GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 9. 5. 2005.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Gost redakcije Predrag Danilović

Legenda naše košarke sagledava srbiju iz perspektive običnog građanina

Odlazim, a Čedu prisluškuju!

Vratim se, Čedu prisluškuju!

- Naša politička scena je kao španska serija, možeš da preskočiš 200 epizoda, a kada ponovo počneš da gledaš kao da ništa nisi propustio
- Ovoj zemlji su potrebni moralno jaki ljudi kojima, kada pored njih prolaze poslovi vredni milijarde evra, ruka neće sama da krene
- Ne može niko da mi kaže da je lakše gladovati u Italiji nego ovde. Nije! Lakše je ovde
- Boris Tadić je moj prijatelj i smatram da je pošten čovek. Sa Koštunicom sam se sreo nekoliko puta, čini mi se da je i on pošten čovek. Ali, drugo je pitanje šta je sve oko njih dvojice
- Nedavno sam upoznao Batu Živojinovića i silno sam se obradovao. Nije mi bitno da li je on u SPS-u, za mene je on Valter, čovek koji je poslednji branio Sarajevo,grad u kojem sam rođen

Čovek naviknut da velike probleme rešava u delićima sekunde, kao što je nebrojeno puta uradio tokom nezaboravne košarkaške karijere, posle prve ozbiljnije "dileme" na gostovanju Glasu javnosti zatražio je "pauzu" od nedelju dana: Na pitanje kojem bi se od nagomilanih problema ove zemlje, da je kojim slučajem predsednik ili premijer Srbije, prvo posvetio, Predrag Danilović traži tajm-aut.

- Pa, potrebno je jedno sedam do deset dana razmišljanja da bi čovek odgovorio na to pitanje. Nikada me niko to nije ni pitao, niti sam razmišljao o tome. Mislim da ne može da se izdvoji jedna stvar koja je najvažnija, koja bi bila prioritet. Neko moje naivno mišljenje jeste da na važnim pozicijama treba da budu ljudi koji su materijalno veoma, veoma dobro obezbeđeni. Gledam kako je to u inostranstvu. I tamo oni koji vladaju uzimaju deo kolača, ali mali deo. Ne kažem da kod nas političari uzimaju jer ne znam da li uzimaju, nikoga nisam video da uzima, ali čitam novine.

Vidim da svi samo pišu o nekim aferama, nameštanjima... Ova naša politička situacija je kao španska serija. Možete da propustite 200 epizoda i, kada se vratite da gledate, kao da ništa niste propustili. Imam kuću u Majamiju, pa smo otišli žena i ja tamo na tri nedelje. Kada smo odlazili, čitamo u novinama da Čedu prisluškuju, Bebu hapse - i sve u tom stilu... Ostanemo u Americi tri nedelje, vratimo se ovde, uzmemo novine da vidimo šta se dešava, kad tamo: Čedu prisluškuju, Bebu hapse... Sve isto kao kada smo odlazili. Kao španska serija.

Danilović, ipak, ne bi bio to što jeste - jedan od zaštitnih znakova srpskog sporta, ali i društva u celini - kada ne bi bio svestan da ova naša španska serija ima daleko teže posledice nego prave španske serije. Junak mnogih pobeda koje su na ulice srpskih gradova izvlačile stotine hiljada ljudi, svojevremeno najbolji košarkaš Evrope, vlasnik još aktuelnog NBA rekorda (sedam trojki bez promašaja na jednoj utakmici)...

Zvezdu cenim, Partizan je moj

Fudbal volim i da gledam i da igram, ali nikada u fudbalu nisam navijao za Partizan ili Zvezdu. A u košarci sam od malena navijao za Partizan, iako je cela moja porodica zvezdaška. Tako da sigurno ne mogu da budem zvezdaš. Partizan je moj klub. Ne verujem da je, osim Divca, iko uložio u Partizan koliko ja, a da zauzvrat nije dobio ni trećinu. Normalno, ne računam ono što mi je Partizan dao kao košarkaško obrazovanje, jer to ne može da se izmeri novcem. Ali, iako je Partizan moj klub, ne mrzim ja Zvezdu, daleko od toga. Međutim, ne cenim ljude koji trenutno upravljaju Zvezdom u košarci. I oni to znaju da rade. I verujem da više cene mene, koji im to govori u lice, nego one koji ih ogovaraju iza leđa.
Zašto ih ne cenite?
- Zato što često ne govore istinu. Ne pridržavaju se onoga što se dogovorimo. Mnogo puta smo pregovarali, donosili neke zaključke, ali dešavalo se, mnogo puta, da ne ispune to što smo se dogovorili.

