Narod je izvor svega, sve izvire iz naroda, ali u narodu sve treba i da se uliva. Ne u džepove malobrojnih pojedinaca. Ništa nije i ne sme biti važnije od naroda. Započnimo razrešenje najbitnijih problema Srbije.

Preko državne televizije svake večeri bi političke vođe morale da iznose dnevnu istinu o Srbiji, o razlozima zašto je to tako, ima li krivaca i ko su oni. Tako ćemo, sutra, što pre do brzog i bezbolnijeg napretka. I ne sme se, niti može, bežati od istine. Da bi se krenulo pravim putem nužno je da se zna prava istina. Taj put je dugačak i trnovit, ali nužan, najmanje opasan i sa najmanje žrtava, te sa najbržim boljitkom za mase. Nužna su mnoga odricanja, trpljenja, ali žrtve valja izbeći.

Izgubljen rat sa kriminalom

U kući u kojoj vlada siromaštvo dolazi do svađa, pa i tuča. Organizovati sveopšti popis, posebno imovine, jer se ona rastura bez traga. Izvršiti presek stanja, a zatim javno obznaniti uzroke propasti i krivce izvesti na odgovornost, a ujedno trasirati sigurne puteve u budućnost, uz spremnost da se trpi neko vreme, ali spasu životi pojedinaca koji mogu stradati u nemirima naroda.

Oduvek smo se u Srbiji borili protiv kriminala i uvek gubili i bitke i rat, jer su protiv kriminala najgrlatiji bili njegovi saveznici, koji su narod zamajavali, a sebi punili džepove, sefove, kase. Niko samog sebe ne progoni, čak i zakon to ne uslovljava. Kriminal je kod nas Srba perfektno organizovan, te mlaka i neorganizovana borba protiv takvog kriminala nema nikakve šanse na uspeh.

Milioni poštenih ljudi dovedeno je do prosjačkog štapa, a nasuprot tome, tek hiljadu ne zna šta će od gomile ukradenih para, stečenih mimo zakona ili korišćenjem stanja nužde, kao i od privilegija. Neka se jave oni koji tvrde suprotno, ako ih ima. Najveći kriminalci su moćnici i malo ko im se može suprotstaviti. Svako na značajnijoj funkciji da se nedvosmisleno izjasni može li da se obračunava sa kriminalom i kriminalcima, ili da se skloni. Predlažem da o tome svako podnese pisanu izjavu i da nabroji sumnjive vlasnike vrednije imovine.

Ukoliko to neće, ili ne zna, neka se skloni... Ova i ovakva policija, sudstvo, tužilaštvo, po svemu sudeći, ne može ili neće protiv kriminala. To je jasno. Na jednoj strani je, na primer, hiljadu mega lopova, a na drugoj strani su milioni osiromašenih pojedinaca. Ko je jači, ako je država u rukama naroda? Zna se odgovor, a zna se i ko je na vlasti ako kriminal cveta. Zato je borba protiv kriminala često otpočinjana pa gubljena.

A može li biti laka borba protiv kriminala: animirati vrednim nagradama one koji prijavljuju krivična dela i kriminalce. Naravno, sasvim da budu zaštićeni oni koji prijavljuju i za njihovu sigurnost i bezbednost da jemči država. Neka bude ponovljeno: svako ko ima vrednu imovinu da se izjasni kako ju je stekao? Imovina bez obrazloženja postaje državna i prodati je radi inspektora, policajaca, tužilaca, sudija, sposobnih samo da napune svoje džepove.

Ispitati privatizaciju

I da li, uopšte, možemo govoriti o postojanju pravne države? Ne, ne možemo, jer državu legitimišu teritorija, grb, zastava i himna. A mi ne znamo da li je Kosovo deo Srbije, nemamo himnu, grb, zastavu. Nastojmo da što pre uspostavimo i pravnu državu.

Privatizacija se može svesti na otimačinu znoja radnika, na ono što je sticano pet decenija. Sada se to, po zakonu, kupuje od megalopova, uglavnom takvih, jer su izuzeci retki. Oni koji su lopovlukom došli do para kupuju radničku muku da bi se još više i još lakše bogatili, sve po zakonu. Nužno je preispitati svaku privatizaciju i eliminisati nezakonitosti uz odgovornost odgovornih. Doći će vreme, što pre to bolje, polaganja računa: ko je, po kojoj ceni, kupio radničku muku? Niko takve kupce neće moći da zaštiti jer nema jačeg od naroda sa uzdignutim motkama i pesnicama, sa gromoglasnim povicima...

Da kriminalci nisu na vlasti, lako bi se dobila borba protiv kriminala, uvek proklamovana, nikad valjano ni započeta, a kamoli okončana. Kriminalci štite kriminalce, uticajni ubiru svoj deo od kriminalaca - i eto cele priče.

Ljubiša Mihajlović, advokat
Svrljig

Svojevremeno, dok još nije ušao u vladu, Šešelj je, kao što to radi većina političara, gotovo sve obećavao narodu, ali kao i pomenuta većina nije ispunjavao data obećanja. Kada su ga kasnije pitali zašto je mnogo obećavao, odgovorio je: "Zato što ste mi verovali" i tada pošteno priznao da se borio da uđe u vlast.

Nažalost, sada mogu slobodno da kažem da se još uvek nezasiti poslanici srpskog parlamenta isto ponašaju, ne sluteći da će za to dobiti nepoverenje naroda kome je neophodna koliko-toliko poštena vlast. Drago mi je kada to čine poslanici i ministri u vladi koji nisu iz stranke kojoj ja pripadam (G17 plus), ali mi je teško kada to čine članovi moje stranke koji verovatno pate od ludila veličine, kako to Sigmund Frojd naziva u "Teoriji narcizma" gde to objašnjava na sledeći način: "Po našem analitičkom shvatanju ludilo veličine je neposredna posledica uveličavanja samoga JA".

Smatram da bi bilo časnije, poštenije i pametnije da su članovi stranke (G17 plus) bili protiv odluke famoznog Administrativnog odbora o povećanju plata poslanicima za 100 odsto, jer bi se to višestruko isplatilo u političkom smislu. Porastao bi rejting stranke, umesto što sada narod ne bira reči osude.

Prvo, nažalost naivno, objašnjenje objavljeno je samo jednom i to vrlo stidljivo na TV da je to bilo neophodno da bi se smanjio raspon plata između najviših državnih funkcionera i poslanika. Dakle, ne plete pauk mrežu samo za jednu muvu.
Gospodu Dinkića i Labusa cenim i podržavam, ali i oni ne osudiše ovaj skandal. I pored toga i dalje verujem u njih i smatram da više neće činiti takve propuste.

I dalje se brukaju čelni ljudi pojedinih skupštinskih stranaka pravdajući sve ovo namerom da se izbegnu korupcija i potkupljivanje poslanika, što je navelo javnost na pomisao da su poslanici do sada potkupljivani i bili korumpirani, te sada narod zaista revoltiran ponavlja: "Svi su isti". Ja sada odgovaram narodu da nisu svi isti primajući na sebe veliku odgovornost, a od članova moje partije zavisi kako će se to dokazati.

Kulminacija drskosti bile su izjave poslanika da je njihov rad značajniji i odgovorniji od lekara i hirurga.

Radojko Dubičanin
Odžaci, Trstenik

U poslednje vreme digla se prašina oko poslaničkih plata. Kada je trebalo izglasati povećanje plata retko ko je bio protiv. Sada kada je probijen budžet od 100 miliona dinara, a zna se iz kojih razloga je probijen, poslanici su se razbežali i zavukli u mišju rupu. Nikada nisu na okupu kada treba vratiti pare. Očigledno da nisu svesni da ovo nisu poslednji izbori.

Ponovo su se sve strukture građana dobro opekle gledajući svoje predstavnike koje narod uopšte ne zanima. Prvi ministar finansija rekao je da će do Nove godine penzionerima isplatiti dug da bi od Nove godine primali penziju mesec za mesec. Sada ih penzioneri primaju sa zakašnjenjem. Ako ministar finansija, gospodin Dinkić, dozvoli da se poslaničke plate zadrže na ovom nivou, to će samo značiti da je on pomogao poslanicima u njihovim namerama da sebi obezbede primanja za koja su se toliko borili.

S druge strane, prosečnom građaninu ukinuti su čekovi, jedina šansa da hleb, mleko i mnogobrojne dažbine plaćamo odloženo. Posle svega, ništa me od ovakve vlade ne može iznenaditi. Oni ne razumeju ništa osim želje da ne rade ništa a da zarađuju kao petnaestak gladnih penzionera.

Branka Kragulj
Beograd

U Bezistanskom prolazu nadomak Terazija i dalje sve stoji. Pouzdano. Niko ne dira imidž dveju radnji u pročelju Bezistana: slomljeno staklo jedne polupane radnje, drugu radnju sa majicama (ili bez majica) sa lažnom svetiljkom; struje nema već šest godina a niko ništa ne dira. Svi ćute i prolaze pored ikone Svetog Luke poprskane farbom od moleraja.

Kakva prividna slučajnost! Predlog o aktiviranju dve (ili jedne i po) puste radnje sa ikonom Svetog Luke u sredini u pročelju Bezistana odnosi se na unošenje dva ili tri kompjutera koji bi sabirali podatke o mogućnostima informativne pomoći, u bilo kom smislu, deci i mladim ljudima sa Kosova i Metohije i iz Srbije i Crne Gore u teško dostupnim selima, pokušavajući da aktivira njihove kreativne potencijale i napravi mesto izlaganja, povezivanja mladih - uz izložbe radova, koncerte, promocije časopisa, itd...

Dakle, radnje kojima bi se, najzad, pokušalo da se mladi povežu i saznaju ono što mi do danas još uvek ne znamo. Kako žive naša deca i mladi ljudi sa Kosova i Metohije, deca i mladi ljudi uopšte!? Uz saradnju sa Crvenim krstom Srbije, našim likovnim i književnim udruženjima, o čemu su detaljnije informacije prosleđene gospodinu Đilasu, šefu Narodne kancelarije.

Prošlog leta igrale su folklorne grupe oko bezistanskog spomenika. I to je bilo sve! Studenti iz SAD imali su celoletni prikaz svojih radova u tom prostoru. (Najzad smo videli još nekog mladog sa ove planete)!

Zimus se smenjivao šareniš svega i svačega, ljudi su se smrzavali srećni što makar ne kisnu, opština je malodušno (ili bezdušno) knjiški uzimala namet na vilajte tzv. slobodnim, u stvari još neoslobođenim umetnicima!
No, radnje sa likom Svetoga Luke još stoje i postoje, kao spomenici porušenog a još ne sazdanog kreativnog nerva ovoga grada i zemlje.

Dakle, gospođice Anka, kojoj je prosleđen ovaj predmet negde pred kraj leta 2004. godine, gospodine Đilasu, koji rukovodite prostorom kancelarija i, na kraju, gospodine predsedniče Tadiću, u ime dece čiji se glasovi još ne čuju (za sada smo čuli samo vriske, sa svih strana...) javite se, pomozite Bezistanu i deci ove zemlje, ne Čvoroviću koji uporno, godinama, podnosi ove predloge. Njegovo prezime je već dovoljno virtuelno, od njega se okoristio gospodin Dušan Kovačević i vinuo ga u medijska podnebesa. A o imenu i da ne govorim.

Slobodan J. Čvorović
Beograd

Ako izgubiš zdravlje, izgubio si sve, kaže stara izreka koja, nažalost, ima sve veću težinu u ovim modernim vremenima.

I, pitam se, u kolikoj meri se narod informiše o kvalitetu hrane, vode i vazduha? Proizvođačima hrane ne pada napamet, da istaknu upozorenja o tome u kolikoj meri je neki proizvod opasan, i kakve bolesti sve može prouzrokovati. Odgovor je jasan, jer je proizvodnja i prerada hrane vrlo profitabilna, a briga o kvalitetu i čistoći ionako samo povećava troškove proizvodnje.

Dakle, niko ne želi da antireklamira svoje proizvode, čak se i mnogi štetni potencijalni efekti kriju. Jedno od mogućih rešenja za ovaj problem je osnivanje takozvanih udruženja potrošača, ili objektivnih potrošačkih informatora. Nažalost, sudbina im je slična radničkim sindikatima, koji u borbi protiv krupnog kapitala gube mnoge bitke.

Navešću jedan od meni poznatih primera iz Sjedinjenih Država. Jedan izveštaj sproveden i objavljen u časopisu "Enquirer Investigation", autora Čarla Hiliarda, predsednika organizacije potrošača "Wireles Consumer Alliance". U studiji se objašnjava priličan rizik upotrebe mobilnih telefona. Naime, ovi aparati zrače mikrotalase slične onim u mikrotalasnim pećnicama, te su najopasniji na oko 5-6 santimetara udaljenosti. Jasno se predočava da preterana upotrebe može prouzrokovati jaka oštećenja nerva koji vodi od uha ka mozgu.

I, šta da dodam? Samo u SAD postoji 170 miliona korisnika, koji troše oko 60 dolara mesečno. Da li da očekujemo da proizvođači, distributeri i provajderi pristanu na znatno smanjen profit? Ista je situacija i u svim ostalim oblastima široke potrošnje. Stoga naglašavam da jedino korisnici mogu pomoći sami sebi kroz udruženja o zaštiti potrošača.

Prof. Miodrag Bjelić
Njujork