Jedan naš patriota konstatuje da se u Srbiji godišnje izvrši oko 200.000 abortusa, što pokazuje da je natalitet u našoj zemlji u toj meri smanjen svake godine. Po njegovom mišljenju, ako se abortusi zaustave, mogli bismo uvećati populaciju za 20-50 procenata ili za 10 miliona, kako bi spasli opstanak nacije. Ništa normalnije od brige da opstanemo u budućoj istoriji.

Samo što se u tom slučaju nameće pitanje da li su sve Srpkinje spremne da industrijski rađaju toliku čeljad iz fizioloških potreba muškaraca koji zagovaraju natalitet. Trebalo bi postaviti pitanje i da li će muškarac posle pet, deset minuta zadovoljstva, istrajati da vaspita rođeno dete, da ga školuje i da ga hrani i odeva.

Stvarati kvantitativnu naciju je besmislica, ako joj se ne može pružiti kvalitetan život.
Pojedinci će reći da i na to pitanje mogu lako odgovoriti. Ko je kriv za "bolji život"? Zna se Bil Klinton, Madlen Olbrajt, i svi ostali iz zapadnih zemalja. Mi naravno nismo krivi, jer nema razloga. Da li su zapadnjaci krivi zato što Vuk Branković nikada nije stigao na Kosovski boj, zato što je Miloš Obrenović pao na kolena pred sultanom turskim, što su ostavili granice bivše Juge, koje je nacrtao Tito i što je Milošević oteran u Hag. I pre Olbrajtove, Klintona i Miloševića, natalitet kod Srba nije bio naročito velik. Nije bilo ni agresije, ekonomskih sankcija i privatizacije.

Briga za opstanak nacije se ogleda i u naporima da se izvrši reforma srpskog jezika. Naime, preti opasnost da naš jezik izgubi karakteristike inicijalnog srpskog jezika, već iz poznatih razloga, kao što su ga Hrvati nazvali "hrvatski", Bosanci, "bošnjački" i Crnogorci, "crnogorski ili dukljanski". Insistira se na tome da srpski jezik bude isključivo pisan ćirilicom, da se izbace Vukovi "turcizmi" i usvoje "rusizmi", jer je ruski jezik bliži srpskom. Može biti, ali i ne mora. Reformom jezika se poništava istorijska važnost inicijatora i lingvista iz 19. veka, koji su vršili tu reformu pod otomanskom okupacijom i traženju identiteta. Danas posle čitava dva veka, mi imamo taj identitet, imamo tradicije i ne moramo nikome dokazivati da postojimo stvaranjem nekih dodatnih reformi.

Vezano za reforme istorijske ili jezičke je i postojanje, odnosno stvaranje srpskih heroja novije istorije.
Paradoksalno je stvarati heroje iz političkih motiva s jedne i nekih drugih afiniteta s druge strane. Zabrinjavajuće je da se priznavanje heroja vezuje za političke afinitete. Dok se u jednom delu istorije odbacuju heroji, koji su nosili kao obeležja petokraku zvezdu ili kokardu, ili još mrtvačku glavu, u novijoj istoriji novi heroji se vezuju za "patriotizam", koji podrazumeva podkriterijume počevši od nacionalnosti, političke pripadnosti, teritorijalne pripadnosti, verske pripadnosti itd. Danas treba zaštititi te nove heroje u vrhu vlasti.

Petar Simić, Beograd

Mnogo što-šta gledamo na malim ekranima, ali ono što nam je priredila gospođa Bojana Lekić na BK televiziji, 2. marta, pa je čak i reprizirano sledećeg dana kao nešto "izuzetno značajno", prevršilo je svaku meru.

Bojanu Lekić mi gledaoci malih ekrana pamtimo po veoma dobrim emisijama, uvek odlično pripremljenu, "britkog jezika" i umesnih pitanja. Veštim postavljanjem pitanja Bojana Lekić je znala da "izvuče" pravu istinu o nekim zbivanjima u zemlji, čak i od ličnosti na visokoj lestvici političke hijerarhije.

Međutim, tu istu osobu, nismo mogli prepoznati u emisiji sa Milicom Milošević - Gajić. To je bio jedan maltene, nežan "porodični" susret sa puno "razumevanja" i žalopojki. Prosto čoveku da zasuze oči slušajući priču Milice Milošević.

