Ne pratim Glas redovno ali sam primetila da se piše o reformi penzionog osiguranja. Reforma penzionog sistema je jedna veoma teška i kompleksna oblast koja zahteva odgovoran rad timova u vladi i među svim grupama koje bi bile deo takvog sistema.

Ono što je najvažnije je da se obezbedi osnova i da se penzioni budžet obezbedi na duži rok. Punjenje penzionog budžeta novcem od privatizacije je kratkotrajno i loše rešenje. Osnovni izazov za državu je da obezbedi uslove da penzioni fond bude stabilan i da doprinosi mogu da pokriju penzione obaveze ili jedan veći deo, što nažalost, u našoj zemlji nije slučaj. Većina penzionera kod nas uglavnom životari i teško da može da razume šta će biti sa njihovim zasluženim prihodima do kraja života.

Ako privreda ne bude dobro i radila, onda neće biti ni penzija. Veliki broj penzionera je prepušten sam sebi i svojim porodicama, što je krajnje nehuman i nemoralan pristup. Oni koji pokušavaju da ova pitanja reše, hvataju se u koštac sa jednim od najvećih izazova u ekonomiji javnih finansija. Kod nas je još teže, jer su mnogi fondovi ispražnjeni iz mnogih zamagljenih razloga, pa se novac verovatno prelio u neke druge nepoznate tokove.

Besmislena politika

Bojim se da reforma penzija pod palicom ministra Dinkića ne bude još jedan loš projekat u nizu mnogih koji se predstavljaju kao uspesi dok se pravi efekti nigde ne čuju, ali i te kako vide u nedostatku šansi, i depresivnom stanju u zemlji. Kao ekonomista, ne vidim nikakav smisao u vođenju restriktivne ekonomske politike u zemlji, koja je iscrpljena desetogodišnjom izolacijom, otplatom dugova stranim poveriocima po svaku cenu i hvaljenja pozitivnim bilansom, što smatram krajnje neprirodnim. U državi, u kojoj ljudi ostaju na ulici svakog dana, sa rastućim siromaštvom i bez ikakvih šansi. Zemlja koja ima blizu 50 odsto radno sposobnih bez posla, dok ostatak ima vrlo male prihode i sedi na tempiranoj socijalnoj bombi; a životarenje od doznaka koje dolaze iz inostranstva je kontraproduktivno, destimulativno i stvara armiju bespomoćnih. U takvim uslovima bojim se, teško da može da se sprovede kvalitetna reforma po bilo kom osnovu, a o penzijama da i ne govorimo.

I na kraju ono najjednostavnije, svuda u svetu penzije su u proseku male. U zemljama sa jakim i zdravim privrednim sistemima ljudi za života zarade dovoljno da mogu da žive od penzija koje su uvek manje od plata.

Slamarica, jedini lek

Znači poruka bi bila: radite najviše i najbolje što možete za vreme radnog veka i pažljivo stičite ušteđevinu, što ne mora biti novac, već neka nekretnina ili imovina koja će vam na dugi rok obezbediti mirnu starost. A na državi je da vrlo ozbiljno razmisli kako će da obezbedi uslove da ljudi mogu da dostojanstveno žive dok rade i tako nastave da žive i onda kada odu u penziju. I ako oni koji upravljaju javnim finansijama ne znaju kako da ostvare taj cilj, onda treba tražiti one koji mogu i umeju da takav važan zadatak ispune.

Maja Petrović, Njujork

Želimo da se čuje mišljenje nas, "običnih" TV-gledalaca o festivalu narodne muzike "Dragiša Nedović", koji je održan u Vrnjačkoj Banji.

Najpre, da izrazimo divljenje i pohvale nacionalnoj televiziji, koja je dve večeri i to u udarnim terminima, direktno prenosila ovaj festival. Na televiziji upravo nedostaje ovakva muzika, nova, skorije komponovana, a da se oslanja na naš tradicionalni izvorni melos. To su pokazale i mnoge ankete, između ostalog i emisija "Za i protiv" na RTS-u. Prema tome, dragi kreatori televizijskog programa, ako računate na uvođenje TV pretplate, onda računajte i na naše želje i predloge. Upravo vaša podrška ovom festivalu pokazuje da ste to shvatili.

