GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Šest decenija kasnije, podele o početku borbe protiv okupatora

Dan ustanka, ili dan bratoubistva

U civilizovanom svetu je prava retkost da se o jednom istorijskom datumu sudi sa potpuno različitih pozicija kao što je to sa Sedmim julom, već davne 1941, kada je počeo oslobodilački rat u Srbiji odnosno Jugoslaviji. To pitanje ne bi trebalo da se svede na sredstvo političke borbe u našem inače burnom vremenu.

Dan ustanka je vezan za konkretnu akciju u jednom mestu kraj Krupnja. Srpski žandarmi su činili deo okupacionog sistema, pa je isticanje parole "Zašto Srbin na Srbina" besmislica, već prevaziđena. Istorija je puna ratova između pripadnika istog naroda, a pokreta otpora je bilo u svim zemljama čak i na tlu fašističkih država.

Pokreta otpora je bilo mnogo na više kontinenata, ali po snazi i značaju naročito mesto zauzimaju u Kini i Jugoslaviji. To su bili NO pokreti viših kvaliteta od standardnih. Jugoslovenski NOP će od 7. jula do kraja rata izrasti u značajnu silu.

Pitanje dana, datuma ustanka povezuje se sa pitanjem, koje se otvara i to samo na tlu naše Srbije, opravdanosti vođenja oslobodilačkog rata, njegovog karaktera do koncepta o građanskom ratu. Još kada se posle više od pola veka jedan drugi pokret podiže na pijedastal državnog praznika situacija postaje vrlo složena. Tim pre što su vidne teškoće sa delatnošću tog drugog antifašističkog pokreta - Ravnogorskog, budući da se njegovo nastajanje ne vezuje za konkretnu akciju. Nije sporno da je srpski narod vodio borbu protiv okupatora jer bi u protivnom bio diskvalifikovan kao pripadnik antifašističke koalicije. U svetu, konkretno u Evropi, nije nigde vođen građanski rat već je u pitanju najveći sukob, razorni rat između dva bloka-fašističkog i antifašističkog.

Ne može se reći o danu ustanka da je tobože bio tragičan za Srbe. Kao da je okupacija normalno stanje koje ne treba narušiti. Na svim velikim skupovima - u Moskvi, Teheranu, Jalti, Ruzvelt, Čerčil i Staljin u najafirmativnijem svetlu ističu "hrabre gerilske jedinice" pod komandom Tita koje tamo na Balkanu drže blokiranih 30 neprijateljskih divizija. Analizirajući zbivanja u Jugoslaviji u proleće i leto 1941. godine, Čerčil izjavljuje: "Niko ne može tačno da oceni kakve su koristi imali saveznici odgađanjem najvažnijih operacija od pet sedmica. Može se sa razlogom pretpostaviti da je zbog toga Moskva bila spasena pre zime".

Valja ukazati da koncept od dva antifašistička pokreta ne znači da sedmojulski ustanak treba obezvrediti. Ceo slobodoljubivi svet slavi dan pobede nad fašizmom. Pobede u načelu slave pobednički subjekti.

Kultura naroda se ogleda i u kulturi sistematizovanja pravih vrednosti iz prošlosti te iskazivanju poštovanja kroz prigodne proslave utvrđenih datuma. Kultura tradicije, koja se izuzetno retko menja, jeste deo naše opšte srpske kulture.

Dragoljub Petrović, istoričar, Beograd


Klasne razlike i na grobljima

Svestan sam da je tema o kojoj pišem veoma osetljiva jer zadire u vekovnu narodnu tradiciju i crkveno-verske običaje. Reč je o običajima vezanim za sahrane, pogrebe ali i za podizanje spomenika preminulim.

Postoji velika razlika između tih običaja u nas, u Srbiji i šire na Balkanu, i u zemljama Zapada. Neki od tih običaja kod nas su, po mom mišljenju, plemenitiji, humaniji i društveno opravdani, za razliku od istih na Zapadu. U nas je, na primer, običaj da pokojnika na groblju isprati, pored uže i šire porodice, najčešće veliki broj prijatelja, poznanika i poštovalaca preminulog. Nekad i na hiljade. Na Zapadu - ograničavam se na nordijske zemlje u kojima sam boravio - pokojnika, po pravilu ispraća samo najuža porodica i možda najviše desetak najbližih prijatelja. Naš običaj je sigurno humaniji i društveno opravdan, jer time deo društvene zajednice ispoljava poštovanje i priznanje za častan i društveno vredan život pokojnika.

