Vaš čitalac g. Petar Simić zagriženu antisrpsku politiku crnogorskog vladajućeg vrha ilustrovao je primerom hajke Milovih pristalica na poslanika u crnogorskoj Skupštini, gđu Vesnu Perović. Zaboravio je da pomene nešto još strašnije: javno spaljivanje lutke gđe Perović u Podgorici. Koga su i šta su sve srednjovekovni jezuiti spaljivali, a i drugi posle njih, znamo.

Ali, zar i lomače u herojskoj, viteškoj Crnoj Gori? Ipak, napis g. Simića samo je vrh ledenog brega koji se zove "Privilegovani položaj Crnogoraca u Srbiji". Oni koji su ogorčeniji to nazivaju "crnogorskom okupacijom Srbije".

Dobro je poznato da Crnogorci, čast izuzecima, zauzimaju najvažnije rukovodeće položaje u Srbiji kako u državnoj upravi tako i svugde gde se dobro zarađuje, a ne mora naporno da se radi. Na takve položaje su, uglavnom, dolazili po osnovu "bratske veze i plemenske solidarnosti".

U ovom napisu ostavljamo po strani veoma složeno pitanje: Jesu li Crnogorci Srbi, ili su Srbi Crnogorci, da li su Crnogorci u Srbiji Crnogorci ili Srbi, ko jeste a ko nije, itd. Ovde želim da skrenem pažnju samo na zastrašujuću moć "crnogorske veze" pri zapošljavanju u Srbiji.

Taj fenomen je toliko izražen da, prema mom mišljenju, zahteva odlučnu i energičnu intervenciju vlasti. Ne bi bilo loše da se, čak, iz konkursnih komisija za zapošljavanje bar ponekad izostavi član iz Crne Gore, koji po pravilu ima pravo veta u odlučivanju. Može se reći da je to ne samo nedemokratski, već i protivzakonito, protivustavno i još mnogo drugog "protivnog"..

Ali, to je, verovatno, jedini način da se spasemo od "crnogorskih bratskih veza" koje nikako ne idu zajedno ni sa demokratijom ni ravnopravnošću.
I druge anomalije u ovom pitanju su čudne. Na primer, zar nije neverovatno da u Crnoj Gori niko ko se izjašnjava kao Srbin, da ne govorimo o Srbima iz Srbije, ne može da bude ni na najnižem rukovodećem položaju, pa čak ni da bude predradnik čistača ulica. A u Srbiji je predsednik Republike - Crnogorac! Bez obzira što je predsednik Srbije rođen u Srbiji i što je sin uglednog i časnog akademika, bivšeg partizana kome su Đilasovi "levoskretaši" pobili najužu rodbinu zato što se nisu pridružili partizanima.

Na najosetljivijim rukovodećim mestima u policiji - Crnogorci!
Tome može da se doda i besmislica iz još važećeg srpskog ustava koju je Milošević sebe radi ugradio, po kome predsednik Republike može da bude čak veoma aktivni predsednik jedne partije, koji svim silama radi na rušenju vlade! Pa toga nema ni u Obali Slonovače!

Cela ova tužna i bolna priča utoliko je sumornija što u Srbiji ima Crnogoraca, bez obzira da li se osećaju Crnogorcima ili Srbima, na koje se sve napred rečeno ne odnosi.

Ana Damjanović, Smederevo

Poštovana redakcijo, želeo bih da pohvalim kvalitetnu odluku uprave Beogradskog sajma što je za vreme Sajma automobila uvela satnicu za plaćanje parkiranja vozila.

Naime, prethodnih godina posetioci koji su želeli da svojim kolima dođu direktno na parking između hala, morali su da plaćaju enormnu cenu parkiranja od 500 dinara. Iako je cena uključivala celodnevnu mogućnost parkiranja, jasno je da se nijedan posetilac ne zadržava više od tri sata.

Stoga je svaki, od hiljada posetilaca, uštedeo nekoliko stotina dinara jer se parkiranje plaćalo 100 dinara po satu. Drago mi je što se u ova naopaka vremena neko setio da donese i poneku pravilnu odluku.

