BEOGRAD - Dan mladosti se danas proslavlja u Sarajevu, Tivtu, Kumrovecu, Novom Sadu, Subotici i u kafanama "Lipa" i "Korčagin" u Beogradu, gde će poklonici Josipa Broza Tita "radno i svečano" evocirati uspomenu na dan kada je za Titovog života cela zemlja stajala i čekala da najzad dođe i taj dvadeseti čas 25. maja kada je počinjao slet posvećen Titu i mladima. Ni to što je Josip Broz rođen 7. maja, masama nije smetalo da njegov rođendan svečano obeleže tri nedelje kasnije, uključujući se u štafetu koja je, premda napravljena od drveta ili metala, nošena kao najveći dragulj.

Elita na stadionu JNA Glavni organizator nekoliko poslednjih priredbi Dana mladosti Milan Lazović kaže za Glas da je poslednja štafeta nošena je 1987. godine, dok je slet ukinut godinu posle. On je podsetio da su Štafetu 1986. godine do tribine zajedno nosili rukometaši Veselin Vujović i Svetlana Kitić, kao i violinista Stefan Milenković. - Tada je u organizaciji Dana Mladosti učestvovala elita, najveći jugokompozitori, scenografi, reditelji, kao što je Paolo Mađeli. Predsednik žirija za odabir scenografije 1986. i 1987. godina bila je Vida Ognjenović - rekao je Lazović.

Za 12 godina pretrčano 877.000 kilometara Tokom prvih 12 godina napravljeno je više od 20.000 štafetnih palica, 10.286.500 nosilaca pretrčalo je 877.000 kilometara. Štafete su najčešće pravljene od drveta ili metala, a zajednički element bila je petokraka ili buktinja na vrhu. Autori ovih štafeta, uglavnom anonimni, najčešće su pioniri, radnici, seoska omladina.

S naročitim zanosom i gotovo u transu, nosioci štafete trčali su od mesta do mesta, a u arhivima mogu se pronaći i fotografije na kojima seljaci uz drum u stavu mirno pozdravljaju prolazak štafete uručivane Titu na Dan mladosti na beogradskom stadionu JNA. Na tom mestu štafete su Titu uručivane od 1957, pošto je Tito godinu dana ranije predložio da se taj dan praznuje iz dva razloga - njegovog rođendana i Dana mladih. Od te godine, centralna svetkovina je zamenila na stotine manjih, koje su dotad održavane u svakom mestu gde se zaustavljao autobus, a na kraju je maršalu i doživotnom šefu države predavano deset ili 15 štafeta. Tako je i prvu štafetu Tito primio u Zagrebu 1946. godine.

Prva štafeta krenula je iz Kragujevca i bila je u obliku knjige u koju su radnici, seljaci i studenti poslali svoje poruke i pisma neprikosnovenom vođi. O masovnosti tih ceremonijala svedoče 22.000 štafetne palice, smeštene u Muzeju savremene istorije u Beogradu, među kojima su i one predavane Maršalu na centralnoj manifestaciji. Iako je od 1957. godine smanjen broj ceremonija na kojima je predavana štafeta, ali su u nekim sredinama ta slavlja zadržana - baš kao i na nivou tadašnjih republika i pokrajina - mnogim savremenicima te "organizovane radosti" čini se da je gotovo svaki predsednik opštine i mesnog CK počast namenjenu Titu pretvarao u sopstvenu promociju, tako da čak ni nosioci štafete više nisu znali šta nose: pionirsku, opštinsku ili saveznu štafetu. Bez obzira na to, sve je išlo kao po loju i svi "narodi i narodnosti" sa istim žarom su učestvovali u trci sličnoj današnjem "Danu izazovu" koja je, za razliku od tog hepeninga, trajala najmanje dva meseca, uz recital i "kulturno-umetnički program".

Štafeta je, obično, kretala u drugoj polovini marta i prolazila kroz sve krajeve bivše Jugoslavije, sve do 1987. godine, kada su Slovenci javno ismejali i Tita i štafetu. Idejno rešenje za štafetu i plakat ponudili su autori ljubljanskog ateljea "Novi kolektivizam". Predložena rešenja razbesnela su celokupnu javnost, a policija, vojska i ljubitelji Titovog lika i dela tražili su političku i krivičnu odgovornost autora jer je ponudio repliku plakata iz arsenala nacističke Nemačke. Štafetna palica u obliku makete stola na četiri noge bila je nemoguća za nošenje, pa je izrađena druga štafeta koja je nekako stigla na JNA. Ali, bio je to i poslednji slet i zadnje svečano predavanje štafete tadašnjem predsedniku Saveza socijalističke omladine Jugoslavije koji je od 1981, umesto Tita, primao štafetu na stadionu JNA.