Ostali smo uskraćeni za makar jedno pitanje u poznatom stilu, a la Bojana Lekić. Nijednog pitanja, koje bi pomoglo da se objasne zlodela, koja je činila porodica Milošević za vreme svoje strahovlade.

Nama, običnim ljudima, uopšte nije jasno kakav je cilj emisije da se pozove jedna osoba, anonimna u intelektualnom smislu, da dva puta po jedan sat priča raznorazne jeftine konstrukcije, otrcane zbog dugotrajne zloupotrebe. I mislim da bi Bojana Lekić trebalo da ima malo više pijeteta, poštovanja i sećanja na svoje kolege novinare, koji su izgubili živote ubijeni na najbrutalniji način boreći se za istinu i pravdu. Pa prema tome, ne bi trebalo da dozvoli da se na bilo koji način rehabilituje taj zlikovački režim. Nažalost, ova emisija je upravo to imala za cilj.

Dr Petar Milenković, Novi Beograd

Godišnjica jednog velikog stradanja srpskog naroda u Sremu o kojem se veoma malo zna u javnosti, obeležena je 10. marta ove godine. Jedna od najvećih tragedija srpskog naroda u zapadnom Sremu dogodila se 10. marta 1944. godine u selima Jameni, Bosutu i Sremskoj Rači. Tada je Trinaesta SS "Handžar" divizija, sastavljena od muslimanskih i arnautskih dobrovoljaca Trećeg Rajha, sravnila sa zemljom ova sela i zverski pobila srpsko stanovništvo.

Trinaesta SS divizija formirana je u proleće 1943. godine po ideji Hajnriha Himlera, šefa Gestapoa, uz blagoslov jerusalimskog muftije El Huseinija. Posle katastrofalnog poraza Vermahta u bici kod Staljingrada, kada je Treći rajh bio dobro uzdrman, Hitler je odustao od ideje o rasnoj čistoti pripadnika SS jedinica i pozvao pripadnike porobljenih, kvislinških država, kakva je bila i NDH, da stupe u dobrovoljačke SS trupe.

Dobrovoljci su vrbovani u Zagrebu i Zemunu. Pod maskom bitke za spas islama i borbe protiv komunizma, za par meseci zavrbovano je oko 19.000 bosanskih muslimana, uz nešto malo Šiptara i Švaba - folksdojčera. Dobrovoljci su upućeni na obuku u južnu Francusku, a nešto kasnije i u Nojhamer Zagen, u Šleskoj. Oficiri i podoficiri divizije bili su isključivo Nemci, pod komandom SS general-majora Karla Gustava Zaubercvajga i njegovog zamenika, pukovnika Franje Matajsa (folksdojčera iz Sremske Mitrovice i predratnog kapetana vojske Kraljevine Jugoslavije, koji se 1941. godine stavio na raspolaganje Nemcima). Pripadnici ove divizije nosili su fesove sa plavim kićankama i simbole u obliku handžara na okovratniku bluze, po čemu su i dobili nadimak "Handžar - divizija".

Posle kraće obuke, Hitlerovo "topovsko meso" je stiglo u Vinkovce januara 1944. godine. Marta iste godine Trinaesta SS "Handžar" divizija upućena je u Bosnu, u kaznenu ekspediciju. Pokret je išao u dva pravca: preko Brčkog i Sremske Rače. Poštujući naredbu svog komandanta, generala Zaubercvajga: "Severno od Save nema zarobljenika", muslimani su usput palili i pljačkali srpske kuće u sremskim selima Jameni, Bosutu i Sremskoj Rači, silujući devojke, ubijajući žene, decu i starce. U nešto manjem obimu stradala su i sela Morović, Vačica, Batrovci i Privina Glava.

U Bosutu su, prema raspoloživim podacima, bošnjački SS-ovci na najsvirepiji način pobili sto osamdeset troje dece, žena i staraca. Sumnja se da je broj žrtava bio još veći, jer su pojedine porodice cele pobijene, pa nije imao ko da prijavi njihovu smrt vlastima. Masakr su preživeli meštani izbegli u Semberiju i Mačvu (preko dve stotine), kao i muškarci koji su par dana ranije otišli u Bosnu, sa partizanskim jedinicama. Skoro sve kuće bile su opljačkane i zapaljene. U Sremskoj Rači poklano je preko stotinu Srba.
U selu Bosutu, Drugi svetski rat preživela je samo polovina stanovništva (oko 600 meštana), jer je tokom rata oko dve stotine oterano u ustaške i nacističke logore smrti, iz kojih se vratilo svega nekoliko ljudi, a ostatak je pobijen, nestao ili umro. U znak sećanja na desetomartovsku tragediju glavna ulica u Bosutu nosi ime "Ulica Desetog marta".

