GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


O kompetentnosti članova žirija za dodelu nagrada intelektualnog karaktera

Pravo na pamet

Uzurpacija, čak i "prava na pamet", i to po osnovu stranačko-partijske pripadnosti i moći spada, takođe, u ozbiljne mane našeg nacionalnog karaktera. To je i viteška "prilika da naplatimo dug zbog javnih poreza koje smo pretrpeli, kukavički ne prihvatajući bačenu kritičku rukavicu na naše slabo znanje, nezaslužene funkcije i sl.

Tri puta sam, budući da u Beogradu živim i radim više od četiri decenije, bio od stranačkih ljudi predlagan za Nagradu Beograda za prosvetu, Dva puta za Dositeja, a 2005. za sadašnje priznanje. Sva tri puta sam "zaobiđen" i pored ogromnog rada i, s mnogo strana, visoko cenjenih rezultata. Prvi put, 1982, pošto sam tada bio pomoćnik gradskog sekretara, generalica Milica Babić, u svojstvu gradskog sekretara, bukvalno mi je naredila jer "nema smisla dok smo na funkciji da mi dobijemo nagrade", da čak nagovorim predlagače - da povuku predlog!

Drugi put, zbog toga što sam politički smenjen od strane JUL-a, 1995. iako sam bio najbolji kandidat, a podrške i predlozi stizali iz čitave Srbije. Treći put, ove 2005, i to pod demokratskom upravom Beograda, naprosto sam zaobiđen, iako je predlagač, uz iscrpan opis mojih poznatih i priznatih rezultata, priložio i moju knjigu "Škola, politika, život", sa više od 900 stranica - svojevrsnu i dragocenu za proučavanje srpskog i beogradskog školstva u kojem sam, kao istaknuti profesor proveo skoro dve decenije, a još toliko na stručnim funkcijama.

Tek skorije, na sreću, saznao sam ko su bili ti "eksperti" prosuditelji. Uz poznatog psihologa i bivšeg ministra Panićeve vlade Ivana Ivića, zatim Sulejmana Hrnjice, izgleda da me je "skinuo" najneugledniji: mr Želimir Popov, čovek koji ni za tri decenije, koliko sedi na fakultetu, još nije uspeo ni da doktorira, a malo ko poznaje njegov "značajni" pedagoški opus! Svima njima, posebno Popovu, sigurno smeta doktor Ignjatović, autor desetine stručnih knjiga, godinama istaknuti stručnjak i književnik ali, eto, neko ko se drznuo mnogo puta (posebno baš u Glasu...) sa žaljenjem da ukaže da ni tobožnja "demokratska opozicija" nije prebolela opasne bolesti - diktature stranke na vlasti!

Ignjatović, koji je bio đak i student generacije, magistar sa 32 godine i to bez stana, podigao dva studenta generacije (predsednik žirija za "Dositeja"1995. Mileva Žižić zastidela se kada je čestitala meni uspeh moje dece: jedno je sada doktor na Harvardu!), doktor književnih nauka, autor više od 30 knjiga, javno je pozvao Demokratsku stranku da bira bolje i uglednije od mr Popova, bar za prosvetu gde se uspeh uvek cenio po postignućima.

Apsurdnost ovakvog nagrađivanja, a i nemoral prosuditelja, najbolje pokazuju - zato i pišemo, jer nam nije namera, da iznosimo lični slučaj, već zbog moralnog ozdravljenja "nacije" to činimo - da se u našoj Srbiji menjaju samo parole i etikete, ali ne i ono suštinsko: moral. Ta ista generalica koje je naredila da povučem kandidaturu za "Dostiteja", već iduće godine i to bez ikakvih zasluga, redova i sl. lično je prihvatila. Ne verujem, dok sam ja bio smenjivan iz političkih razloga od strane JUL-a i SPS-a, da su "velike demokrate" Popov, Ivić i Hrnjica bili ugroženi. Posebno g.

Popov koji decenijama sedi na Pedagogiji iako nema nastavno - naučno zvanjeÖ Sve to oni dobro znaju kao i ja ali im ne pada na pamet da svoje bio - bibliografije uporede bar s mojom! A kao Petronije, iako su daleko i od istine i od ukusa, zloupotrebljavaju svoju stranačku pripadnost. Samo, Srbija neće s takvim ni u Evropu jer, kako reče prvi Evropejac, Dostitej: "Nije za opštestvo dobar ko se opeče, a ne kaže da je čorba vruća".