Međutim, ono što je na Zapadu, po mom mišljenju, racionalnije od naših običaja u pomenutoj oblasti jeste podizanja jednakih skromnih nadgrobnih spomenika. Na Zapadu su ti spomenici apsolutno jednake, skromne veličine - mermerni spomenici, najčešće 80h50h20 cm. Taj običaj je sigurno pravedniji jer, bar na groblju, briše socijalne razlike i podseća da su ljudi pri napuštanju ovozemaljskog sveta, jednaki. Vernici bi dodali: i pred Bogom. U Beogradu, na Novom groblju već postoji jedna takva, poveća parcela sa jednakim, skromnim mermernim spomenicima. Voleo bih da verujem da je to začetak dobrih promena.

Naravno da nikako ne bi bilo mudro na bilo koji način nametati promene o kojima je u ovom napisu reč. Ali bi valjalo, s vremena na vreme, ukazivati na neracionalan običaj podizanja skupih, velikih spomenika zašto veoma mali procenat naših ljudi ima para, ali, pre svega, i zbog uverenja da ljude, bar na onom svetu, ne bi trebalo deliti na bogate i siromašne. Čedomir Cvetković, Beograd


Samokritika je iz raja izašla

Poštovani, čitati dopis g. Slobodana Petrovića, pravnika iz Pokreta za zaštitu ljudskih prava u vašem listu, pravi je melem na ranu građanina koji je silom prilika ikada morao da dođe u dodir sa sudstvom u Srbiji. Svaka reč u ovom dopisu odmerena je jer je autor dopisa očito častan čovek.

Manje je prijatno čitati dopise poput onih bez slova samokritike, u kojima autori za sve krive druge. Kao da se čitavi svet okomio samo na Srbe i kao da se jedino njima i bavi.

Ne bih da se vraćam u istoriju ali živeći čitav svoj život van zemlje sigurno mogu da imam daleko objektivniju sliku o tome kako svet živi i kako posmatra sve oko sebe pa i to kako gleda i na Srbiju odnosno onako kako se ona prezentuje.

Zato ne razumem to stalno upiranje prsta na druge.
Iznenađuje me da se neko ko je očito pismen obraća javnosti isključivo osudom drugih bez iole samokritike. Šta je sa likvidacijama novinara (Slavka Ćuruvije i još nekih kojima ne mogu da se setim imena) u smislu ućutkivanja?! Da i to slučajno nisu počinili drugi, neki tamo vanzemaljci?! Šta je sa ubistvom sopstvenog premijera?! Sa pljačkom koja je i nas zadesila u srcu Srbije?! Gde je sud o kojem piše i gospodin Petrović?! Dokle taj izbor linije lakšeg otpora u stilu: ceo svet je u krivu samo smo mi Srbi u pravu"?!... Pitanja je mnogo.

Verujte mi, niko u svetu ne mrzi Srbe. I niko ne osuđuje samo Srbe. Jedino Srbi holaju za demagozima i pasivno čekaju da neko drugi za njih obavi i promene i transformiše društvo dok su loši ljudi svuda oko nas. Zar je toliko teško osuditi kriminalce i uperiti prst na njih, staviti ih na stub srama?!

I umesto da se na stub srama stave oni koji blate čitavu naciju, stavlja se skoro kolektivno u njihovu odbranu i zaštitu. Celi svet se bori protiv kriminalaca, samo se u Srbiji oni štite! ZAŠTO?!

Daleko veći i bolji ugled bi naša nacija uživala kada bi na stub srama stavila zločince i kriminalce jer to je hrišćanski. Ispaštanje nacije zbog pojedinaca naciju jedino može da uništi a kako to ustvari kaže i gospodin Petrović.

Zato, ako svako oko sebe uredi stanje i manje gunđa na druge, Srbija ne bi bila poslednja u transformaciji sistema koji se pokazao propalim. Samokritika je iz raja izašla jer ko priznaje pola mu se prašta. A priznati da je zločina bilo na svim stranama, pa i na našoj, stvarno nije teško i to ne boli. Najviše boli nepravda koja vlada naročito u Srbiji.

