PARIZ - Stogodišnjica rođenja francuskog pisca i najpopularnijeg filozofa svog vremena Žana Pola Sartra (21. jun 1905.) za Francuze je prilika da se bez tabua osvrnu na njegov lik i epohu u kojoj se njegov uticaj prostirao od Kine do Amerike i od Kube do Sovjetskog Saveza.

Sartrova smrt, 15. aprila 1980, izvela je na ulice više od 30.000 Parižana koji su učestvovali u pogrebnoj povorci, ali su se u novinama mogle pročitati i ocene da je on čovek koji je "naneo najviše zla u modernoj epohi" i da je njegova uloga bila "satanska".

Neprijatelj srednje klase iz koje je potekao, autor knjiga "Prljave ruke", "Đavo i Gospod Bog", "Mučnina" i mnogih drugih, sanjao je o svetu u kojem bi bilo moguće spojiti slobodu pojedinca i besklasno društvo.

Grobnica Sartra i Simon de Bovoar

Slavljen kao prototip intelektualca koji se borio protiv nacizma, kao pripadnik grupe "Socijalizam i sloboda" koju je tokom rata osnovao s životnom saputnicom Simon de Bovoar (1908-1986) i piscima Andreom Židom (1869-1951) i Andreom Malroom (1901-1976), Sartr je, ipak, održao premijeru svoje drame "Muve" u okupiranom Parizu 1943. Što je najzanimljivije, predstava je uspela da prođe nemačku cenzuru.

Autor "Reči", knjige za koju je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu, jer bi "više voleo da je primi posthumno", Sartr je bio harizmatična ličnost u centru egzistencijalističkog načina života. Pariski kvart na levoj obali Sene, Sen-Žermen de Pre, pretvorio je u svoj Olimp, pre svega kafane u kojima su se on i njegovi sledbenici okupljali i koje su po tome ušle u istoriju - "Flor" i "De Mago".

Protivnik rata u Indokini i Alžiru, taj "revolucionar bez revolucije" bio je toliko uticajan da je tadašnji predsednik republike general Šarl de Gol odbio da ga zatvori zbog javne podrške pokretu za nezavisnost Alžira, rečima: "Ne može se u zatvor strpati jedan Volter".

		Pred smrt se razočarao u proletarijat Sartr je bio član Komunističke partije Francuske sve do 1956. godine - dok sovjetski tenkovi nisu ušli u Budimpeštu, a ispoljavao je simpatije i prema Josipu Brozu Titu, s kojim se sreo 1960. godine. Uprkos kratkom uzletu tokom velike pobune studenata u Parizu 1968. godine, u kojoj mu se učinilo da je pronašao novu mladost, Sartr se pred smrt morao suočiti s činjenicom da je revolucija proletarijata velika iluzija, kao i s gorkim razočaranjem u borbu levice za koju je rekao da je - sama sebe uništila.

Ana Otašević - Tanjug