Kada sam, pre mnogo godina, živeo i školu učio u Smederevu, tamo je postojao Omladinski klub mladih istoričara kojim je rukovodio omiljeni profesor Miloš Ranitović, Visoki Miloš. Dobro se sećam kada nam je jednom prilikom kazao da istoriju pišu pobednici. Pokazujući nam jednu, dosta debelu, knjigu istorije, profesor je kazao da su sve što u njoj piše - napisali pobednici. A zatim je dodao da i pobednici često greše i to mnogo. Zbog sećanja na omiljenog istoričara, ispisujem ove redove jer nam je, izgleda, suđeno da živimo sa greškama.

Petooktobarski pobednici odmah su počeli da prave velike greške. Zbog tih grešaka, ta "revolucija" se skoro izjalovila, ili će joj se to uskoro dogoditi. Najveća im je greška što su "na brzaka" preduzeli neke nepromišljene mere da bi se u praksi umilostivili Zapadu, tačnije da bi se svideli ili dopali zemljama NATO alijanse koje su nas bombardovale 78 dana krvave 1999. godine. Njihova "filozofija" dodvoravanja Zapadu dovedena je do savršenog apsurda, tako da je jedan sud u Srbiji na dugogodišnje robovanje i tamnovanje osudio gospodina Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a.

Bez obzira na obrazloženje presude, naš narod, ili obični građani Srbije (u koje spada i potpisnik ovog teksta), nikada neće ni shvatiti ni prihvatiti da je doneta "u ime naroda". Niko, ko vlastitom glavom misli, neće i ne može da prihvati da je za pogibiju radnika RTS-a i rušenje zgrade naše TV kriv direktor. A on za taj zločin nije kriv iz mnogo razloga.

Ponajpre zato jer NATO zlotvori nikada našoj zemlji nisu objavili rat. Drugo, što gospodin Milanović nije imao svoje ljude u komandi zločinačkog i zloslutnog pakta da bi mu oni otuda mogli da jave kada će se zlotvori ustremiti da ubijaju ljude i ruše zgradu RTS-a. Treće, nije gospodin Dragoljub Milanović kriv zbog toga što je NATO proglasio TV Beograd za takozvani legitimni cilj u obračunu sa tadašnjom SRJ, koja ni po kojim osnovama nije ugrožavala bilo koju članicu te monstruozne, militantne i anahrone tvorevine.

Kroz osudu gospodina Milanovića na dugogodišnje tamnovanje (ili samo na jedan dan robije) naša država, bez osnova i pravnih razloga, u praksi opravdava agresiju NATO na našu zemlju. A zna se: ta agresija je bila ilegalna, jer je izvedena na način organizovan putem prevara, laži, obmana i podvala. Sledstveno rečenom, a ima mnogo toga što još treba kazati, ima smisla da se pokrene inicijativa za puštanje na slobodu Milanovića. Jer, kako je govorio smederevski istoričar Miloš Ranitović, "i pobednici greše".

Milutin Tijanić
Beograd

Prilikom nedavnog putovanja u Knin posetili smo povratničke porodice u selima oko Knina. U selu Vrbnik, oko šest kilometara od Knina, pre nekoliko meseci vratila se porodica Radomira Petrovića (44). Došao je on, supruga Gordana, sin Goran i Gordanina majka Marija Bukarica. Od Radomira doznajemo da je on sa porodicom izbegao početkom avgusta 1995. godine, dakle, u toku "Oluje". Najpre su nekoliko dana boravili u Sremskoj Mitrovici, a zatim dve godine u selu Jovcu, kod Kraljeva i na kraju sedam godina u Trsteniku.

