GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Pravoslavlje strada na jugu

Svojevremeno je poznati i popularni muzičar i kompozitor Neša "Galija" lansirao jednu veoma lepu kompoziciju "Pravoslavlje dolazi sa juga", koja je u to vreme zaista bila hit.

Međutim, posle skorašnjih nesrećnih i žalosnih zbivanja, a bolje reći sramnih i ponižavajućih dešavanja sa pravoslavljem na tom bliskom jugu, verujem da su veliki deo zaista pravoslavnih građana Srbije, a ubeđen sam i maestro Nenad Milosavljević, duboko tužni i zabrinuti, a istovremeno gnevni i ogorčeni na makedonski politički vrh i njihovo "nezavisno sudstvo".

Reč je o časnom i čestitom čoveku, velikodostojniku SPC-a u Makedoniji, tačnije mitropolitu i arhiepiskopu Jovanu. NJegovo suđenje bilo je ekspresno i munjevito, nalik na kominternovske režirane procese 50-ih godina prošlog veka, kada su za dva do tri dana donošene stravične presude sa zna se kojim krajem.

Drug Crvenkovski, kao šef države, cinično izjavljuje da navodno "ne može" da pomiluje vladiku Jovana jer je Republika Makedonija "visoko demokratski" organizovana i uređena država u kojoj su sve tri vlasti nezavisne jedna od druge, a sudska je neprikosnovena, pa je čak i on kao "prvi čovek" tu "nemoćan" da bilo šta učini.

Ako vojnim licima za teške prestupe i krivična dela sude vojni sudovi, zašto ocu Jovanu nije sudio crkveni sud nego građanski?
Da je reč o nekom velikom kriminalcu ili teroristi međunarodnih razmera koji je ugrozio ustavni poredak i bezbednost države Makedonije, niko ne bi bio protiv suđenja i presude.

Ova neviđena farsa i tragikomedija od suđenja predstavlja tešku bruku, sramotu i beščašće za makedonski politički vrh i "nezavisno sudstvo".
Mnoge pravoslavce zanima da li bi makedonski politički vrh i sudstvo bili toliko "ažurni, efikasni i hrabri" da je umesto oca Jovana bio islamski velikodostojnik, na primer, skopski muftija, i to Albanac. Tu bi se začas okupila masa od stotinak hiljada "naelektrisanih" demonstranata Albanaca iz Makedonije, sa Kosova, i možda čak iz Albanije, spremnih na razne oblike destruktivnog ponašanja i mnogo što šta.

Srpska pravoslavna crkva treba da se obrati molbom ličnostima sa velikim ugledom i autoritetom u pravoslavnom svetu, kao što su moskovski tj. ruski, vaseljenski i jerusalimski patrijarh i drugim uglednim verskim, kulturnim i naučnim ličnostima međunarodnih razmera kako bi se oni zauzeli i doprineli da se otac Jovan nađe na slobodi, pa makar i zauvek svojevoljno napustio Makedoniju, jer posle svega što je prepatio ta država nije dostojna da se naziva njegovom domovinom.

LJubiša Stojanović,Beograd


Kontrola karata u GSP Beograd

Nesumnjivo je da svaki putnik koji koristi prevoz GSP treba da poseduje voznu kartu, bilo legitimaciju sa odgovarajućom markicom, bilo pojedinačnu kartu. One putnike koji to nemaju treba kažnjavati. Međutim, kazna je vrlo rigorozna i iznosi 1.400 dinara na licu mesta, a 1.700 u roku od 8 dana u centralni GSP.

Kontrolori glavnu kontrolu u vozilima obavljaju prvog u mesecu pre podne, i to uglavnom putnicima koji imaju markice za prethodni mesec, što znači da nisu profesionalni šverceri. Šverceri koji se voze bez karte i koji nemaju markice to čine celog meseca, a prve dane zbog pojačane kontrole izbegavaju ili tada kupuju karte. Umesto kazne na licu mesta, putniku se može oduzeti legitimacija koja ima markicu za protekli mesec, s tim da po istu dođe u centralu sa obaveznom odgovarajućom markicom za tekući mesec. Za ovu proceduru bi mogla da se naplati cena nekoliko pojedinačnih karata, recimo 100-150 dinara.

Problem ljudi koji kupuju markice je oštra crta važenja stare i nove markice bez prelaznog perioda.

Moja supruga, stara 68 godina, markicu za avgust kupila je u Deligradskoj ulici 27. jula, s tim da je stavi u legitimaciju 1. avgusta. Pošto je toga jutra zaboravila da staru markicu zameni novom, kontrola joj je u tramvaju 3 oko 10,30 sati vrlo drsko uzela pruženu legitimaciju sa markicom za juli i kontrolorka je počela da joj po novčaniku traži ličnu kartu. Pošto su tako otkrili plen, odnosno "okorelog" švercera, prestali su dalje da kontrolišu karte i po izlasku iz tramvaja zahtevali vrlo arogatno 1.400 dinara ili će dati prijavu, odbijajući bilo kakav razgovor. Slučajno je moja supruga imala kod sebe 1.400 dinara jer da nije ko zna kako bi se provela pošto kod sebe nije imala ličnu kartu.