Posle krvavog pira, Trinaesta SS "Handžar" divizija nastavila je svoj zločinački pohod u mnogim selima Brčanskog, Bijeljinskog, Gradačkog, Tuzlanskog i Vlaseničkog sreza, gde je, prema nekim podacima, od marta do oktobra 1944. godine, pobijeno preko dve hiljade, a internirano u logore smrti skoro pet hiljada Srba.

Posle rata, zarad "bratstva i jedinstva", o desetomartovskom masakru nije se mnogo govorilo, niti pisalo. Pojedini muslimanski posleratni "istoričari" pokušavali su da minimalizuju zločine svojih sunarodnika. Tako, na primer, Enver Redžić u svojoj knjizi "Muslimansko autonomaštvo i Trinaesta SS divizija" (Svjetlost, Sarajevo, 1987), bavi se isključivo pobunom SS pitomaca na obuci u Vinfranšu, u Francuskoj, ne pominjući ni jednom rečju sramni desetomartovski zločin. Da li je potrebno na kraju reći još i to da počiniocima ovog gnusnog varvarstva nikada nije suđeno. Tek neznatnu manjinu stigla je ruka pravde.

Mikica Ilić, Bosut

U potpunosti podržavam obnavljanje Vlade Republike Srpske Krajine. To što su ih vlasti u Srbiji brže - bolje osudile, ne treba da ih čudi, a još manje treba da se na to obaziru. Jer to su oni isti ljudi koji su od 1991 - 1995. bili deo i antisrpskog lobija. Podsetimo se malo.

Kad je zlo sa svih strana napalo zapadne Srbe, pomenuti su po Srbiji gromoglasno pozivali na demobilizaciju i odbijanje poslušnosti. Nažalost, njihov napor je dao rezultat. Bio sam rezervista, a kasnije i dobrovoljac i dobro znam koliko je najboljih srpskih sinova poginulo, ili su dopali u zarobljeništvo, gde su posle najgorih mučenja ubijani, samo zato što je protivnik bio neuporedivo brojniji, a pomoć nije stigla niotkud. U mnogim intervjuima naši kvislinzi uveravali su svet da u Srbiji "vlada jedan oblik fašizma", te da su ratove započeli "ludaci iz Beograda, sa Pala i iz Knina". Uvek su im puna usta bila nekakvih srpskih zločina. Miloševića su zdušno podržali onda kada je zario nož u leđa Srbima zapadno od Drine i Dunava, prekorevajući ga što to nije ranije učinio.

Okretali su narod u Srbiji, protiv Srba i RS i RSK, tvrdeći da zbog njih trpimo. Dok je opozicija u Hrvatskoj vršila stalni pritisak na Tuđmana da krene u opšti napad na krajiške Srbe, dotle je naša opozicija, a sadašnja vlast, tražila od Miloševića da te Srbe pusti niz vodu.

Svaku pobedu Srba na ratištu, ili na političkom planu su odbolovali i svakom uspehu njihovih neprijatelja se radovali. Kad je pala Krajina likovali su kao da su Hrvati.

Beogradski vlastodršci kažu, razvijaju odnose sa Hrvatskom, a ustvari im se udvaraju. To što je desetine hiljada srpske dece pokatoličeno, što su veru i naciju morali da promene i mnogi odrasli Srbi, jer im drukčije tamo nema opstanka, ni najmanje ih ne interesuje. Ni to što je Hrvatska država već otkupila 10.000 srpskih kuća da bi sprečila povratak njihovih vlasnika, vršeći tako dodatno etničko čišćenje. Sve to nije važno, jer zaboga učvršćujemo dobre odnose sa Hrvatskom koje ništa ne sme ugroziti, a pogotovo ne patnje nekakvih tamo Srba.

Vlada RSK ne treba da se obazire na Tadića, Koštunicu, i njima slične, kao i na pojedine medije koji su u svakoj prilici bili protiv tamošnjih Srba.

Mladen Joksimović, Beograd