Dr Miodrag D. Ignjatović, profesor i književnik, Beograd


U Srbiji još ima političara koji drže do svoje reči

Jedino Čović nije zaboravio penzionere

Prijatno smo iznenađeni ispravnim i ljudskim ponašanjem Nebojše Čovića, predsednika SDP.
Mi penzioneri sa Zvezdare zahvalni smo g. Čoviću, što je jedini iz političke elite jasno i glasno uzeo u zaštitu penzionere od brzometnog i rigidnog Zakona o penzijama po kome bi domaći penzioneri za vrlo ratko vreme bili zbrisani sa ovog sveta, jer sa smanjenim penzijama nemaju šanse da prežive.

Ko hoće da to proveri, nije mu teško ako uzme u obzir da oko 60 odsto penzionera od ukupnog broja ima manju penziju od prosečne republičke penzije, što u apsolutnom iznosu znači da je reč o penziji od 6.780 dinara. Poslanici su nedavno proverili da se ne može živeti ni sa platom od 15.000 dinara. Pa kako je onda moguće da se živi sa 6.780 dinara. To nije nikakva enigma ako se želi istina.

Penzionerima su naši političari obećavali bolji kvalitet života, što je trebalo da odobrovolji penzionere da im poklone svoj birački glas. Sada smo načisto da smo prevareni i da, ne samo da nije sve po starom, nego još i gore. Svi se ovi političari danas prave "Englezi", ali im penzioneri to neće oprostiti na sledećim izborima. Izuzetak je napravio samo gospodin Nebojša Čović koji je javno zaštitio penzionere od svog člana partije Slobodana Lalovića, koji od ministarske fotelje ne vidi 1,5 miliona penzionera. Zato, mi penzioneri, još jedanput kažemo Nebojši Čoviću: Veliko hvala na zaštiti naših materijalnih interesa koje smo zaslužili na osnovu uloženih doprinosa za vreme svog radnog veka.

Milica Jeremić, penzioner, Beograd


Nezamenjiva reč učitelja

Poštovana redakcijo, pažljivo sam čitao navode i predloge Pedagoškog pokreta Jugoslavije na čelu sa dr Dragom Pantićem. U potpunosti podržavam njegov "Metod modernog vaspitanja" i iznosim zapažanja nekoliko penzionisanih prosvetnih radnika, koji su naglasilči da je u ovoj tematici najvažniji kadrovski potencijal. Drago Pantić je najveći borac za vraćanje ugleda prosvetnim radnicima i po obrazovanju je profesor i doktor pedagogije.

Putem medija i otvorenih pisama državnom i prosvetnom rukovodstvu, argumentovano ukazuje da je prosveta skrajnuta u zapećak i da je treba vratiti na mesto koje joj pripada. Zahvaljujući njemu, u Nišu je nedavno obeležena 60-godišnjica Prosvetinog predloga - lista prosvetnih radnika Srbije i Republike Srpske. Skoro sve skupine sam sufinansira od skromne penzije, niko više od njega ne ide Vukovim stazama, a niko se nije setio da ga predloži za Vukovu nagradu.

Živa učiteljeva reč je nezamenjiva. "Tek kad sam donekle naučio da radim, odoh u penziju", reči su jednog starog nastavnika, što govori o potrebi stalnog stručnog usavršavanja, koje se danas slabije praktikuje. Retki su seminari i stručni skupovi.

U naše vreme opremljenosti škola je bila bolja. Skoro svaka mala seoska škola imala je u svom dvorištu improvizovane drvene sprave za fizičko vaspitanje - gredu, razboj, vratilo, mrežu za odbojku, koš, skakaonicu... Sve sprave pravili su služitelji, roditelji i učitelji. Danas se na fizičkom dečaci zabavljaju šutirajući loptu, a devojčice se dosađuju.

U naše vreme nadzornici, savetnici, inspektori (i ne znam još kako su se zvali) svaku školu posećivali su po nekoliko puta godišnje. Danas toga nema, pa su se mnogi prosvetari opustili.

Neki kažu da su malo plaćeni. Pa, drage kolege, nikad u prosveti plate nisu bile velike. Sećamo se da smo u vreme vlade Ante Markovića imali 200 maraka, dok su drugi dobijali hiljade i više maraka. Nismo gunđali, nismo štrajkovali, a stare dobre učiteljske škole davale su bolji kadar.

Iza ove konstatacije čvrsto stojimo, jer pratimo i današnje školstvo i kadar koji daju učiteljski fakulteti.
Danas je u prosveti malo entuzijasta. Sećamo se na koji način smo vodili nepodeljene škole, kombinovana odeljenja po pedesetak učenika, analfabetske tečajeve, priredbe sa omladinom, predavanja, rad u društveno-političkim organizacijama... I nije nam bilo teško. Vaspitavani smo da radimo, pa nam se čini da bi i danas isto bilo. Možda je za sadašnji nerad i javašluk krivo društvo i verovatno jeste.