Radomir kaže da nije bilo lako u izbeglištvu. "U one dve godine dok smo bili u Jovcu, dva puta smo se preseljavali u neke stare kuće, bez osnovnih uslova za boravak u njima. Supruga Gordana i ja radili smo sve i svašta da bi nekako preživeli. Deca su išla u školu u obližnju Ribnicu kod Kraljeva a sa nama je bila Gordanina majka Marija, jer nije imala s kim drugim da bude. Bilo nam je zaista teško. U julu 1997. godine preselili smo se u Trstenik, pošto sam ja dobio posao kod jednog privatnika u tom gradu. Morao sam da radim od jutra do sutra, a i moja supruga, da bismo nekako mogli da preživimo.

I u Trsteniku smo se dva puta preseljavali, najpre u neku stariju kuću, a zatim u neki stan, gde su uslovi stanovanja bili malo bolji, ali smo morali plaćati veoma skupu kiriju.

Nakon svega ovoga Radomirova porodica je donela čvrstu odluku da se vrati u svoj zavičaj. Podneli su zahtev za obnovu kuće, i kad je ona obnovljena Petrovići su se vratili u svoj Vrbnik. Na pitanje, da li su zadovoljni odlukom da se vrate, svi s osmehom kažu da su više nego zadovoljni.

Za sada njih četvoro žive od skromne porodične penzije Gordanine majke Marije. Ali, puni su nade da će se otvoriti neke perspektive.
Radomir i Gordana su dugo godina radili u Tvornici vijaka u Kninu, pa žive u nadi da bi mogli ponovo raditi, ako dođe do pokretanja rada u tom kolektivu.

U sela oko Knina vraćaju se i ljudi mlađi od 40 godina. U selo Ervenik, tačnije zaseok Kočević, udaljen 30 kilometara od Knina, pre nekoliko godina vratio se mladi Slobodan Mlađen, sa suprugom i decom.
Država mu je obnovila kuću, pomogla u elektrifikaciji i u nabavci stoke (ovaca i krava). Slobodan sada ima više od sto ovaca i nekoliko krava. Ne žali se, i kaže da nije pogrešio, što se vratio u svoj zavičaj.

Ilija Šekuljica
Kraljevo

Krajem januara 2005. pročitah u novinama: "Bagzi se žali što u zatvoru nema tople vode". U istoj informaciji je navedeno da su time Bagziju ugrožena ljudska prava. Nekoliko dana kasnije, odem u Urološku kliniku zbog operacije. Najpre sam uveden u sobu sa pet kreveta, malim stolom, četiri natkasne, lavaboom i česmom za hladnu i toplu vodu.

Posle razmeštaja ličnih stari, priđem česmi da operem ruke. Odvrnuh toplu vodu i česma počne da "šmrče" i da se "iskašljava". Pre nego što sam uspeo da zavrnem slavinu, voda se odbi od obline lavaboa i poprska me, kao i pod i najbliži krevet. Ostade mi da promrmljam: "Bože, Bože, da li Bagzi dobi toplu vodu?"

Posmatram ambijent i čudim se što se bolničko osoblje ponaša kao da im je sve potaman. Ali, oni ne biraju pacijente ni ambijent. Zatim ugledam novine u rukama jednog pacijenta i vidim naslov: "Poslanička plata - četiri lekarske". Prokomentarišem naslov, uz obećanje da ću, kad izađem iz klinike, morati nekom nešto da napišem. Na to će jedna mlada sestra: "Nemojte da ih naljutite pa da izglasaju sebi još jedno povećanje".

Da ovaj narod nije naviknut na naopaki odnos vlasti prema nacionalnim potrebama, drugačije bi se i sam ponašao, pa bi i vlast morala biti bolja. Vlast je ovakva od Miloša Obrenovića do danas. Obuzeta je sobom i svojom "veličinom". Stalni refren joj je: "Uzmi sve što ti život (vlast) pruža!"

Ko nam danas vodi vrzino kolo. Vodi ga psihologija crveno-crne koalicije - čak i isti ljudi. Polovinom februara, u štampi čitamo reči Zorana Anđelkovića: "Ministarske i poslaničke plate su povećane da ne bi Skupština Srbije ostala potcenjena". Ako bi nam u istom stilu objasnio pljačku poslednje decenije minulo veka, "objašnjenje" bi glasilo: "To je učinjeno da ne bi osiromašeni narod posumnjao u svoju izdržljivost".

