Što mu je sve trebalo? Reč je naravno o Draganu Žiliću, kvalitetnom golmanu FK Sartid i njegovom prelasku u NK Rijeka. Mi u Srbiji svakako da nismo protiv toga, ukoliko je njegov prelaz obavljen na jedan normalan, uobičajen, ljudski ispravan i zakonit način uz saglasnost, tj. njega samog i uprave kluba Rijeka.

Ma koliko da se članovi uprave korektno i fer prihvatili Dragana Žilića, znajući da se radi o mladom i kvalitetnom čoveku, sportisti i moralno ispravnoj ličnosti, oglasila se i "druga strana", tj. navijači, poznatiji kao "Armada" a pojedinačno "armadiljosi", na španskom- vojnici, ratnici. Ne spadaju u mnogo miroljubive mada su manje agresivni od "Torcide" i "Bed Blu Bojsa".

Moramo verovati, a i sam Žilić sa nama, da među "armadiljosima" sigurno ima dobar broj onih, koji su nacional-šovinistički i klupski ostrašćeni, sa velikom dozom netrpeljivosti prema sportistima, došljacima iz Srbije. Njima (navijačima), ne ide u glavu da Srbija može da odgaja bolje i kvalitetnije sportiste, da ne govorimo u kojim sve sportovima, bilo da se radi o pojedincima ili ekipama, nego njihova "ljepa domovina".

Voleo bih da se varam u prognozi ponašanja navijača, "armadiljosa" prema Žiliću, ali on mora biti spreman na razne vrste poniženja, uvreda i uznemiravanja koje mu pojedinci mogu priređivati u manjoj ili većoj meri. Od Žilića zavisi koliko je on snažna ličnost i spreman da se odupre i podnese sva ta opterećenja, ne daj bože i pretnje, što ne treba ni malo naivno i bezazleno shvatiti. Sve to, i te kako utiče na psihičko zdravlje i duševni mir mladog čoveka a pogotovu golmana kome je potrebna pribranost i koncentracija na svakoj utakmici bez obzira na važnost.

Ako Žilić treba svoje slobodno vreme i privatnost da provodi među četiri zida, ili pak prilikom izlaska u grad da bude okružen telohraniteljima (ko će samo da ih plati?), onda badava i najbolji ugovor i bilo koja novčana suma uz sve ostalo što mu je klub obećao prilikom dolaska u Rijeku, na dogovoreni vremenski period. Želeo bih iskreno da grešim u svemu gore navedenom, međutim sam Žilić će morati da proceni i odluči u zavisnosti od "kretanja situacije i događaja", da li da ostane u novom klubu celo vreme po ugovoru, ili da se pre vremena spakuje, zahvali i pozdravi sa upravom NK Rijeka.

Ljubiša Stojanović, Beograd

Ovaj vojni dokument, koji je naš ministar Drašković potpisao sa Natoom, iznenadio je narod Srbije i Crne Gore, praktično sve sem našeg ministra. Iznenađenje je u toliko veće jer ništa nije nagoveštavalo da se priprema takav sporazum, koji je pun šupljina na našu štetu, kao na primer zašto bi Nato intervenisao čak iz Bosne na Kosmet kada ima svoje trupe u Albaniji, Grčkoj i Makedoniji. Zašto verovati Sporazumu kada nas je Nato bombardovao na osnovu izmišljenih srpskih zločina u Račku, na pijaci Markale i u ulici Vase Miskina.

Zar ne mogu Albanci da insceniraju demonstracije ili napade na svoj narod, uznemire preostale Srbe, pa da Nato preko Srbije interveniše. Za vreme martovskih događaja Albanci su u prisustvu Nato snaga palili srpsku bogomolju usred Prizrena. U Prizrenu se ne pominje da će intervencija uslediti samo u slučaju Kosmeta, a gospodin Davinić baš to tvrdi. Onako kako je sročen, Sporazum daje pravo snagama Alijanse da intervenišu i u SCG, ako bude ugrožena neka nacionalna manjina. Nužno je ovo pojasniti: U SCG postoji 26 nacionalnih manjina, a to jasno govori da nacionalne manjine u SCG nikada nisu bile ugrožene kao u Hrvatskoj i Albaniji. Izmišljena ugroženost može dati povoda da Nato interveniše.