Vuleta Simić, Beograd

Dugo očekivana i višestruko željena pojavila se ovih dana, kao jedna od ključnih vesti, izjava iz Ministarstva prosvete: "Stigle deblje koverte". Ogrejala je, poput ovog stidljivog aprilskog sunca, nakratko i zubato - jednu od najbrojnijih, najodgovornijih - ali i najmarginalnijih profesija kod nas.

Ako na stranu stavimo stanje u tekstilnoj, rudarsko-metalurškoj (šta to beše) i ostalim napaćenim delatnostima, jadno i bedno je radovati se ovim "debelim" prosvetarskim kovertama.
Smešim se, do bola, statističkim podacima o "visini" ličnih dohodaka koje je vlada "širokogrudo" propisala (globalno) najobrazovanijoj i najodgovornijoj profesiji u našem društvu.

Niko se ozbiljnije nije pozabavio troškovima nastalim prilikom godina marljivog studiranja i konstantom usavršavanju koje zahteva mnogo truda, novca i odricanja. Čudimo se što se svakodnevno suočavamo sa "odlivom mozgova" i "nedostatkom patriotizma". Više je nego sramno da univerzitetski profesori imaju platu kao (s dužnim poštovanjem) NKV radnici nekog lokalnog malog privrednika, asistent s doktoratom dobija lični dohodak od oko 20.000 hiljada dinara.

Pretočeno u (više nego trivijalne) potrošačke korpe, markice za prevoz i čekove na odloženo - pravo je čudo kako se sastavlja kraj sa krajem. Gde su se dele neprospavane noći provedene nad knjigom, svakolika odricanja od trbuha i života i vera da će posao promeniti i poboljšati lošu materijalnu situaciju!

Očekuju svi - i roditelji, i đaci, i sredina - da bude uredan, lep i "u trendu" a ne znaju da...
Ako tih dvadesetak hiljada stavimo na vagu dođemo do jedne proste - mada nelogične činjenice: sedam profesora jednako je jedan narodni poslanik, jedan profesor jednako je (osrednja) mašina za pranje veša, ili 60 rata za najlošijeg "jugića", ili desetak dana u Prolom banji... Naravno, bez plaćene hrane, komunalija i svega ostalog za taj mesec!

Hvala našim vlastima koje nas razumeju i podržavaju, našoj javnosti koja smatra da nam je i ovo previše, našim roditeljima i učenicima koji nas dodatno stimulišu da još bolje radimo - do sledećih 2,8 odsto!

Slavka Andrić, Zavlaka

Vaš čitalac g. Đurić veoma lepo primećuje da sa ovakvom vlašću ne možemo ništa da uradimo u aktuelnom stanju nad stanjima, Kosmetskim problemom.

U tom smislu naveo bih intervju koji je savetnik premijera Koštunice, V. Janković, dao za Novosti, a u kojem tvrdi da će Albanci malo pričekati s punom nezavisnošću, a da sada jedino što mogu dobiti jeste "uslovna nezavisnost". Reče čovek i ostade živ. Ne trepnu, što bi se reklo. I sve ovo tvrdi savetnik predsednika vlade?!

Ovakav, najblaže rečeno problematičan stav, govori o tome da se sprema veleizdaja. U normalnim zemljama čovek koji bi izjavio da se država odriče dela svoje teritorije bio momentalno lišen slobode, ali u našoj Srbiji... Pitao bih gospodina Jankovića da li je Solana dao Baskijcima "uslovnu nezavisnost" a "punu nezavisnost" u skorijoj budućnosti.

Ili to, pak, Englezi nameravaju da urade sa Ircima. Da li možda Amerikanci pripremaju studije o nezavisnosti Kalifornije i kasnijem pripajanju Meksiku?! Podsetio bih sve na vlasti, ali i u opoziciji, koji su uključeni u rešavanje ovog sudbinskog pitanja da je svaki akt otuđenja jednog dela nacionalne teritorije teško krivično delo.

Mihailo Stevanović