Pozdravljajući grupu mirovnjaka koja je sredinom aprila, posle deset godina, ponovo posetila Sarajevo, predsednik Srpskog građanskog vijeća (SGV) BiH profesor dr Mirko Pejanović rekao je da je ratni dolazak Beograđana bio snažna podrška jedne demokratske snage koja je došla iz Srbije ljudima koji su se okupili oko SGV kako bi istrajali na idealima za koje su počeli da se bore.

Jedanaest godina kasnije, za SGV još ima posla, a Pejanović, iako redovan profesor sarajevskog Fakulteta političkih nauka, ne posustaje u borbi za srpska prava, mada je za većinu Srba iz BiH, pogotovo one koji ne žele da se vrate i ne veruju u njegov koncept zajedništva, i dalje ´Izetbegovićev SrbinŞ. O položaju Srba u Bosni i daljem delovanju SGV Pejanović govori za naš list.

		Svi su stradali u Sarajevu - i Srbi, i Bošnjaci i Hrvati Sarajevo 1992. godine potpada pod opsadu, koju nije napravila kineska, francuska, nemačka ili neka druga vojska nego Vojska Republike Srpske, vojska srpskog naroda tada. U stvari, to je bila vojska i tehnika nasleđena od Jugoslovenske narodne armije, koja se stavila na stranu ne naroda nego na stranu Srpske demokratske stranke, čoveče. Na stranu njenog projekta - da se Srbi u BiH odvoje od druga dva naroda i da to teritorijalno zaokruže. Prvi plan je bio uzeti celu Bosnu, pa se popustilo, ambicija se smanjila i Radovan Karadžić se zadovoljio trećinom, koju je ta vojska i držala sve do pred kraj 1995. godine. Ali onaj ko je ušao u taj projekat ušao je u zločin - nasilnog pomeranja ljudi sa njihovih ognjišta. Vinovnici tog zločina danas sede u Hagu, ili treba da su tamo. Oni su 1992. godine govorili: Bosna je bivša! A Sarajevo je te 1992. godine bio grad sa najviše Srba posle Beograda (oko 170.000, sa onima koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni srpskog naroda, kojih je bilo oko 20.000) i stavljaju ga pod opsadu, snajpersku vatru, bez hrane i vode... Svi su stradali, i Srbi i Bošnjaci i Hrvati. Drugi vid stradanja su patnje od gladi, bola, zime, a postoji i treći - nas koji smo ostali da živimo u Sarajevu - od nekontrolisanih mesnih grupa koje nisu bile pod kontrolom Armije BiH. Ili su hteli zameniti ljude za svoje, opljačkati im imovinu ili su pravili odmazdu. Koliko ih je stradalo to niko nije istražio, ali ta istina će se saznati. Međutim, to nije broj koji se može izjednačavati sa Srebrenicom. To je medveđa usluga Srbima!

Osim što ste se tokom rata borili da Srbi u Sarajevu ostanu u što većem broju, SGV i Vi ste ste se borili za povratak Srba u Ustav kao konstitutivnog naroda?

- Vraćanje građana srpske nacionalnosti u konstitutivni okvir u BiH poseban je problem. Zapravo, na Osnivačkoj skupštini SGV 1994. godine, u vreme formiranja Federacije BiH, pokrenuli smo pitanje ustavne ravnopravnosti Srba u Federaciji i tadašnja Skupština razmotrila je naš amandman, ali ga nisu prihvatila ni odbacila. Tada to još nije imalo istorijske pretpostavke, rat je trajao, ali mi nismo hteli da se mirimo s tim stavom, verovali smo ideji mira, radili na tome.

Posle zaključenja Mirovnog sporazuma u Dejtonu, ponovo ste postavili pitanje konstitutivnosti?

- Da, posle Dejtonskog mirovnog rešenja, ponovo smo aktivirali naš zahtev, ali smo ga proširili na celu teritoriju BiH. Ustavni sud je naš zahtev prihvatio negde 2000. godine, da bi dve godine kasnije to bilo implementirano, odnosno realizovano kroz amandmane na ustave Republike Srpske i Federacije BiH. Srbi u Federaciji postali su ravnopravni, a Hrvati i Bošnjaci u Republici Srpskoj, čime je ukinuta diskriminacija na etničkoj osnovi. Tada je BiH primljena u Veće Evrope. To je jedan od najvećih projekata čiji je inicijator SGV.

Često naglašavate borbu za zajednički život?

- Osim borbe za mir i borbe za zajednički život, odgovornost (pojedinačnu) za one koji su počinili zločine, mi smo u SGV smatrali da treba da radimo i na eliminaciji etničke mržnje. Znam da me deo rukovodstva, zbog dnevnopolitičkog šićara, i dalje svrstava u loše Srbe, ali meni je mnogo važnije šta će priznati narod i istorija od onoga što je još uvek stav dela rukovodstva Srpske demokratske stranke RS.

Jeste li bili "Izetbegovićev Srbin"?