Duška Beker Isaković, Holandija


Najteže je deci u Srbiji i Crnoj Gori

Širom planete proteklog vikenda milioni ljudi su slušali svetsku elitu muzike, na koncertu nazvanom "Lajv 8", sa ciljem da bogate zemlje učine više za siromašne. Dve milijarde ljudi bilo je pored TV ekrana, 26 miliona ljudi je slalo poruke u znak podrške. Svaka im čast. Ali...

Kada je 2000. godine objavljen godišnji izveštaj UNICEF-a o "Stanju dece sveta", podaci koji su u toj studiji iznošeni bili su više nego tužni i ukazivali su da dnevno 1,2 milijarde ljudi preživljava sa jednim dolarom, a u tu kategoriju spada i 600 miliona dece. Inače, najbrojniju kategoriju siromašnih (oko 75 %), čine pripadnice ženskog pola (žene i devojčice).

Te 2000. takođe je rečeno da je u Evropi najteže biti dete u Srbiji i Crnoj Gori. Čak 10 odsto najmlađih u našoj zemlji od bombardovanja nosi trajna psihička oštećenja. Nakon dolaska snaga UN na Kosmet, moralo je da se raseli oko 200.000 ljudi, od kojih jedna trećina dece. U našoj zemlji 60 odsto dece ima potrebu za nekim oblikom socijalne zaštite.

Kao prva u Evropi i druga u svetu, Jugoslavija je 1948. formirala Nacionalni komitet za UNICEF. Do 1979. bili smo korisnici, zatim do 1991. davaoci, a onda ponovo korisnici pomoći. Sada, pomoći skoro i da nema!

Komisija za saradnju sa UNICEF-om, koja je bila aktivna od 1993. do 2000, sačinila je kao prva u Istočnoj Evropi "Nacionalni plan akcije za decu do 2000. g. i dalje" koji je usvojila je i vlada, koja se obavezala da će potrebe dece uvek imati prioritet. Ovaj plan podrazumevao je energičnu populacionu politiku, oko 10 miliona dolara pomoći UNICEF-a za svaki trogodišnji ciklus, akciju "Bolnice, prijatelji beba" odnosno, humaniji pristup majci i detetu u okviru koje je više od 20 naših bolnica dobilo uverenje UNICEF-a, predviđeno je podnošenje predloga zakona za snižavanje poreza na sve što je u vezi sa decom (veštačka ishrana, odeća, obuća, oprema za bebe itd), psihosocijalni program za decu, imunizacija dece sa prostora Kosmeta, i mnogo toga još.

Desilo se da, nakon dolaska demokratije, sav taj posao zamro. Prestala je da radi nacionalna komisija za decu, pojavile su se neke nevladine organizacije koje sebe nazivaju neprofatibilnima, ali činjenica je da su deca od njihovih aktivnosti najmanje profitirala.

Sadašnja, demokratska vlast nema nikakve institucije za siromašne koje, dakle, uglavnom čine žene i deca. Nema planova za razvoj dečje zaštite. Uzalud su umetnici slali poruke za spas siromašnih. Oko 30.000 od 40.000 dece i dalje umire od gladi dnevno u svetu.

Istina je da naša deca ne umiru od gladi, ali su potpuno zaboravljena. Ne može se savest umiriti božićnim paketićima!
Hitno, društvo mora da se vrati deci. Nedavno pod tim sloganom, objavljen je u Vašem cenjenom listu apel Pedagoškog pokreta Jugoslavije. Kako seješ, tako žanješ. Važi to i za decu. Shvatimo: Ulaganja u decu uvek se isplate bez obzira na troškove.

Docent dr Margit Savović, pedagog


Ispravka

U jučerašnjem broju Glasa, na stranici Glas čitalaca u tekstu pod naslovom "Koga plaši glasova iz Srbije", tehničkom greškom u tekstu je navedeno da u Srbiji živi 27.000 Crnogoraca. Tačno je, što se i navodi u dopisu potpisnika, da u Srbiji živi 270.000 Crnogoraca. Redakcija Glasa izvinjava se Savezu zavičajnih udruženja i gospodinu Radivoju Filipoviću.