Kolina nije navijao za mene

U Italiji ste popularni kao i najveće tamošnje fudbalske zvezde, od kojih ste mnoge i upoznali. Poznato je, na primer, da ste razmenili dresove s Markom van Bastenom, kažete da ste prijatelj sa potpredsednikom Milana Galijanijem... A da li ste upoznali Pjerluiđija Kolinu, slavnog fudbalskog sudiju, koji je često gledao vaše utakmice u Bolonji?
- On je, čini mi se, navijač onog drugog tima iz Bolonje, Fortituda. Nisam siguran, ali koliko se sećam, bio je mnogo tužan posle onoga kada smo ih izbacili iz četvrtfinala Evrolige 1998. godine. Kolina je tu utakmicu čak snimao nekom kamericom, ali mi smo pobedili, a on mi je delovao baš utučen. Uostalom, da je naš navijač, sigurno bih ja to znao, zato mislim da navija za Fortitudo.

Predrag Danilović, dok priča o zemlji u kojoj je odrastao i u kojoj je izabrao da živi, izbegava autocenzuru, prodavanje magle i "proverene" fraze za jednokratnu upotrebu. Nije drugačiji ni kada priča o sebi, o tome zašto je izabrao da bude težak sagovornik, ili zbog čega nikada ništa nije tražio preko reda.

- Sveukupna situacija u zemlji je mnogo slaba, ne samo ekonomski, već pre svega moralno. Nema više pravih vrednosti, teško je izabrati šta je najbitnije. Znate, više od 50 godina ovde je vladao jedan sistem. Možda će tek generacija moje ćerke, koja sada ima četiri godine, moći nešto da pokrene, da ovoj zemlji bude bolje, da se bolje živi.

Mislim, meni nije loše, moja porodica i ja lepo živimo, ali svestan sam da 70 odsto ljudi ovde ne živi kako treba. Da bismo isplivali iz svega toga, potrebni su nam ljudi koji su jaki. Morate moralno da budete mnogo jak čovek pa da, kada pored vas prolaze poslovi od milijardu evra, ne krene ruka sama od sebe. A ja ne znam da li smo mi toliko jaki i pošteni. Ne kao pojedinci, nego kao nacija. Pojedinačno gledano, ima poštenih ljudi, a verovatno ima i poštenih političara. Borisa Tadića poznajem i smatram da je pošten čovek. Sa Koštunicom sam se sreo nekoliko puta, po nekom opštem utisku mislim da je pošten čovek. Ali, šta je sve oko tih ljudi, koliko prstenova ima oko njih, koliko oni znaju šta se sve dešava, to je diskutabilno.

Da li, isto kao i Vlade Divac, u stvari indirektno navodite korupciju kao glavni problem ovog društva?
- A, ne, polako... Divac je mene već dosta koštao (smeh), polako... Prva i glavna stvar je pad svih vrsta morala u ovoj zemlji. U situaciji kada su ljudi jalovi, kada ne prežu ni od čega zato što loše žive, društvo je oskrnavljeno. Iz toga proizilaze korupcija, kriminal i sve ostalo. To je lanac koji je povezan.

Korupcije ima svuda u svetu. Verovatno i u drugim zemljama ima onih koji su na vlasti i uzimaju svoj deo kolača, ali mali deo. Sa tim nemam nikakvih problema! Ako neko ovoj zemlji donese pet milijardi, ja bih mu dao 300 miliona i čuvao ga kao malo vode na dlanu da bi to uradio i sledeći put. Dao bih mu da ima platu milion evra, pa da ne može neko sa 20.000 ili 30.000 evra da ga potplati. Sada se vraćamo na naš mentalitet i dobro poznatu slogu...

