Svoje goste Igor Blažević, alijas Prljavi inspektor
Blaža, najradije prima u tašmajdanskom parku. Dao prošle godine
familiji 30.000 evra za izgradnju stana, a brzo potom siva faza
novogradnje postaje sve crnja i crnja, a njegov život i stavka
preseljenje apsolutna noćna mora. Investicija propala, pare nestale,
a on ostao bez žute banke. Živi i dalje kao podstanar u 35 kvadrata,
sto metara niže od parka, u Aberdarevoj, pa mu Tašmajdan dođe
kao dnevni boravak i primaći kabinet.
Voli ovo mesto iz još mnogo drugih razloga. Znaju ga u kraju
još kao klinca. Bio je dete Pete gimnazije, tu sa prvim lepim
danima sa penzionerima obavezno igra šah ili vozi bicikl. A kad
se umori, bez blama prilegne na klupu, oseća se ovde ko u svojoj
kući. Čim pomisli, na 200 evra kirije, odmah mu nedostaje čist
tašmajdanski kiseonik.
- Pamte me i raznorazne džukele sa Taša jer sve pse, čuvene tašmajdanske
goniče, redovno udomljujem. Nije mi teško. Poslednja je bila Rita
koju sam uselio u sopstvenu kuću. Skoro se oštenila, pa sad imamo
i trojke, priča Blaža i seća se da je najveće "šinterske"
akcije imao devedesetih kada su pedigrirani psi lunjali gradom
u čoporima. Danas, kaže, toga ima retko. Nije, doduše, još dokučio
da l' su u međuvremenu rasne lutalice poskapavale od gladi kao
i većina penzionera tih inflatornih godina ili emigrirale kao
sav pametan i školovan kadar.
- Kao što u muzici postoji pravilo od Silvane do Nirvane, tako
i u ishrani važi od musake do sarme. Uvek se najviše obradujemo
mesu. Telećem, prasećem, ražnjićima, jagnjićima, ćevapima, mešanom,
bez razlike. Nismo gadljivi ni na zeleniš. Tamanimo kelj, prokelj,
spanać. Keva u penziji, pa nam pomaže u slobodno vreme, nije joj
teško, kaže.
Blažina druga supruga Ivana, advokat u Privrednoj komori Srbije,
i kuma njegove prve supruge, moderna je japi devojka. Bistra žena,
na vreme shvatila da karijeru gradi jedino distancirana od varjače
i magične krpe. Blaža je već na početku "popravnog"
braka, pre šest meseci, shvatio da je on u suštini jedan multipraktik
muškarac. Zlobni to krste kao papučar, a praktični čovekom od
pomoći.
- Usisavam, perem sudove, brišem prašinu. U trenutku kad počnete
da radite po kući, kad-tad vam to postaje opsesija. Kada se prvi
put uhvatite "metle", postajete ovisnik o čistoći. Shvatam
one žene koje po ceo dan briskaju nešto. Kada vidim da je napadalo
po TV-u ili mini-liniji, istog trenutka mi je praško u ruci. I
niko ne treba da me opominje. Što sam stariji sve više ličim na
Haurda Hjuza koji je na sastanke dolazio u rukavicama, a pre ulaska
u prostoriju obavezno maramicom brisao kvaku na vratima. Kao da
sam opsednut grinjama i mrvama. Pa, ja samo čaše ispiram u devet
voda. Ivana radi do pet, a kada stigne kući, prašinu i ne primećuje.
Možda zato i što je nema, kaže muzičar.
Svrsi koristi "samsungov" usisivač, jedan od retkih
predmeta koji Blaževići nisu dobili kao i svi mladenci od rodbine
po principu "eto vama komode, mi smo ionako hteli da je se
rešimo, al niko neće da je kupi". Rodbina ispoklanjala sve
što je njima nepotrebno. Al' korisno.
- Dobili smo ormare, jorgane, peškire, ujak nam je čak i gaće
dao. Kupio mi nove za useljenje, kaže. Ključna aparatura je nov
usisivač, poslednja reč tehnike, ček'o ga na sniženju, tri brzine
od 1.800 vati, i parket 'vata. Uglavnom bezopasan sem u slučaju
da ga se Blaža dohvati.
- Jednom smo štene jedva izvukli iz njega. Uopšte ga nisam video,
a kada sam čuo da skiči, već je bio "progutan". Srećom,
Ivana je skočila, bila je brža od mene, ugasila usisivač, pa smo
ga onda malo tražili po onoj kesi. Jeste da je pas bio jako mali,
ali mi uopšte nije jasno kako je uspeo da se provuče kroz otvor.
Kada smo ga nekako iščupali iz cevi, siroti Džeki samo je tupo
gledao. U fazonu "Što mene, eno vam tamo papagaja",
seća se poduže akcije spasavanja psa iz "samsunga".
Krajnji rok da stan zasija je dok se ce-de ne izvrti do kraja.
Inače, pasionirani kolekcionar svih vrsta nosača zvuka jedan je
od retkih muzičara koji pirate kuje u zvezde. Zahvaljujući njima
doterao je zbirku ce-dea na hiljadu komada, sortirao je po prvacima
u police od poda do plafona. Kao u apoteci.
- Sve što nisam imao na pločama 70-ih i 80-ih stekao sam zahvaljujući
piratima. Tada su ploče stizale u Jugoton i nije bilo mnogo licencnih
izdanja. Muka je bila naći kompletnog Igija Popa, Bouvija ili
neke retke albume Stounsa. Kada je plata 1993. bila tri marke,
retka izdanja su se plaćala 20. Bora Čorba je jednom rekao da
je porazno po izvođača da mu ceo život stane u sto dinara na MP3
disk. Jeste za nekog njegovog kalibra. Mene, brate, strpaju sa
Rambom, Neletom Karajlićem i Ortodoks Keltsima. Nemamo samostalno
dovoljno izdanja, pa da bi nas stalo više, zbudže nas na jedan
ce-de. Ne bunim se dok sam u dobrom društvu. Sad vidim proganjaju
pirate kao da nema mnogo više štetočina u ovom gradu od njih,
smatra on.
Naveče gleda fudbal. Svoje kopačke, posle 20 godina treniranja,
okačio je o klin 2001, kada je Maradona batalio teren.
- Fudbal mi je kao anestezija. Kao bensedin. U tih čarobnih sat
i po isključim se iz svega. Nije bitno da li igra Barselona -
Čelzi ili Proleter - Hajduk. Bilo kojoj utakmici pristupam sa
ritualom da legnem i dignem noge preko naslona kreveta, i za ta
dva poluvremena se izgubim u svetu od 22 igrača koji jurcaju nekud
iz nepoznatih razloga gore-dole. To je moje sefte. Ivana se ne
buni. Pa, valjda mogu da dobijem nešto za uzvrat. Ako se protivi,
odmah vadim adut "da sam i danas ja bio taj koji je sredio
kuću".
Ivana Ikraš
Foto: Marko Rupena