U Sporazumu nije definisan koridor trupa kroz Srbiju, a posebno koridor za Nato vazduhoplove, visina preleta i zabrana probijanja zvučnog "zida" nad našom teritorijom. Zašto je to važno? Zato što među pilotima Nato ima i onih koji nas ne vole, pa će uznemiravati našu decu probijanjem "zvučnog zida", jer naši mališani još nisu zaboravili Nato bombardovanje.

U vezi Sporazuma, u narodu se čuju i ovakva razmišljanja - da je ovo dokument šargarepe na štapu: SCG će izvoziti robu u SAD bez carina, ali zauzvrat SCG će potpisati ovaj Sporazum?

Dragomir Đorović, Obrenovac

Danas je teško pouzdano reći kako je tekla ta razmena dobara, jer se ne zna šta je bio etalon, a šta pramera vrednosti na osnovu koje su se primitivni ljudi pogađali. Svi su oni, mahom, u kućnoj radinosti izrađivali ono najosnovnije što im je bilo potrebno, odeću, hranu i neka oruđa, - pa se može pretpostaviti da je izvesna vrsta stoke, krupne uglavnom, predstavljala simbol vrednosti. Nešto od toga, mada u iskvarenom obliku još postoji kod zaostalih plemena, ali je prodor tehničkih sitnica i strane robe znatno poremetio prastari vid trampe.

Daljim razvojem, a naročito pojavom osamostaljenih zanatlija, proširio se "asortiman" ponuđenih roba, ali i potrebe ljudi, te je već sada prava, profesionalna trgovina iznedrila nov osnov vrednosti - novac. Pošto je svaki moćnik kovao svoj novac, nije postojala zajednička vrednost, pa su se pojavili procenjivači, novčari i bankari. Oni su usklađivali "paritet" zlatnika, srebrnjaka i bakarnog "sitniša" pre prelaska pojedinaca iz oblasti u oblast, a kasnije, i pri počecima međunarodne razmene, i skidali kajmak.

Nošenje metalnog novca u kesama bilo je ne samo nezgodno, nego i veoma rizično zbog drumskih razbojnika, ali druga mogućnost nije postojala. Onda se, pred kraj 17. veka, jedan lucidni Škotlanđanin, po imenu Džon Lou, vlasnik zalagaonice, dosetio da bi priznanice na ostavljene dragocenosti mogle da posluže takođe kao izvestan oblik novca, pa se tako rodio- papirni novac. Banknote bi štampali vladari, na osnovu svojih zaliha zlata, kao garancijom njihove vrednosti. Iako veoma sporo, i ispočetka praćeno nepoverenjem ljudi, taj je sistem zamenio nošenje teških kesa kovanog novca. Izumitelj tog sistema, Džon Lou, umro je u krajnjoj bedi, dok je njegova ideja omogućila državnim i privatnim bankarima silna bogatstva, kao i moć manipulacije životnim uslovima ljudi.

Niko, naime, nije tačno znao, niti se danas zna, kolike su bile zalihe zlata na kojima se temeljila vrednost banknota, zbog čega su i bogatstva postajala čista fikcija. Osnovno merilo papirnih novčanica nije više bilo zlato, - koje, samo po sebi, i nema upotrebnu vrednost, - nego razvijenost privrede pojedinih zemalja. Danas je svet preplavljen milijardama banknota, čiju realnu vrednost niko ne zna, a koje se zasnivaju na nametnutoj moći onih država koje ih emituju. Manje razvijenije zemlje, kakva je i naša, svoje "bogatstvo" zasnivaju na prikupljanju i gomilanju papirnog novca bogatih država, dakle, na fikciji. Jer, dođe li do privrednog kraha (kakav je bio i onaj dvadesetih godina prošlog veka), ili do razarajućih ratova, pokazalo bi se da je "car go", tj. da je vrednost banknota samo fikcija.