Za nepune četiri godine koliko ste, zajedno sa Divcem, bili na čelu Partizana, kakva iskustva ste imali sa političarima?
- Možda je najbolje da to pitanje postavite Divcu, pošto sam ja totalno apolitičan. Apolitičan sam u smislu da je, recimo, Boris Tadić meni dobar drugar, jer se znamo iz doba kada još nije bio ni ministar, a kamoli predsednik.

Milutin Mrkonjić mi je bio dobar prijatelj zato što ga znam iz nekih drugih stvari i znam da je mnogo pomogao našoj košarci u prethodnoj deceniji. Nedavno sam, recimo, upoznao Batu Živojinovića i bio sam oduševljen. Za mene je on ostao Valter, čovek koji je poslednji branio Sarajevo, moj rodni grad. Mene ne interesuje da li su Mrkonjić i Bata Živojinović u SPS-u, ili Tadić u DS-u. Ja ne pripadam nijednoj partiji. I to nije manjak građanske hrabrosti.

Mene niko nije pitao kada će da se ratuje, niti kada ćemo da se razdvajamo, niti za hiljade drugih stvari koje su nam se izdešavale. Ta politika je, jednostavno, bunar bez dna. Vi je pratite, gledate političare kako se u jednom trenutku nešto silno svađaju i prepiru, kad ono, posle 15 minuta oni su zajedno i zezaju se. Neko mora da ima stomak za sve to. Ja ga nemam, zato i ne pratim politiku. Imam svoj život.

Život ste, poznato je, vezali za Beograd i Srbiju. Da li Vam je nekada palo na pamet da živite u nekoj drugoj zemlju?
- Ne, nikada. Mene stalno zovu iz Italije da odem tamo da živim, ali ja ne želim. Ovo je moja zemlja i to je kraj priče. Nisam hteo da mi se ćerka rodi negde drugde, nego u Beogradu.

Rat protiv korupcije nema nikakvog smisla

Za vreme privatizacije "Knjaz Miloša", ponudili ste malim akcionaroma po 3.500 dinara ako prodaju svoje deonice firmi "Danone" i Vladi Divcu. Zbog tog Vašeg gesta, privatizacija je poništena. Da li se kajete što ste to uradili?
- To je bio dobar povod da se diskvalifikuje jedan od učesnika. A svi dobro znaju da ništa nezakonito nije urađeno sa moje strane. Protiv mene su, navodno, bile podignute dve krivične prijave, koje su obe završile u košu, a ja nisam ni znao za njih. Tu ništa nije bilo protivzakonito, što je potvrđeno i na papiru, dokumentom koji je sastavila Komisija za hartije od vrednosti. Ali, tu su bile i neke veće igre, kojih verovatno ni Divac nije bio svestan. Možda mu je i bolje tako. Ja nikad nisam hteo da imam bilo šta u toj fabrici, hteo sam da pomognem prijatelju, bez njegovog znanja. Sve sam po zakonu uradio. To su neke stvari između Divca, "Danonea", nekih drugih konkurenata. Verujte mi, mislim da je super što se sve završilo kako se završilo. Ja tu nemam nikakvih problema.
Posle tog slučaja, Vlade Divac je objavio "rat" korupciji. Šta mislite, kako će se taj Divčev rat završiti i da li uopšte ima smisla?
- Nema nikakvog smisla i ne verujem da će uopšte da vodi taj rat. Ali, to ćete morati njega da pitate da biste dobili precizan odgovor.

Da li razumete onda mlade ljude po Srbiji koji, prema mnogim istraživanjima, u ogromnoj većini jedva čekaju da napuste otadžbinu?
- Prema kojim istraživanjima?! Mislite na one što se javljaju na sajt B92 pa pričaju kako bi najradije otišli odavde?! Ma, pustite me takvih... Ne može niko da mi kaže da je lakše gladovati u Italiji nego ovde. Nije! Lakše je ovde! E sad, mnogima je važno da mogu da kažu "ja živim u Italiji". Znam ja mnogo, čak i poznatih ljudi, koji pričaju da žive u Italiji ili Americi, a tamo u stvari rade kao bebisiterke. To je sve proizvela ova situacija.