Kap za žedne duše

Festival je uspeo da nas razgali, oduševi, da kane koju kap izvorske vode u naše žedne duše. Pesme su bile izuzetno kvalitetne, počev od pesme Bore Dugića "Putem ide Mile", pa do prvonagrađene pesme Dragana Aleksandrića koju je otpevala Vera Nešić. Još bismo izdvojili kompozicije koje su pevali Jasna Kočijašević, Dobrivoje Topalović i Čeda Marković. Bilo je tu i sjajnih interpretacija, a ubedljivo najbolji bili su Milan Babić, Danka Stoiljković i opet Jasna Kočijašević. Za najbolji tekst zasluženo je proglašena "Suza Kosova", ali su bili lepi i tekstovi pesama: "Oj, Srbijo", "Mesečina nad Moravom", "Jedna ljubav, a sto rana", "Ne točite mlado vino" i još neki.

Poseban pečat festivalu dao je orkestar Branimira Đokića. Taj orkestar, kao i Veliki narodni orkestar RTS-a koji vodi Ljubiša Pavković, sastavljeni su od vrhunskih umetnika i predstavljaju naše nacionalno blago. Oni su koren našeg muzičkog stabla, oni su umetnici kakve bi svaka zemlja poželela da ima. Đokićev orkestar svirao je veličanstveno, poletno, bez greške..... Prosto su nosili pevače.

Voditeljski šarm

Voditeljski par je bio posebna priča. Žika Nikolić je definitivno najomiljenije lice na našoj televiziji. Sa toliko šarma i sa takvom lakoćom je vodio celokupan program da je sve izgledalo opušteno, spontano, prirodno i slatko. U jednom trenutku, kad je stala kiša, nije se libio da se našali na račun svoje inteligencije:"A ja se čudio što do sada niste burnije aplaudirali! Pa držali ste kišobrane u rukama!"

U vezi ovog festivala zatajile su jedino novine, tako da možemo da uzviknemo:"Sedma silo - sram te bilo!" A da je Lepa Lukić pevala bez gaća, da se Cune drogirao, da je Staniša Stošić gađao nekog mikrofonom - o tome bi brujale sve novine. U Banji se sigurno nije rasturala droga i točio vinjak u krigle kao na nekim drugim manifestacijama, o kojima ste pisali na više strana. Trebalo je da pišete o ovom festivalu između ostalog i zato što nas on definiše u nacionalnom smislu, vraća nas svojim korenima, propagira nešto što je pozitivno i zdravo. Vi koji kritikujete sve i svašta, primite sada ovu kritiku muški i nastojte da ubuduće ne činite slične greške.

Na kraju, još jednom podvlačimo da RTS od svojih gledalaca dobija čistu desetku. Ovo je mišljenje i svih naših komšija i prijatelja.

Ana i Miroslav Jorgačević, Beograd

Vaš čitalac Vladimir Vuksanović iz Soluna baš je neki duhovit čovek, ili je možda samo veoma neobavešten!? To se može zaključiti iz njegovog pisma od pre neki dan u kome nas gospodin obaveštava da redovno čita internet izdanje Glasa i istovremeno opravdava uvođenje TV pretplate. Lepo! Šteta što iz toga čitanja nešto i ne razume.

Jer, da razume i prati život u Srbiji, ne bi nam držao kratko predavanje o životu, kriterijumima i prizivanju pameti naših građana! Pripoveda nam čitalac u pismu da u GRČKOJ svi plaćaju pretplatu! Fino, ali nam ne reče i to da u Grčkoj ne postoji mesto i zabit gde se program njihove televizije ne vidi što kod nas, kao što je poznato, nije slučaj kao! A da ne govorim o standardu i razlici u platama. U nacionalnoj televiziji Grčke ne postoji partijski program jedne partije, kao što je kod nas bilo od 1945. godine bezmalo do ovih dana. Naš čitalac nije obavešten da naša televizija ima toliki broj zaposlenih koliko ima i hiljadu drugih privatnih televizija zajedno. Da je čitao samo pisma čitalaca u poslednjih nekoliko meseci bio bi obavešten o tome. I ko je toliko blesav da finansira takvog monstruma i Dinosaurusa!? Možda grčki narod, iz bratskih pobuda, prijateljstva?

Piše nam dalje čitalac Vuksanović, podsećam iz Soluna: "Pa vi hoćete u Srbiji da ništa ne plaćate državi, a da od nje uzimate sve. Počnite da radite i da poštujete svoju državu, jer to je jedini redosled koji je pravi. Dosta je bilo na mufte..."