Pored SPS-a, u Skupštini Srbije su i radikali. Povodom Dinkićevog zahteva da se enormno povećane plate smanje u proseku za 20 odsto, Toma Nikolić kaže: "Dinkić tvrdi da ćemo platama ugroziti budžet. Pa neka ga popuni! Ako ne može, neka podnese ostavku!"

Dragoljub Ostojić
Beograd

Poštovana redakcijo, pročitala sam nekoliko tekstova vašeg feljtona i nisam se mnogo iznenadila činjenicama koje su iznesene. O nekim nelogičnim odlukama vlade da postavi Dinkića, prvo u Narodnu banku a potom u Ministarstvo finansija, pisala sam više puta u vašem listu.

Nažalost, afere ovog tipa potresaju našu javnost neprestano kroz istoriju. Sada, zbog značajnije medijske slobode, isplivavaju na videlo brže nego pre, ali je sada nešto teže doći da pravih namera i aktera zbog veoma kompleksnih situacija. Dinkić nikada nije trebalo, prema svojoj biografiji, da dospe na neku od vodećih funkcija, ali se bojim da je on mogao poslužiti, zbog svojih ambicija, nekoj trećoj grupi kao isturena osoba koja je morala da odradi veliki broj radnji o kojima se govori u vašem feljtonu.

Bojim sa da je broj aktera u otimačini državnog novca mnogo veći, a da je NBJ bila samo jedan od kanala za te radnje. Smatram da će autor feljtona morati da traži informacije od NBJ, ali se plašim da ne bude po narodnoj: terali zeca, a isterali divlju svinju?

Što se tiče Dinkića, on nije bio analitičar već asistent na Ekonomskom fakultetu, te je neko ko je preko medija kritikovao Miloševićev besmisleni režim tako stekao popularnost koju je kasnije dobro unovčio kroz pomoć koju su strane vlade dale opoziciji. Za mnoge od nas, koji smo tada završavali ekonomiju, bilo je važnije da odemo u firme ili banke gde su plate bile mnogo veće nego na Fakultetu.

Dinkić nije imao dovoljno znanja u bankarskom poslovanju, niti je radio u bilo kojoj banci do pozicije guvernera. Mislim da bi Dinkić mogao da bude žrtveni jarac za mnogo veće učesnike u ovim vrlo prljavim i zakulisnim radnjama. S obzirom na moje poznavanje oblasti međunarodnih tokova finansija, pretpostavljam da je novac sa Kipra mogao tajnim kanalima završiti pre svega u Rusiji ili na Kajmanskim ostrvima.

Zaista mi je žao što je tako. Mi koji smo napustili zemlju iz ekonomskih i mnogih drugih razloga, želimo prosperitet za sve one dobre, poštene, vredne i radne porodice u našoj zemlji. Sa velikim razočaranjem vidimo jednu nakaradnu sliku i pogrešnu poruku da se u Srbiji samo od lopovluka, obmana i laži može dobro živeti.

Maja Petrović
Njujork

Ne prođe dan a da neko od srpskih političara ne izgovori kako je nezamislivo da Kosovo i Metohija postanu nezavisni i da to oni neće dozvoliti. Samo, nikako da nam objasne na koji način će to izvesti? Koja će sredstva upotrebiti da spreče šiptarsku nezavisnost?

Ukoliko političko zapomaganje bude uzaludno i ako Amerika prizna Kosovo kao nezavisnu državu, da li će, poput Miloševića, objaviti da je pobedio mir, ili ćemo braniti Kosmet "svim sredstvima"? Šta da radimo ako "sredstava" nema i ako postoji strah od nekakvih tribunala.

Eto, obični smrtnici - a rodoljubi, hoće i takve stvari da znaju. Ukoliko se izazovima ne suprostavi žrtvovanje, onda postojeća retorika postaje izlišna.

Jovica Vidić
Rudina