Glas: Opravdavate jed Nebojše Vasovića?
Pavković: Objašnjavam, ne opravdavam...
Žurić: I ja imam iskustvo nekoga ko je živjeo izvan zemlje. I dalje stvaraš na svom jeziku, ali živiš izvan sredine gdje se taj jezik govori. Uz to, sredina iz koje si otišao daleko na njenu periferiju te tretira kao da si na Marsu. Uvjerena je da ti je tamo dobro i da više jedno drugom niste potrebni.

Glas: Zašto David Albahari nije imao taj problem?
Žurić: Na mene je mnogo više uticao Albahari nego Kiš. Možda ima veze to što Albahari nije lektira, a Kiš jeste. Kiš je već bio etabliran i nenormalno je što se niko protiv Kiša nije književno pobunio. Ni danas nemamo parodiju na "Peščanik", ne razgovaramo o toj knjizi, nego dođe Jerkov i ushićeno kaže "Peščanik", a svi drugi mudro, a glupo, ćute. Umjesto da kažemo šta danas predstavlja "Peščanik", pa će Zoran Ćirić da kaže "to je za mene isprdak", a neko da je to blago. Ali Kiš je važan i za Ćirića i za ovog drugog. Nemamo ono što imaju Rusi, Sorokina koji "zafrkava" Nabokova, ali to radi sjajno, stvarajući i novu vrijednost u okviru iste književnosti.

Glas: Vasović piše kako je "Kišu palo na pamet da pred smrt pređe iz jevrejstva u "slatko pravoslavlje", ne bi li još jednom izmanipulisao srpsku javnost...
Žurić: Značajno je što se govori o Kišovom odnosu prema nacionalizmu, jer mi nigdje nismo otišli u raspravi o nacionalizmu. Rasprave nikada nije ni bilo. U takvoj atmosferi, živjeći pod nebom davno donijetih zaključaka, i činjenica da je Kiš sahranjen po obredu SPC mogla bi odlučujuće utjecati da njegovo djelo bude strpano u korpus velikosrpskog bla-bla.

Pavković: Ali Kiš je u okviru stare Jugoslavije bio protiv nacionalizma, nacionalizma koji je tu zemlju razjedao i konačno uništio.
Žurić: To se dosta poklapa sa komitetskim pričama o nacionalizmu, Kišova priča je slična priči Latinke Perović. Bilo da su u pitanju nacionalizam, "jevrejstvo" ili "nejevrejstvo", stalno bežimo kada imamo neki problem, kao da to "nešto" treba prekinuti. Valjda ćemo problem riješiti ako o njemu razgovaramo. A mi malo razgovaramo o stvarima koje su bitne. Više razgovaramo o fudbalu, nego o bitnim stvarima.

Pavković: Knjigu sam i objavio jer sam hteo da obnovimo duh dijaloga u našoj književnosti. Da se razmišlja i o nekim ikonama ispred kojih se kleči, a više se o njima suštinski ne razgovara. Zato sam ja taj govor u Ninu prisajedinio ovom o Vladimiru Tasiću jer isti čovek to objedinjava - Aleksandar Jerkov.

Glas: Da li je Kiš kriv što Jerkov predaje o njemu?
Žurić: Indikativno je za kulturu da niko nije odgovorio na Jerkovljev tekst o Toholju, gde Jerkov upozorava da jedan pisac ne može tako da piše, da propagira mržnju. Da li ima kritičar pravo dotle da zadire? Ko je taj ko će da odredi šta je u književnosti govor mržnje? Mislim da u književnosti ne postoji govor mržnje.

Glas: Vasovićeva knjiga je govor mržnje.
Žurić: Pre je pitanje je li to književnost ili nije? Ova knjiga bi trebalo da bude namijenjena ljudima koji su čitali Kiša, a ne onima koji su čitaoci Ljiljane Habjanović-Đurović. Međutim, kako je sada sve spojeno tu nastaje kalambur...

Pavković: Treba li pisac da bude pristojan ili ne? Da li je Kiš bio zvezda svetske scene?
Žurić: Jedno je biti zvezda, a drugo klasik. Jedno je Nabokov kao hit mejker "Lolite", a drugo je Nabokov kao pisac romana "Dar". Sorokin ga ne napada kao zvezdu, već kao klasika.
Pavković: Pa i Vasović to radi.

Glas: Ali kako ga napada?
Žurić: Ne napada ga ništa lošije nego Kiš Branimira Šćepanovića.

Glas: Da li Kiš raspravlja o veri Branimira Šćepanovića?
Žurić: Vjerovatno će se razbuktati priča o jevrejstvu i antijevrejstvu. Na Festu je nedavno bio skandal. Na projekciji filma "Poslednji Hitlerovi dani", kada Hitler kaže "da je izgubio rat, ali da je, eto, rešio jevrejsko pitanje", dva čoveka su aplaudirala.