Neverovatna drskost, teška zamena teza, ili neverovatna neobaveštenost našeg čitaoca. Ili sve zajedno?! Ne zna naš čitalac da naš građanin državi plaća sve, čak i ono što nije obavezan, čak i ono za šta nije uslužen. Ne zna naš čitalac da građani poštuju našu državu i više nego što ona zaslužuje. Štaviše, imamo slučaj da naša država ne poštuje ama baš nijednog običnog građanina. Ne može, gospodine, da poštovanje nekoga bude jednosmerno, već samo može biti uzajamno!

Dakle, poštovani redovni čitaoče, g. Vuksanoviću, nije dosta samo čitati, mora se ponešto razumeti, a pre svega obavestiti da ne bi došli u situaciju da neargumenovano prozivate građane Srbije, a neargumentovano držite hvalospeve državi od koje ste pobegli u Solun.

Milutin Mlađenović, Beograd

Ako mi verujete, ja nisam Dragan Jeremić, niti poznajem tog gospodina, ali to što on piše o buci sa splavova osećam na svojoj koži, iako nisam "dokon". Živim kod hotela "Jugoslavija", u kraju u kome se nekada mirno i lepo živelo. Sada na taj isti mir mora da se čeka do četiri sata ujutro. Preglasna muzika sa splavova, trube automobila, vika pijanih ljudi, škripa guma... odzvanjaju u našem bloku sedam dana nedeljno do kasno u noć.

Došao sam do stadijuma kada moram da stavljam čepove za uši ne bi li zaspao oko jedan po ponoći, jer radim od 8 sati. Gotovo sve komšije sa kojima pričam o ovome slažu se da je to problem, ali većina misli da je reč o nekakvom dilu između vlasnika splavova i nadležnih za to pitanje, i jednostavno trpe, čekajući kišu da se na miru odmore.

Šaljem vam i prepisku sa jednim od gradskih činovnika u vezi buke sa splavova, pa vi ocenite u kakvom smo stanju.

"Splav kome je reklama "Najluđi provod na reci..." sigurno nema nameru da služenjem hrane dolazi do profita. Zna se šta očekuju ljudi koji idu tamo. Ja očekujem od Grada da ne dozvoli otvaranje takvih objekata u blizini stambenih četvrti i da nađe način da zatvori postojeće bez ikakve zvučne izolacije. Možete li da zamislite takav objekat na obali Dunava ispred "Interkotinentala" u Budimpešti ili ispod Notr Dama na Seni?!

Zato mislim da s razlogom tražim rigorozniji stav Grada prema svima koji remete mir i tišinu, jer ne verujem da u evropskim prestonicama građani moraju da zovu policiju da interveniše jer vlast takve stvari u samom startu ne dozvoljava.

Mića Jović, Beograd

Sporazum o kopnenim linijama komunikacije preko teritorije Srbije i Crne Gore za trupe NATO i Kfora, potpisan u ponedeljak u Beogradu, kako smatraju neki naši vojni analitičari, doneće znatne koristi Srbiji, a posebno Srbima na Kosmetu, jer će ih NATO i Kfor lakše i bolje štititi od nasilja terorista!? Ma šta taj sporazum stvarno značio za suverenitet SCG (o tome se, razume se, ne govori), čini mi se da je neko očigledno smetnuo s uma da će veliki broj vojnika koji će "kopnenim linijama komunicirati preko teritorije SCG" činiti državljani SAD.

Ti su vojnici širom sveta uveliko poznati po bezobzirnom i bahatom, često i surovom ponašanju prema domaćem stanovništvu, a njihova država po tome što, kada je reč o njenim građanima, ne priznaje međunarodne sudove. Čak i ako se posumnja da su se njeni vojnici na nekoj od mnogobrojnih "mirovnih misija radi uspostavljanja slobode i demokratije" ogrešili o međunarodne zakone, njih vrlo brzo prevezu u SAD, gde na suđenjima budu oslobođeni optužbi, a, bogami, ponekad i osuđeni na - uslovnu kaznu.

O tome govore primeri iz, njima savezničke države, Italije, kada su nerazumni američki piloti srušili žičaru i prouzrokovali smrt više smučara ili Makedonije, gde je njihov vojnik - vozeći zabranjenim smerom - izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj su stradali nedužni makedonski građani.

Vojislav M. Stanojčić, Beograd