Ne krivim ljude. Ne mogu ja da pričam mladima "nemojte da idete u inostranstvo jer sunce tuđeg neba neće vas grejat' ko što naše greje..." To više ne prolazi. Mnoge stvari su izgubile vrednost. Valjda će za deset godina biti bolje. Ja se samo nadam da moja ćerka, odnosno, svi mladi ljudi, neće morati da stoji u redu za vizu. To je prilično potcenjivački.

Poslednjih godinu dana ste običan građanin, prvi put od tinejdžerskog uzrasta. Koliko Vam se promenila perspektiva u odnosu na doba kada ste bili igrač ili funkcioner?
- Verujte da je meni isto, zato što nikada nisam smatrao da treba da ulazim negde preko reda, ili da koristim neke privilegije zbog toga ko sam i šta sam. Ako je do toga i dolazilo, to je bilo samo zato što je neko sa one druge strane hteo da mi učini jer je cenio to šta sam ja uradio. Ja nemam s tim problema.

Da li ste svesni da Vas bije glas da ste težak sagovornik?
- Naravno. I treba da me bije. Ja nisam neko ko će svakome da dopusti da mu priđe, ili ko će sa svakim da stane i popriča. Nikada se nisam tako ponašao, ne samo ovde, nego ni u Italiji ni u Americi. Verujte da je to spas. Takav sam i u odnosu sa medijima. Dobro je što me bije glas da sam težak sagovornik jer ljudi treba da nauče da postoji privatnost, pa i poznatih ličnosti, bez obzira na onu glupu frazu da narod voli da zna sve o nama koji smo poznati. Mi mnogo volimo da zavirujemo u tuđu baštu. Ne radi se to samo kod nas, isto to se radi i u inostranstvu, ali nekako lepše.

Kako lepše?
- Pa, nekako lepše. Tamo se možda opasuljite, ali tek posle. Lepo to upakuju, pa vas manje boli. A kod nas je to sve "na suvo". Pa mnogo boli. I u inostranstvu nešto dodaju, ali ovde kad dodaju, ubace ti da si narkoman, švercer oružja, da biješ ženu... Zato volim da budem težak sagovornik. Ali, nikom nisam odbio intervju kada me pozove dan ili dva ranije. Sve to treba raditi uz obostrano poštovanje. Ja nisam bio stalno po novinama ni kada sam igrao. Još kao klinac rekao sam novinarima: "Ljudi, vi mene cenite i opisujte u vašim tekstovima po onome kako igram, da li sam dobro ili loše odigrao, a ne na osnovu toga što sam dobar sa vama ili nisam".

U jednom periodu ipak ste imali značajnu medijsku aktivnost - dok su po Srbiji padale NATO bombe, učestvovali ste u raznim političkim TV emisijama u Italiji...
- U to vreme da. Ne samo ja, nego svi sportisti koji su nešto značili gostovali su u tim emisijama, jer smo hteli da im kažemo da je suludo da neko nekoga bombarduje. Nisam ulazio u razloge tog bombardovanja, nego sam objašnjavao da je suludo da neko bombarduje moje roditelje, moju ženu, moj narod... To bih radio ko god da je bio u tom trenutku na čelu države, pa i crni Ciganin. Ne samo ja, nego, ponavljam, svi sportisti. Izgleda da je nama Srbima potrebno da nas bombarduju i da nas ceo svet napadne pa da se ujedinimo.