Reformu početi od kadrovskog potencijala, to je mnogo važnije od para.

Dragica i Momčilo Babić, učitelji u penziji, Gornji Dobrić, Loznica


"Istina" naših humanitaraca

Da li u javnom, političkom i TV "životu" Srbije postoji neko nepopularniji i omraženiji od tzv. humanitaraca i nevladinih organizacija?

Ko su zapravo te osobe, koga predstavljaju? Za čije interese "rade i bore se" i ko ih za to plaća i nagrađuje?

Sagovornici, gđe Kandić, u emisiji "Klopka" na BK Televiziji, novinari M. Popov i R. Dmitrović trudili su se i uspeli da u jednom smirenom tonu sa puno ljudskog dostojanstva i profesionalne odgovornosti kao i krajnje uljudno i civilizovano, iznesu svoja viđenja i stavove o tom bez sumnje stravičnom događaju tj. zločinu u Srebrenici.

Međutim, oni su posebno istakli i izričito naglasili da se isto tako moraju tretirati, žigosati i osuditi ništa manje stravični zločini počinjeni u Hrvatskoj i Bosni nad pripadnicima srpskog naroda.

Ipak, za gđu Kandić, Jasenovac kao da se nikad nije dogodio, a svireposti džihadovaca i mudžahedina i njihova užasavajuća zlodela isključivo nad Srbima, "humanitarka"nije videla, čula ili saznala. Za nju kao da se ništa od svega toga nije dogodilo. Njena taktika je da svojim sagovornicima nekulturno upada u reč i prekida, pokušavajući pri tom da ih ometa, dekoncentriše i poremeti u izlaganju. To nimalo nije "slučajno", već planski, smišljeno i tendenciozno pa "gde i kako prođe". Nažalost, nije usamljena u tome. Znamo još dosta takvih.

Na nekoliko pitanja novinara Popova i Dmitrovića, ostala je nema, nedorečena, konfuzna, negirajući i ignorišući sve što joj se ne dopada pa i ono što su pomenuta dvojica videla i doživela u ratu, dokazujući joj nepobitnim činjenicama i argumentima.

Da li su naši "humanitarci" ikada na javnim skupovima, okruglim stolovima i TV emisijama žigosali i zločine HVO-a, Zengi i njihovih paravojski, počinjene nad Srbima?

Nažalost, ovde u Srbiji njima je izgleda sve dozvoljeno, da blate, kleveću i ponižavaju.

Ljubiša Stojanović, Beograd


Radost za decu

Čak i ako Glas javnosti ne ulepšava stvarnost, ono što je sigurno jeste to da Glasić ulepšava detinjstvo. Naime, dolaskom novog urednika g. Lazića pokrenute su nove rubrike, među kojima i stranice za decu četvrtkom. Povodom pomenutih dečjih strana mislio sam da se javim ranije, ali ova "tema" nije stizala na red...

Glas se, doduše, prvi put obratio deci za Božić, 6-8. januara 2005. godine, sa jednom stranom, da bi već od drugog broja, 13. januara, Glasić krenuo na dve strane. Strane su lepo uređene i sadržajne... Nadam se da ćemo uskoro u Glasiću čitati i naše književnike, kao što se na drugoj strani, u uglu, objavljuju pesmice Duška Radovića.

Sačuvao sam sve stranice Glasića, u fascikli koja sve deblja, da bi deca čitala. Zato bi dobro bilo kad bi Glasić štampali kao podlistak na četiri stranice... Slično kao Politika za decu ili Dečje novosti.

Mi, stariji, koji smo odrastali i učili se uz Politiku za decu, Zabavnik, mada smo tada u osnovnoj školi imali i druge dečje časopise, kao Poletarac, Zmaj, Dečje novine... Slično kao što je nekad bio Neven čika Jove-Zmaja. Pomenute časopise u mnogome danas zamenjuju podlisci za decu u novinama, kao što je i Glasić koji postaje, iz broja u broj, sve bolji i sadržajniji - na opštu dečju radost. Nadam se da ćemo u Glasiću uskoro čitati i pesmice i drugih književnika, Jovana Jovanovića Zmaja, dva Branka - Radičevića i Ćopića, Desanke Maksimovića, Mire Alečković, Dragana Lukića, Dobrice Erića, najboljeg pesnika sela i neizbežnog Ljubivoja Ršumovića, koji je omiljen među decom.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac