U zločinu učestvovalo više ljudi

Posle operacije u Londonu, u bolnici "Sveti Đorđe", čuveni proktolog svetskog ugleda dr Petar Holi izjavio je novinaru Miloradu Bajiću:
"Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izršile najmanje tri osobe". Sumnjalo se da su zločin izvršili sestrići Sinana Hasanija, tada aktuelnog predsednika SFRJ po ključu, protiv kojih je Velimir Cvetić, advokat Đorđa Martinovića, pokrenuo istragu.

Zabranjeni filmovi

O ovom strašnom događaju snimljena su dva dokumentarna filma - "Strah od istine" i "Optužujemo" autora Milorada Bajića. Ovi filmovi zabranjeni su i danas za prikazivanje na RTS-u, državnoj televiziji. Filmove su zabranili bivši generalni direktor RTS-a Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov, Aleksandar Tijanić, Bojana Lekić, glavni urednik BK televizije.

Licemerje Staneta Dolanca

Posle izjave koju je ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane Dolanc dao ljubljanskoj televiziji, mediji više nisu pisali o "slučaju Martinović". U toj izjavi Dolanc je doslovce rekao prisutnim novinarima: "Što se tiče slučaja Đorđa Martinovića, obustavljena je svaka istraga, suđenja neće biti jer su moji kriminalistički organi utvrdili da se on sam povredio". Zatim je Dolanc sa osmehom licemerno dodao: "Žao mi je što je Đorđe Martinović srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri". Na tu "dosetku" Dolanca, svi prisutni novinari su se nasmejali. Ova izjava je, nažalost, do danas na snazi. Zbog nje je za sve ovo vreme, čitave dve decenije, slučaj ostao za javnost nerazjašnjen i nerasvetljen.

Poštovani gospodine Tadiću!

Od 1. maja 1985. godine, kada se desio zločin nad Đorđem Martinovićem, pa do raspada Jugoslavije, niko od čelnika srpskog rukovodstva - Draža Marković, Nikola Ljubičić, Ivan Stambolić, Latinka Perović (neki od njih se i sad ne skidaju sa političke scene), pa ni Slobodan Milošević - nisu ni u jednoj prilici pomenuli slučaj Đorđa Martinovića. Znali su oni da se polulitarska flaša koja se našla u utrobi Đorđa Martinovića, u stvari, zaglavila u pravni sistem Srbije i Jugoslavije. O slučaju su napisane tri knjige i snimljena dva dokumentarna filma. Kada su se knjige pojavile u knjižarama, najveći deo tiraža otkupila je i uništila Udba, a dokumentarni filmovi "Strah od istine" i "Optužujemo" i danas su zabranjeni za prikazivanje na nacionalnoj televiziji. Za proteklih 20 godina imao sam prilike da uputim 11 pisama Slobodanu Miloševiću, moleći ga da obelodani istinu o slučaju, ali se on nije oglasio. Ali je zato danas u Hagu sa prijatnim osmehom slušao svoje svedoke, koji su četiri puta pomenuli slučaj Đorđa Martinovića koji je postao simbol i metafora stradanja srpskog naroda na Kosmetu.
Paljenje Pećke patrijaršije, silovanje monahinja, trudnica, starica i maloletnica, skrnavljenje grobova, rušenje crkava i manastira - pa i danas - kako bi se podstaklo iseljavanje. Posle četiri teške operacije, Đorđe je pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu, gde su ga Šiptari unakazili. Kupio je kućicu u selu Čitluk kraj Kruševca i očekivao da će mu država pomoći i dati bar ono što je sud presudio. Zahvaljujući Drugom opštinskom sudu u Beogradu, akademiku dr Vojinu Šuleviću i dr Obrenu Popoviću, na sudu je dokazao da je nad njim izvršeno nasilje. Drugi Opštinski sud uzeo je u obzir izjave dr Petera Holija, kao i specijalne komisije, kako bi se utvrdila istina o slučaju Đorđa Martinovića. Na čelu ove komisije bio je dr Vladislav Dožić, a nalaz je od tada sklonjen od javnosti. Sud je presudio da mu se zbog pretrpljenog bola, patnje i narušenog zdravlja isplati 150.000 nemačkih maraka. Ova presuda nikada nije ostvarena, a izvršenje su sprečili bivši ministar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula. Oni su naredili da se ceo predmet stavi u Arhivu SSNO-a u Nemanjinoj ulici i zaključa iza sedam brava.
U selu Čitluk kraj Kruševca smestio je Đorđe svoje sinove Srećka, Dragana i Gradimira, suprugu Jagodinku, kćerku Olgicu, snaje i jedanaest unučadi. Kada je počelo NATO bombardovanje, mobilisan je nastariji sin Srećko, a potom i Dragan i Gradimir, kao i Goran i Bojan, najstariji njegovi unuci. Pet Martinovića iz jedne porodice mobilisano je da brane Kosovo. Za sinovima i unucima Đorđe je izgubio san, mir i spokoj. Umro je naprasno čovek nad kojim je izvršeno neviđeno nasilje.
Gospodine Tadiću, danas porodica živi u velikoj bedi, posla nema, pomoći niotkuda. Zato javno pitam:
Zar su potomci Đorđa Martinovića, mučenika sa Kosova, zaslužili da rade kao grobari na kruševačkom groblju jer tamo ima hrane posle pomena pokojnicima?
Gospodine predsedniče, pomozite, za ime Boga!