briga. Već dugo je na delu getoizacija klasične muzike, dok je sve više i više muzika koje zovem ispiranje mozgovaÖ Bio bih protiv da svi samo i isključivo slušamo Šopena i Mocarta, ali u današnje vreme ignorišu se vrednosti. Takođe, živi se prebrzo i postoji opasnost da munjevito uspete i odmah sagorite. Mora postojati postupnost, zrenje i trajanje. To je minus naše pedagogije - što brže da se postignu rezultati, a onda niko ne brine šta će posle biti sa decom i ona se "potroše" do 20. godine. Potrebna je mudrost življenja, sazrevanja. Muzika je umetnost čekanja.

Da li to znači da su komunisti više pažnje posvećivali klasičnoj muzici?
Postojao je tada drugačiji način finansiranja, postojali su saveti za kulturu kojima ste mogli da se obratite. "Muzička omladina" je sjajno funkcionisala od 60-ih do 80-ih godina, brinula je da nastupamo širom zemlje - u školama, domovima kulture - sa kvalitetnim programima. Tih godina je pokrenut i časopis Pro muzika koji je pre dve godine ugašen. Danas nemate kome da se obratite, deca su prepuštena sama sebi. Mora da postoji nešto što se zove muzička politika. Kod nas se sve dešava na trasi od Kolarca do Doma armije, u unutrašnjosti - ništa.

Da li možete sebi da budete kritičar i kažete šta je to najbolje što ste uradili?
Ne smatram sebe kompozitorom, iako imam tu diplomu. S vremena na vreme nešto komponujem, ali za svoje zadovoljstvo, bez pretenzija. Najviše dela napisao sam za ljudski glas koji smatram najlepšim instrumentom. Sebe smatram pijanistom, u moja dobra izvođenja može se uvrstiti Betovenov koncert br. 5, Hačaturijanov koncert, potom "Poema za klavir i orkestar" i delo "Odjeci" Vasilija Mokranjca, ta dela su mi posvećena. Poema je Mokranjčevo testamentarno, poslednje delo. Pola godine posle toga on se bacio kroz prozor. Nas dvojica smo se dobro razumeli, bez mnogo reči. Bio je zatvoren čovek, ali smo se kroz muziku najbolje shvatali. Dosta toga sam uradio za našu srpsku klavirsku muziku.

Moja specijalnost su koncerti sa predavanjima gde se čitaoci uvode na put kojim mogu da tragaju kroz muziku. Kad sam otišao u penziju, početkom 90-ih, okrenuo sam se knjigama. Veliki projekat je bila knjiga "Kazivanja Miroslava Čangalovića". Sa ovim operskim umetnikom sarađivao sam više od 40 godina. Prihvatio je da mi se ispoveda i ja sam to beležio. Pročitao je rukopis, ali nije doživeo da ugleda objavljenu knjigu. To je dobra knjiga zahvaljujući njemu. U pedagogiji je iza mene ostalo 80 diplomaca, mnogi od njih su poznati muzičari, a neki sviraju i žive u Maleziji, Dominikani... Pošteni su i časni ljudi.

Biljana Lijeskić


vesti po rubrikama

^kultura

Muzika je umetnost čekanja
Rekapitulacija devedesetih
Sećanje na Jelenu Šantić
"Nisomnija" samo dva dana
 


     


FastCounter by LinkExchange