- Uvek sam govorio da onaj ko želi da živi u BiH, pogotovo onaj ko hoće javno da deluje ne može da deluje a da to ne radi sa Antom i Alijom. Ako se na to gleda kao na nešto negativno, to je problem onih koji to tako vide. Ali, ne zaboravimo da je to nacionalistička dioptrija. I da pojasnim: Nisam ničiji Srbin, osim svoj i majke Nevenke i oca Nikole, a moje političke ideje bile su i biće na proveri. Uostalom, od naših ideja živi mir, a mnogi koji su nas tako nazivali već odavno su u Hagu.

Mnogo se govori o narušenom sarajevskom duhu. Šta Vi mislite?

Jedni hvale... Srpsko građansko vijeće BiH i danas uživa poštovanje među Sarajlijama, kako kod Srba tako i kod bošnjačke i hrvatske populacije. Pored Pejanovića, za to se okrivljuju profesor LJubomir Berberović, advokat Žarko Bulić (tokom rata predsednik Advokatske komore), Đorđe Kočetkov, Mićo Rakić (bivši ambasador u SAD), Dragutin Kosovac (nekadašnji direktor "Energoinvesta"), arhitekta Boro Spasojević (tokom rata predsednik opštine Centar), Mladen Pandurević, novinar Rajko Živković, Veljko Droca, advokati Mišo Kojović i Rašo Miljanović, Đuro Bijeljac, Rato Jovičić, Slavica Duran, Brano Majmunović... Srbi koji su ostali u Sarajevu tokom rata i kasnije veruju da je SGV zaslužan za njihov opstanak, Bošnjaci im odaju priznanje za lojalnost, a zemljaci koji su otišli spočitavaju im izdajstvo i da su se poturčili.

Kecmanović i ja Deo javnosti u BiH, u Srbiji takođe, Pejanovića smatra bošnjačkim fikusom, posebno u vreme kada je (zajedno sa profesorom Nenadom Kecmanovićem, kasnije sa Tatjanom LJujić-Mijatović) sedeo u Predsedništvu BiH. On tvrdi suprotno. - Da Kecmanović i ja nismo 1992. godine prihvatili zov građana BiH da uđemo u Predsedništvo, poverenje prema Srbima potpuno bi nestalo. Ono bi, nema sumnje, dovelo do nesluđenog stradanja Srba u Sarajevu, možda i do nestanka. Mi smo se, zarad veće bezbednosti svih građana (i Srba), izložili odgovornosti. Zagovarali smo mir, međunarodno posredovanje, ali na platformi zajedničkog života i celovitosti Bosne i Hercegovine, multietničnosti Bosne i ravnopravnosti naroda.

- Duh je ostao. Ali, ne može se govoriti o nekim očekivanim efektima u obavljanju vlasti, pošto se to svodi na interes stranaka. Kada je reč o sarajevskom duhu - bio si u toku rata i još tada se uverio da to nije nestalo. Bilo ko da dođe lako se može uveriti da ovde zaista postoji jedan ljudski duh, međuljudski, međuetnički, međukulturalni koji se retko može sresti. Ali, imam osećaj da iz ovog pitanja izvire još jedno - Da li je Sarajevo, po svojoj strukturi, ono što je bilo pre rata? Nije! Ali to će se menjati, Sarajevo će biti multietnički grad, ali je sasvim drugo pitanje - u kojem odnosu.

Znači li to da oni koji ne žele da se vrate kao glavni razlog ne treba da vide u nemogućnost zajedničkog življenja i da su Bošnjaci ostvarili svoj san - da budu većinski i da gospodare?

- Ne. Oni su i pre rata bili većinski i sada su povećali većinu, ali ne zato što su hteli da je uvećaju.

Mnogo Srba je bilo u Armiji BiH?

- Naročito u početku rata mnogo Srba je bilo u bosanskoj vojsci. Neki su u Armiji BiH ostali i kasnije, a neki otpočeli neke druge poslove. Kada je reč o učešću Srba u Armiji BiH, ono je bilo najbrojnije u prvoj i drugoj godini, posle čega je smanjivano zbog niza okolnosti. Deo pripadnika te vojske tokom 1993. i 1994. godine zaključilo je da je u Armiji BiH došlo do krupnih promena i više je nisu doživljavali kao svoju sredinu. Znate na šta mislim, tada je došlo do uvođenja verskih obreda samo za Bošnjake, što je Srbima bio jasan signal da je to sve manje njihova vojska. Ali, mnogi su ostali do kraja, do kraja je ostao i general Jovan Divjak, kao zamenik komandanta Glavnog štaba.

Kako vidite Bosnu i Hercegovini u budućnosti?

Vidim je, pre svega, kao evropsku državu koja će, nadam se, uskoro dobiti svoje mesto u Evropskoj uniji, čime će se rešiti pitanje standarda za sve građane. Na taj način će se, nema sumnje, rešiti i njena stabilnost i bezbednost koja je potrebna ne samo Bosni i Hercegovini, nego i Srbiji i Crnoj Gori, Hrvatskoj i zemljama u okruženju.

Dragan Banjac