Kada bi neko u Americi probao da se odvoji od NBA zbog regionalne lige, streljali bi ga

Da li je u Americi ili Italiji moguća regionalna liga poput Jadranske, koja je na prostorima nekadašnje SFRJ preotela prostor od nacionalnih prvenstava?
- U Americi bi streljali onoga ko bi došao s takvom idejom. Kakvo crno odvajanje?! Da ne idemo do Amerike, daleko je, to ne bi bilo moguće ni u Italiji. Mislim, ti tamo možeš da igraš šta god hoćeš, ali pod uslovom da poštuješ nacionalno prvenstvo. Pa ako si lud da pored toga igraš još dve lige, onda ih ti igraj.
Kako komentarišete nedavne izjave predsednika Partizana Jovice Pavlovića da Jadransku ipak treba igrati?
- Možda on lično tako misli. Koliko ja znam, mišljenje Partizana je bilo da ta liga ne treba da se igra. Mi smo se, dok sam ja bio u upravi, tri godine borili da naši klubovi ne igraju Jadransku ligu, odnosno da, ako već moramo da je igramo, imamo bolje uslove od nekih drugih klubova. Nismo mi Crveni krst. Kada već Partizan i Zvezda privlače mnogo ljudi u svakom takmičenju, znače neuporedivo više nego neke druge ekipe, onda zaslužuju i veći prihod u tom takmičenju. Divac i ja smo se za to borili prošlog leta, odnosno sve tri godine, koliko traje priča oko Jadranske. Ali, Divac je prošlog leta bio zloupotrebljen jer je bio nesmotren. Požurio je, onda su iskoristili njegove reči i prisustvo za neko fotografisanje. A kog đavola nama koristi Jadranska liga?! Ja se to pitam sve ovo vreme. Vrlo dobro znam zašto igraju Jadransku i Zvezda, i Budućnost, i Refleks... To su neki sitni, lični interesi.
Da li isto mislite i za Miodraga Babića, predsednika Košarkaškog saveza, koji je pre dve godine bio protiv Jadranske lige, a prošlog leta je ipak insistirao da naši klubovi uđu u to takmičenje?
- Verovatno su i tu u pitanju neki lični interesi. Meni je odmah bilo sumnjivo zašto je on toliko protiv Jadranske, dok je bio protiv. Ali, kasnije se ispostavilo da je on bio protiv samo zato što se njegov Hemofarm nije kvalifikovao. Sledeće godine, kada je igrao finale protiv nas, bio je prvi za to da se igra Jadranska liga... Verovatno treba imati stomak za tako nešto. A ja ga nikada nisam imao. Niti želim da moju porodicu i mene samog, neko sutra proziva na ulici kako govorim jedno a radim drugo. To nikada nisam radio i pokušaću da ostanem takav. Znate, Babić je najmanje čovek košarke. On je potreban košarci, da se razumemo, jer on je uspešan poslovan čovek. Takvi ljudi su potrebni sportu. Ali ne na tom mestu na kome se sada nalazi. Babić, i još deset takvih kao on, treba da nabavljaju sredstva Savezu, i da budu uvažavani, ali neka se ne petljaju u košarkaške probleme. Oni treba da budu menadžeri, a ne da vode Savez ili klubove.
Ali, sve ih je više u sportu, košarci pogotovu, i to na veoma odgovornim mestima...
- Valjda im prija da budu u zdravoj sredini, a sport važi za takvu. Mada je sve manje zdrav, dosta se tu stvari iskvarilo u poslednjih pet-šest godina, možda i više. Nije mi jasno odakle im ta potreba da se muvaju sa sportistima, da budu viđeni po sportskim krugovima, da upoznaju ljude iz klubova. To nikada nisam mogao da razumem. Možda zato što sam ja poznat u celom svetu i što sam mnogo osvajao, nikada nisam osećao tu potrebu da ovde ili onde budem viđen. Nemam taj problem sujete, da treba neko da me zna negde. Ali, takvih koji imaju taj problem, sve je više u našem sportu. I svi su povezani. Koliko god delovalo da se svađaju i ne podnose, oni se sjajno razumeju, jer ih povezuje jedno: lični interes. E, samo ne znam dokle će tako. Dajte, ljudi, stanite malo.

Ekipa Glasa javnosti


vesti po rubrikama

^društvo

Gost redakcije Predrag Danilović
Ministarstvo prosvete i sporta uvodi nove obrazovne profile
Protestno pismo srpskih novinara iz severnog dela Kosmeta
Skupština sutra nastavlja rad raspravom o zdravstvenim zakonima
Posle stravičnih poplava u srednjem Banatu zbog obilnih kiša pod vodom i jug Srbije
 


     


FastCounter by LinkExchange