Nedavno objavljenom zbirkom priča "Perturbacije i druge nevolje" (Narodna knjiga), Slobodan Bubnjević, inače fizičar po obrazovanju, potvrdio je pravilo da savremena srpska književnost najbolja dela dobija od pisaca sa margine svog glavnog toka - onih koji su izbegli presu svemoćnih (dva-tri) profesora, kritičara, urednika i ostale menažerije. U Bubnjevićevim pričama zakoni fizike i matematičke definicije postaju vrlo uspele metafore i simboli u tumačenju sveta.

Zemlji predviđate smrt. Pojačana literarna slika ili procena znalca o količini nuklearnog oružja i odnosa prema prirodi?
- U odnosu na večno trajanje bogova iz priče "Virus", uobičajena antropocentrična predstava naše civilizacije uzmiče pred činjenicom da je boravak ljudi na Zemlji samo trenutak u 15 milijardi godina dugoj evoluciji vasione. Gledano iz tog ugla, planeta Zemlja će, pre ili kasnije, nestati, kao što se neprekidno rađaju i nestaju svetovi svuda u univerzumu. Na astronomskim prostorno-vremenskim skalama, sasvim je svejedno da li je tamo neku planetu za jednokratnu upotrebu uništilo nekakvo minijaturno stvorenje koje se na njoj pojavilo ili je planeti jednostavno istekao rok trajanja.

		Život u vremenu posle očajanja Priča "Fantastična terapija Adama Herdinga" govori o gubitku sećanja i o "srećnim" ljudima bez prošlosti. - Herdingova terapija jedan je od načina da se o bolu govori, i to o bolu moje generacije. Ljudi mojih godina nisu samo očajni zbog otuđenja modernih vremena, četiri izgubljena rata, prećutkivanja zločina, socijalne nepravde, generacijske diskriminacije, uništenih univerziteta i siromaštva u svakom pogledu koji bi samo deceniju starije generacije doživele kao strašne poremećaje, perturbacije o kojima bi vredelo vikati i spaljivati se na trgovima. Moja generacija zapravo živi u vremenu posle očajanja. Mislim da to mora da se kaže svim tim starcima koji i dalje po televizijskim emisijama tuguju za nacionalnim interesima, izletima u Trst, četvrtoj armiji u Evropi i svinjskim polutkama koje su dobijali preko sindikata.

Pored uznemirujućeg eseja u nedeljniku "Vreme" o stvaranju atomske bombe, Vaše priče deluju kao uspavanka. Koliko je strah od biološkog oružja danas realan?
- Ne mislim da nam preti kraj, bez obzira na to što smrtonosni arsenali nikada nisu bili veći. I od prethodnih civilizacija, ma kako one bile razorene, uvek su ostajale dragocene tekovine. Nove kulture su samo prividno počinjale iz početka i uvek gradile blistaviji novi svet na starim temeljima. Kada se razmišlja o tim tekovinama, najveća greška bila bi da se zatvorimo prema novim saznanjima, naročito u nauci. Svi ti paranoični pokušaji da se nauka ućutka podsećaju me na odluku deteta da nikada ne odraste. Potonje posledice te odluke donele su mnogo više zla nego što bi ga inače bilo. Smatram da je strah od masovnog uništenja štetan, mada možda nije bezrazložan.

Mislite li da se čovek igra sa Zemljom kao Čaplinov "Veliki diktator"... ili je shvatio da prirodu ne može beskrajno da uništava?
- Pre samo sto godina situacija je bila sasvim obrnuta. Na početku 20. veka čovek je konačno dobijao bitku protiv prirode i vladalo je osećanje da nema ograničenja napretku. Kasnije, kao da su stigli računi za sva saznajna i tehnička postignuća. Oduševljenje napretkom je splaslo, da bi danas postalo sasvim normalno da prirodu vidimo kao žrtvu. Ipak, umesto tugovanja zbog prevelike cene, više volim da gledam kako će blagodeti onoga što je priroda tako skupo platila biti iskorištene. Naša nacionalna tragedija je što Srbija nikada nije zaista prošla kroz fazu u kojoj se radovala napretku. Kao da smo prespavali opšte veselje. No, jutarnji mamurluk nas nije zaobišao.

Da li je svet nepopravljivo uništio našu privatnost? Ima li načina da se sačuva intima?
- To je preozbiljan fenomen da bih se usudio da bilo kome nudim rešenje. U svom privatnom životu pokušavam da se okrenem čitanju, uživanju u prirodi i prijateljima, svim onim intimnim vrednostima koje su sa televizije osuđene kao dosadne i preozbiljne. Pokušavam, takođe, da svoje odnose sa ljudima shvatim preozbiljno. Ne znam da li je to zaista rešenje, ali ponekad pomogne.

Jedan od Vaših junaka nalazi se u Ulici Borisa Davidoviča...
- Posle Andrića i Crnjanskog, Kiš je najozbiljnija perturbacija u istoriji srpske književnosti. I njeni efekti još traju. Neshvatljivo mi je, međutim, da posle "Grobnice za Borisa Davidoviča´" neki romani koje je ta zbirka obesmislila i pre nego što su napisani danas postaju lektira. Da ne pominjem kako takve knjige povremeno osvajaju i nagrade u vrtlogu domaće književne scene.

Tatjana Čanak