Glas: A za ovu knjigu nećete da kažete da je skandal?
Žurić: Rekao bih da Vasović najiskrenije govori o tome, ne vjerujem da se iza toga krije mržnja, on govori o problemima koji zaista postoje. Pitanje je sada kako će to javnost prihvatiti i da li će ova knjiga izazvati rasprave smislenije od knjige same.

Glas: Kako je ovakav govor imao krvavo ishodište u eks-Jugoslaviji, logično je što ljudi reaguju na ovakve nacionalističke pamflete?
Žurić: Priznajem da na poređenju Kiš - Vinaver knjiga pada. Ali ti izvlačiš konsekvence po čitav srpski narod, i kažeš - to je zato što je Vasović napisao da je Vinaver bio bolji Srbin od Kiša.

Mnogo bi bolje bilo da se Vasović usredsredio na pisanje, ali ne onako kao Kiš na Šćepanovića, jer šta je srpska književnost dobila od toga što je Kiš "sahranio" Šćepanovića. Ljudi treba da sjednu i da razgovaraju ne bojeći se za svoju egzistenciju, jer oni prvo razgovaraju zbog sebe, i zbog onih koji će kasnije da dođu. Vasovićeva knjiga je značajna, ali ona je korak napred, dva koraka nazad. Jezikom TV Pinka i Miloša Vasića, ova knjiga je značajna zbog ideje i želje da se "izađe na crtu", ali je najveći problem što on ovu knjigu - nije odradio.
Pavković: On svakako ume još bolje...

Glas: Zašto nije uradio bolje ako ume?
Pavković: Smatrao je da ovoliko energije treba da posveti ovoj knjizi.

Glas: Ova knjiga nije se pojavila slučajno, sada kada se ponovo oseća ustajali duh koji se, recimo, pre pet godina nije osećao.
Pavković: Ma to Vam se samo čini, ja prvi ne bih taj duh podržavao. Ceo život mi prođe u borbi protiv duha palanke i licemerja...

Glas: Vasović misli da je pominjanje Krležinog imena dovoljno da mi znamo da je to nešto loše?
Žurić: To je njegova opsesija, to će reći da on Krležu nije ni čitao.
Pavković: Kiš je kao svoje uzore navodio samo tri naša pisca - Krležu, Crnjanskog i Andrića. A time je jasno zašto Vasović povremeno govori o Krleži.

Glas: Ali, kako govori o Krleži, a kako o Crnjanskom?
Žurić: Pa, Crnjanskog cijeni, a Krležu ne cijeni.

Glas: Zašto ga ne ceni? Zato što je Hrvat?
Žurić: Pa može da ga cijeni ili ne cijeni, i može da kaže meni se taj pisac ne sviđa zato što je Hrvat, ima svako pravo da to kaže. Ali to nije književna priča, to nije argument.

Glas: Pa baš i o tome pričamo, ovo nije književna stvar, već politikantska.
Pavković: Kako to govorite? Niste u pravu, ovo je knjiga koja se isključivo bavi književnošću i likom jednog pisca. Kojom se to politikom ona bavi? Vi ste utripovali mnoge stvari koje s knjigom i njenim namerama veze nemajuÖ

Glas: Citat s početka - "Umetniku Kišu palo je na pamet da bi bilo zgodno da pred smrt pređe u "slatko pravoslavlje" kako bi našu javnost još jednom izmanipulisao, a u svoju korist". Tvrdite da je ovakva priča književno - teorijska?
Pavković: Nije, ali ona pokušava da antropološki oceni jedan gest. Trudi se da to problematizuje i na čitaocu je da se složi ili ne. Generalno, za mene se taj momenat pretvara u jedan egzotični trenutak, tragičan i nerazrešiv u suštiniÖ

Žurić: Komentari nisu vraćeni na književni plan. Knjiga bi bila bolja da je Vasović pisao ovde. On evidentira probleme, ali ih "na brzaka" rešava. Trebalo je da, možda, samo postavi pitanja. A on ih je "smandrljao". Knjiga je po tome apsolutno srpska, ali zbog toga ne treba tražiti nečiju glavu.
Pavković: Vi ne želite da vidite koliko je ova knjiga književna i u mnogo čemu čak "kišovska" analiza Kišovih tekstova. Kada bih bio paranoik, postavio bih Vama vaše pitanje: ko stoji iza Vas i slično, ali to nije pažnje vredan problemÖ Vratimo se analizama.

Glas: Citat - "Kiš nije u dijalogu sa svojim detinjstvom, on ga samo dočarava". Što nije dokazao da je dijalog bolji postupak od "dočaravanja", šta god to značilo, pa da mu nešto i poverujemo.
Pavković: Zar ne vidite kako je Vasović dokazao kontradiktirnosti u Kišovoj poetici, između ideja koje zagovara i njihovog korišćenja u pričama.

Nastavlja se