GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e
Utorak, 30. 8. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Mile Bogdanović govori za Glas povodom 65 godina umetničkog rada

Pevač i inženjer, slikar i centarfor

Pevač koji ne peva u kafani ostane na repertoaru od stotinak pesama. U suprotnom, stalno mora da uči. Iako se mnogo toga promenilo, kafana je i dalje ostala najdemokratskije mesto! Uvek se vratim rečima Pavla Bogatinčevića, prvaka Narodnog pozorišta: "Dobri ljudi vole kafanu i kafana voli dobre ljude". Mnogi me pamte samo zbog kafane

Miodrag Bogdanović Mile, inženjer, doajen stare srpske pesme, slikar, jedan od osnivača Crvene zvezde i njen prvi centarfor, u oktobru će obeležiti šezdeset pet godina umetničkog rada, koji je počeo 1940. godine na matineu u Državnoj srednjotehničkoj školi na Dorćolu, sa ansamblom Janeza Vrhovca. Nešto kasnije, proslaviće i šezdeset godina od kako se prvi put čula njegova pesma na talasima Radio Beograda, 19. decembra 1944. godine.

Zahvaljujući tome što je u dugom umetničkom pevačkom stažu sačuvao bogatu dokumentaciju, interpretator sa repertoarom od oko dve hiljade pesama u poslednje četiri godine napisao je i objavio tri knjige, a četvrta se nalazi u pripremi za štampu.

Posle muzičke biografije "Tiho noći", čiji je veliki deo pesama sa melografskim zapisima preveden na engleski jezik, objavio je dokumentarističku knjigu "Pesma i prohujale godine", a potom i knjigu melografskih zapisa odabranih srpskih narodnih pesama i kola iz devetnaestog i dvadesetog veka, "Zavičaju mili kraju". Nedavno je izašla njegova treća knjiga "Noći i zore Beograda" sa melografskim zapisima romansi, šansona i evergrin i instrumentalnim verzijama večitih melodija. Do kraja godine objaviće i dokumentarnu biografiju "Četiri života Mileta Bogdanovića".

- Knjige koje sam do sada objavio, moja su obaveza čuvanja i negovanja domaće narodne muzičke baštine. Naša narodna muzika je bogata ritmovima i trudio sam se u muzičkom repertoaru da sačuvam i melodijske i tekstualne vrednosti. U knjizi "Noći i zore Beograda" navedeno je 158 objekata u Beogradu u kojima sam pevao - od Belog dvora, Skupštine grada Beograda, Narodnih univerziteta, Domova kultura do najuglednijih ugostiteljsko-hotelskih objekata. Ideju za naslov dokumentarne biografije "Četiri života Mileta Bogdanovića", dao je velikan zabavne muzike pokojni Krsta Petrović. Biće to retrospektiva mog profesionalnog života kao građevinca, fudbalera, slikara i pevača - kaže za Glas Mile Bogdanović.

Više od trideset godina proveli ste na mestu građevinskog inženjera u RTS-u?
- Radio sam kao inženjer, načelnik odeljenja za investicije, projektant. Autor sam oko sedamnaest građevinskih objekata Radio televizije Beograd i Udruženih radio stanica Srbije, a bio sam nadzorni inženjer na izgradnji Avalskog tornja. Sećam se, kad su počeli radovi na izgradnji objekta Radio Užice 1971. godine, kao načelnik investicija i glavni inženjer otišao sam da nadgledam radove. Kada sam video da ono što oni tamo rade uopšte ne valja, napišem majstorima da treba da ruše to što su započeli. Dok sam pisao, pitam ih da li njihov rad uopšte nadgleda neki inženjer, a jedan od njih mi reče: "Ma, bio je jedan, majku mu njegovu, kažu da je pevač".

Jedan ste od osnivača Crvene zvezde i njen prvi centarfor, a zahvaljujući fudbalu saznali ste i da vam je otac živ u zarobljeništvu?
- Moj otac je kao rezervni oficir u aprilu 1941. godine odveden u Nirnberški logor. Majka, dva brata, sestra i ja nismo znali da li je živ, sve dok posle jedne utakmice nije izašla moja slika u novinama "Vreme". Ispod moje slike pisalo je "Mile Bogdanović - golgeter BASK-a". Nekako su te novine stigle u Nirnberški logor i tako je moj otac, zahvaljujući karikaturi Vladimira Žerdinskog i novinara "Vremena" i "Pravde", Vladimira Kusturića, saznao da smo živi i zdravi.

Svojevremeno ste izjavili da Vam je "srcu najviše prirasla kafana"?
- Pevač koji ne peva u kafani ostane na repertoaru od stotinak pesama. U suprotnom, stalno mora da uči. Prvi put sam zapevao u kafani, novembra 1940. godine, sa braćom Miloradom i Jovanom u restoranu hotela "Palas", na zabavi Sportskog kluba "Sloga". Sećam se, bili smo obučeni u sportsku opremu SK "Sloga". Iako se mnogo toga promenilo, kafana je i dalje ostala najdemokratskije mesto! Uvek se vratim rečima Pavla Bogatinčevića, prvaka Narodnog pozorišta: "Dobri ljudi vole kafanu i kafana voli dobre ljude". Zahvaljujući tome što sam pevao u kafani, stekao sam veliki broj prijatelja i mnogi su me zapamtili.

Koliko se u poslednjih dvadesetak godina promenio "duh" Beograda?
- Ranije se živelo mirnije i sporije. Kad sam počinjao da pevam, Radio Beograd se, recimo, nije dobro čuo u Somboru, a danas se lako postaje poznat jer imamo puno televizijskih i radio stanica. I kafane su se izmenile. Nekada je vladalo veliko poštovanje među onima koji su dolazili u kafane, kao i prema onima koji su u njoj radili. Bilo je zadovoljstvo otići u restoran na Čuburi, gde je svirao Vlastimir Pavlović Carevac. Prema tome ko je gde pevao, dolazili su gosti. A izbor je bio bogat. U Bulevaru kralja Aleksandra, na potezu od samo dvesta metara, bilo je sedam-osam kafana sa velikim brojem pevača - Vuka Šeherović, Radojka i Tine Živković, harmonikaš Šamovac, Bora Janjić i ansambl "Cicvarići" iz Šapca.

Katarina Vuković


vesti po rubrikama

^kultura

Pevač i inženjer, slikar i centarfor
Presudna bitka za Bistre potoke
Program Narodnog muzeja u septembru
Prva nagrada grupi "Konak"
 


     


FastCounter by LinkExchange