Inž. Mladen Nikolić, Beograd


Manje saobraćajki uz poštovanje propisa

Skoro svakodnevno smo u prilici da čitamo i gledamo o saobraćajnim nesrećama širom zemlje sa tragičnim posledicama. U većini slučajeva uzročnici su mladi vozači, uglavnom pod uticajem alkohola. Neretko stradaju nedužni. U deliću sekunde, neuspevajući da "odreaguju" pravovremeno, ginu ljudi kojima je jednostavno bilo "suđeno" da se nađu na putu u pogrešno vreme na pogrešnom mestu!

U četvrtak, 4. avgusta, pročitao sam u novinama o tragičnoj saobraćajnoj nesreći u kojoj je jedan mladi čovek (27 godina) izgubio život, dok su njegova supruga (26 godina) i sin (četiti godine) zadobili povrede opasne po život. Kako rekoše lekari, "nije zahvalno davati prognoze o daljem toku lečenja".

Način na koji su stradali je toliko stravičan i mora da opomene sve učesnike u saobraćaju. Do nesreće je došlo krivicom vozača kamiona sa prikolicom koji je na putu ispred sebe imao zaustavljeno vozilo, čiji je vozač čekao prolaz kolone vozila iz suprotnog smera da bi skrenuo na levu stranu. Vozilo koje je stajalo na putu skoro dva-tri minuta (jer je kolona vozila iz suprotnog smera bila dugačka), druga vozila obilazila su sa desne strane, sve dok se nije pojavio kamion sa prikolicom i krenuo da obilazi sa leve strane, naletevši direktno na vozilo kojim je upravljao nesrećni mladić sa svojom porodicom! Ovo je samo jedna od saobraćajnih nesreća koje se sve češće dešavaju na našim putevima.

Ono što je strašno jeste činjenica da se većina nesreća, kao što je ova, mogla izbeći da se pridržavamo osnovnih saobraćajnih propisa. Jedan od načina da (mladi) vozači shvate šta se sve dešava u realnim situacijama na putevima je stalna edukacija i podsećanje na saobraćajna pravila i moguće posledice nepoštovanja istih. Svi smo svedoci neadekvatnih kazni za saobraćajne prekršaje (uostalom to su posledice, kada se desi prekršaj onda je sve gotovo).

U slučajevima kao što je ovaj, morali bi da reaguju i Ministarstvo za saobraćaj i policija i AMS i nacionalna televizija emisijama koje bi ukazali na dramatične posledice rizične vožnje. Ovako, ostaje samo da čitamo u novinama o događaju i gledamo kratke priloge u "letećim" televizijskim vestima (jer stalno se "nešto" u "svetu" događa). Sve dok se nesreća ne dogodi nekom od nama bližnjih ili nama samima

B. Drobac, Beograd


Zbivanja i spoticanja izbeglica u Srbiji

Kad je krenula reka izbeglica iz Kninske Krajine 1995. godine, zvaničnici u Srbiji oglašavali su da je sve u redu i da prihvat izgnanika ide glatko, kao i da je sve unapred planirano. Međutim, posle nedelju dana strahovanja, patnji i putovanja, na stanici Ripanj 12. avgusta ujutru zaustavila se jedna kompozicija puna ljudi, žena i dece.

Kako je došlo do ovakvog dočeka i nemilih scena?
Izbegli ljudi su se, posle danonoćnog bežanja, zastoja i čekanja, ukrcali na voz i krenuli put nade, u Srbiju. Osim doturanja hleba, konzervi i vode, drugog kontakta sa svetom nisu imali. Niko ih usput ništa nije pitao ni obaveštavao kuda idu. Neizvesnost je dugo vladala u njihovim dušama. Tako su dospeli i prošli Beograd. Onda su zaustavili voz u Ripnju. Nekolike grupe pokušale su da siđu kako bi se uputile u okolinu Beograda, u Srem, Banat ili Bačku, gde su, kako kažu, očekivale smeštaj kod rođaka i prijatelja. Zato nisu htele dalje u neizvesnost, u neki kolektivni smeštaj kao u logor.

Treba reći, iako neplanirani gosti, izbegli su ovde od meštana ponuđeni hlebom, konzervama i vodom. Ali, milicija je bila neumoljiva. Nikome nije dozvolila da krene u željenom pravcu. Natezanje je trajalo celog vrelog dana i tek uveče su sve grupe nevoljnika sa njihovim zavežljajima na silu vraćene u vagone i nastavile put ka jugu, neznano kuda. Prvi susret sa majkom Srbijom bio je, zaista, nezaboravan.

U ovom mestu prikupljanje pomoći počelo je nekoliko dana pre pojave izgnanika. Međutim, na opšte čuđenje, tadašnji predsednik Mesne zajednice Ripanj bez ikakvog razloga, uz intervenciju milicije, izbacio je iz prostorije gde se prikupljala pomoć čoveka koji je u saradnji sa Crvenim krstom organizovao i prikupljao priloge građana. Zbog takvog postupka Persida Đurašković, poverenik Crvenog krsta, protestovala je, a onda i prekinula akciju.

Očigledno je da ni dobre namere i napori pojedinaca da pomognu unesrećenima ne mogu da izađu na dobro jer ih ne prihvataju ljudi od vlasti.

Tomislav Gluvić Šapčanin Ripanj