Zato je izvor naše budućnosti isključivo u oživljavanju privrede i korišćenju realnih izvora našeg bogatstva koje mi, tako olako, predajemo strancima u ruke. Što pre naši političari i samoživi "tajkuni" to budu shvatili, nama zalihe zlata i tuđeg novca neće biti potrebne. Vrednost dinara, dakle, zavisi od nas.

dipl. ek. Dimitrije Damjanov, Novi Sad

U pravu je čitalac Ivezić što negoduje u vezi sa proslavom rođendana Aleksandra Karađorđevića (Glas, 20. juli). U svemu ga podržavam, ali smatram da taj događaj treba šire i još kritičnije posmatrati. Čak postaviti pitanje odgovornosti najviših državnih funkcionera koji uvlače državu u nepotrebno angažovanje za kraljevsku gozbu prkoseći narodu, a svojim siromašnim građanima, penzionerima ne daju ni ono što im pripada po zakonu.

Može princ Karađorđević da slavi svoj rođendan i duže i sa više zvanica, ali da sve troškove sam plaća. Mislim da bi bilo u redu da sam plaća održavanje Dvora, a gospoda iz Krunskog saveta da ne zloupotrebljavaju svoje lično prijateljstvo sa najvišim državnim zvaničnicima kako bi trošili državni, odnosno narodni novac. Jednog dana mogli bi se i za to polagati računi, o čemu bi trebalo da razmisli i ministar finansija Dinkić. Svi oni bi morali znati da, u sadašnjim ekonomskim okolnostima, bilo čija gala proslava rođendana izaziva bes sirotinje. Ni Broz, koji je živeo luksuzno i rasipnički, nije za svoj rođendan imao svečani ručak ili večeru za 1.000 zvanica.

A prkositi gladnom narodu nije preporučljivo nikome pa ni vlastodršcima bilo da su demokrate ili diktatori. Pristalice monarhije kažu "bez kralja ništa ne valja", a mi republikanci polazimo od osnovnog civilizacijskog dostignuća i demokratskog načela da se ljudi vrednuju po svojim sposobnostima i ličnim osobinama, a ne po poreklu i zaslugama svojih predaka. Valjda tako misli i predsednik Tadić. U protivnom, trebalo bi da napuste sadašnju funkciju, jer se ne može istovremeno biti republikanac i monarhista.

Kada su u pitanju Karađorđevići, nameće se mnogo pitanja. Pre svega, šta su to dobro učinili za Srbiju i Srbe u poslednjih stotinu godina. Posle Prvog svetskog rata, umesto moderne i moćne države srpskog naroda, stvorili su Jugoslaviju u kojoj su Srbi doživeli najveća stradanja.

Za dve decenije svoje vladavine u Jugoslaviji stekli su ogromno bogatstvo u nekretninama. Da li su ga stvorili sopstvenim sredstvima ili dobijanjem od države?

Milan Keča, penzioner, Novi Beograd

Niotkuda, bez znanja javnosti i javne odluke odgovarajućeg državnog organa, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore potpisao je "Sporazum o kopnenim linijama komunikacije snaga NATO-a preko teritorija Srbije i Crne Gore". Mada je dokument još uvek izvorno nepoznat za javnost, njegova sadržina je da se snagama NATO-a omogućuje da se neograničeno i po svom nahođenju kreću po teritoriji Srbije i Crne Gore i koriste njenu infrastrukturu za svoje potrebe.

Zvanični pokušaji da pojasne da je to učinjeno zbog Kosova i Metohije, više je nego apsurd. Jer se, kako tvrde oni koji su pročitali tekst, nigde ova pokrajina i ne spominje, a i da se pominje to ne menja stvar. Sadržaj Sporazuma je u osnovi onaj koji je 25. marta 1941. godine potpisala Vlada Kraljevine Jugoslavije pristupajući trojnom fašističkom paktu Nemačka- Italija- Japan, ali se desio 27. mart 1941. godine. Rambuje 1999. godine imao je slične zahteve. Posledica agresija i uništavanje Srbije i to ne samo privrede i njene infrastrukture. Šta nas sada očekuje.

Šta znači potpisivanje ovog sporazuma, ko to pravo ima u Srbiji i Crnoj Gori da ga potpiše, i u ime koga je ono potpisano, osnovna su pitanja na koje ovaj narod ima pravo da dobije odgovor.

Prof. dr Miodrag Zečević, Beograd