		Mika Tripalo - prvi Čast da prvi preda štafetu Titu imao je Mika Tripalo (1957), predsednik CK NOJ. Godinu dana kasnije, štafetu je Brozu uručio Milosav Prelić, član komiteta čiji je Tripalo bio predsednik. Od 1959. do 1979. saveznu štafetu mladosti na stadionu JNA doživotnom predsedniku Jugoslavije i njenom vrhovnom komndantu uručili su Stanka Gorišek, radnica iz Celja, Mile Gavritov, tehničar iz Štipa, Slobodan Jovanović, metalostrugar iz Užica, Fuada Midžić, studentkinja iz Sarajeva, Momčilo Knežević, učenik iz Pljevalja, Josip Harcet, radnik iz Zagreba, Miroslav Cerar, poznati gimnastičar i olimpijski pobednik, Mirko Anžel, pilot JRV, Miodrag Strunjaš, učenik iz Pljevalja, Edvard Franković, automehaničar iz Pazina, Katica Stevanović iz Niša, LJiljana Žežova, učenica iz Skoplja, Nezmija Janjevac, radnica s Kosova, Branko Mandić, radnik iz Bihaća, Milan Ivetić, radnik iz Kikinde, Vojko Mahnić, radnik iz Izole, Vjera Begović, studentkinja iz Podgorice, Milivoje Maričić, seljak iz Selevca kod Požarevca, Marica Lojen, učenica iz Kumrovca, Čede Đorđeski, student iz Skoplja i Sanija Hiseni, studentkinja iz Prištine. Hisenijeva je poslednja Titu uručila štafetu 1979, jer je on umro 4. maja naredne godine.

U arhivima je ostalo upisano da je zadnja priredba nosila naziv "Upalite svetlo", da je poslednji nosilac Štafete mladosti bila Rejmonda Bročaj, učenica iz Gnjilana koja je štafetu predala Haimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku Omladine Jugoslavije. Na štafetu i Dan mladosti, zbog raspada bivše Jugoslavije i ratova u njoj, dugo niko nije ni pomišljao, sve dok Titovi sledbenici, videći koliko je razočarenje većine ljudi u bivšoj Jugoslaviji, nisu ocenili da je trenutak da se podseti na vreme "kada je Bog po zemlji išao".

Posle Kumrovca, Brozovog rodnog mesta, Tivta i Subotice, koji su od ranije svojevrsna oaza Titovih sledbenika, ove godine su se u svetkovanje Dana mladih uključili Sarajevo i Novi Sad. U tom gradu će se sutra baloni sa štafetom koju je izradio akademski vajar Laslo Silađi, autor poslednje štafete koja zbog Titove smrti nije ni uručena Brozu, dići u nebo. Prema rečima Dragana Gligorića, predsednika udruženja "Centar" i predsednika kluba "NS tajm", organizatora manifestacije, takav put štafete je više nego jasna poruka, kao što je jasno gde je, za njegove ljubitelje, Tito. Ovaj četrdesetogodišnjak kaže da je njegov glavni motiv za organizovanje ceremonije, posvećene čoveku na kojeg većina ljudi više ne gleda blagonaklono - odnos prema istoriji.
- Čovek koji ne poštuje prošlost, nema šta da traži ni u budućnosti. Da smo sačuvali samo deo kulture i istorije, danas bismo bili bogatiji od Italije. Zamislite da je svaki Cezar u Rimu rušio sve što je bilo izgrađeno pre njega, danas bi svi u Rim išli po eksere jer u Italiji ne bi bilo ničeg drugog - kaže Gligorić. Slično razmišlja i Silađi, autor štafete u obliku čvora, koja će na simboličan, za mnoge neprihvatljiv način biti "prosleđena" Brozu. Učešće u ovoj manifestaciji autor poslednje neuručene štafete Titu obrazlaže željom da mladi ponovo imaju svoj dan, ali i soptvenim sećanjem na događaj koji ga je izvukao iz anonimnosti.

- Kada sam dobio prvu nagradu i kada su mi javili da je moj rad prihvaćen za rešenje štafete, dao sam 1.000 intervjua. Ne možete ni da zamislite kolika je to počast bila. Do tada, ja sam bio anoniman vajar i ja to priznajem - kaže Silađi, uveren da "na ovom prostoru nastaju nove Jugoslavije, što potvrđuju proslave Dana mladosti u BiH, Makedoniji, Tivtu, Novom Sadu". U tim proslavama, kaže, vidi ogromnu nostalgiju i čežnju za mnogo boljim vremenima, kada su ljudi sa ovih prostora bili mnogo priznatiji i imali mnogo punije džepove nego danas, priznajući i da je organizovanje ovakvih manifestacija danas, pored ostalog, i proizvod ogromnog nezadovoljstva i depresije.

- Danas nije moderno da se radi srcem, nego iz interesa. Ali, ja nisam sledio te trendove i nisam se menjao, nikada se ne odričući štafete - kaže Silađi, kome nije poznato zašto se neki ugledni ljudi sada odriču svog učešća u sletovima ili organizaciji Dana mladosti.
Istoričar Milan St. Protić smatra da se ne radi o tome.

- Čik da vidim toga ko je mogao da kaže da ne želi da učestvuje u Danu mladosti. Da je pozvan i da nije došao, zna se kako bi završio - uveren je Protić. Zato ni egzaltiranost masa i silnu radost koja se kotrljala ulicama, gradovima i selima kuda je prolazila Titova štafeta, po mišljenju Protića, nije nikakav dokaz iskrenog oduševljenja tom manifestacijom o kojoj je, iz noći u noć, izveštavano o svakom pokretu štafete - odakle je ujutro krenula, gde se zadržala i ko je imao čast da palicu koja je bila "više od simbola" primi na konak.
- Ako je to za nekakvo hvalisanje i ako to uopšte može na taj način da se meri, pogledajte današnju Severnu Koreju i zaključite da li se na njihovim ceremonijama narod okuplja iz radosti i uživanja kao recimo Englezi, Francuzi ili Nemci na fudbalskim stadionima gde pedeset ili sto hiljada ljudi plati za taj spektakl.

U svim društvima u kojima su ukinute individualne slobode, kakva je bila i Titova Jugoslavija, narod se radovao jer ništa drugo nije ni mogao, a teško i da je smeo - ističe Protić. Na pitanje zašto se onda i danas prave mini-spektakli povodom 25. maja u Novom Sadu, Tivtu, Kumrovcu, Sarajevu, gde se proglašavaTitoslavija, pa i u Makedoniji, ovaj istoričar odgovara da sve te republike, njihovi narodi i komunistički funkcioneri imaju razloga da iskazuju zahvalnost Titu jer je pitanje da li bi te republike danas imale status nezavisnih država da nije bilo Tita.

Pogotovo, kaže on, Makedonija i BiH, a ne zaostaje ni Crna Gora, kao ni Vojvodina koja je pod komunistima imala status pokrajine.
- Međutim, zanimljivo je da svi ti narodi koji, poput Muslimana u BiH, nisu ni bili nacije dok im to Tito nije priznao, slave stranca. Stvara se kult čoveka koji je za te narode potpuni tuđinac, što pokazuje da se ti narodi u glavama nisu oslobodili tuđinske vlasti - smatra Protić.
Današnje ceremonije, prema njegovom mišljenju, nisu pokazatelj ama baš ničega, jer se na njima okuplja simboličan broj ljudi. Ali, naglašava Protić, posebno je čudno što se slavi titoizam, sistem koji je doživeo trostruki poraz: raspad Jugoslavije u krvi i zločinu, raspad komunizma i propast pokreta nesvrstanosti - tri ideje, čiji je osnivač lični pobednik samo zato što je fizički nadživeo to što je stvorio i zastupao, a što se, posle njegove smrti, raspalo uz strahovitu cenu.

- Da budem precizniji, te manifestacije su, pre svega, dokaz koliko je pod titoizmom i kultom ličnosti ispran mozak mnogim ljudima. A verovatno su i organizatori tih priredbi ljudi kojima je pod Titom bilo dobro pa sada kukaju za tim vremenima kada je bilo više novca, ali je to bio sistem "leba bez motike" koji je skupo plaćen - zaključuje Protić.

G. Đ - M. L.