Javljam se povodom pisma gđe Duške Isaković-Beker. Poštovana gospođo, lepo je što pratite dešavanja u našoj Srbiji iako živite u drugoj državi. To je patriotski. Nije lepo da to radite površno pa odmah na početku teksta apelujete (obraćate se javnosti pa samim tim i meni) i, gle čuda, protestujete protiv "Naučnog skupa" o dr Šešelju, održanom 23. januara u Centru "Sava" u Novom Beogradu. Izražavate protest protiv skupova (bio je to samo jedan skup, gospođo) "u ime naroda".

Naučnici od ugleda

Niste dobro pratili, kao što rekoh, jer niko tu nije govorio u ime naroda nego u svoje ime. Svima koji razlikuju državnike i naučnike, nije čudno da se i u Srbiji održavaju naučni skupovi ili, kao ovde, skup o jednoj temi. Šta vam pa smeta gospođa Alečković koja je došla iz Pariza, kao da je vama neko branio da i vi dođete i date svoj naučni doprinos jer ona, iako iz dijaspore, nije govorila u vaše ime. Možda bi vi hteli da svi iz dijaspore misle kao vi!

Vi tvrdite da vas intelektualni moral obavezuje da dignete svoj glas protiv naučnog skupa i čak pozivate da i mi to učinimo. Ako gledamo sa intelektualne strane, možemo zaključiti da se vi zalažete za nenaučne skupove kakve samo vama odgovaraju.
Na vaše veliko zaprepaštenje i, naravno, razočarenje, na tom skupu nije bila nikakva "elita devedesetih" već naučnici od struke i ugleda: doktori istorije, pedagogije, književnosti, pesnici, filozofi... Mislim da nije prigodno davati sebi toliku važnost, posebno ako se predstavljate kao intelektualac.

U vašem tekstu nisam mogao da zaključim kako ste došli do podatka da svi intelektualci u dijaspori misle kao vi i kako sa sigurnošću tvrdite da bi vaš stav mogli da potpišete u ime svih. Slučajno znam nekoliko istaknutih intelektualaca u Australiji, koji za vas nikad nisu čuli, a bili su na listi kao Srbi za poslanike u parlamentu Viktorije. Sa nevericom prihvatam da kao Srpkinja prihvatate paušalne ocene belosvetskih političara, kao što je ona: "Krivi su Srbi i tačka...".

U svom "zanosu" ne uspevate da se dovoljno koncentrišete pa kažete: "Mnogi koji su sebe svrstavali u "intelektualnu elitu", radili su na svom intelektualnom razvoju..:" Stalno govorite o nekoj našoj krivici i samokritici. To bi bilo u redu kad bi to isto tražili od tog "divnog zapada". Što njih ne upitate: "Šta je kriva mala Milica na noši u svom kupatilu pa da je ubiju Klarkovi raketaši!" Iz vašeg teksta ne bih mogao da potpišem da znate da su ustaše u Drugom svetskom ratu na području Hrvatske ubile 16.000 dece do 14 godina, a samo na Kordunu pobijeno je 6.608 dece samo zato jer su rođeni kao Srbi.

O čemu vi pričate?! Ako znate podatak da je, kako kažete, "Iz Srbije samo u poslednjih 15 godina emigriralo 10 procenata intelektualne populacije". Podatak nije tačan. Nažalost, emigriralo je mnogo više, gospođo.

Opšte nipodaštavanje

Šta vas sprečava da osudite "demokratsku" Hrvatsku koja je u zadnjem ratu proterala 500.000 Srba samo zato što su Srbi. Pa zar zaista mislite, gospođo, da je Srbin iz Knina nešto smetao Hrvatu u Varaždinu.

Iznenađuje me stepen nipodaštavanja i neuvažavanja ljudi koji su govorili na skupu u Centru "Sava" kad ih javno pozivate "da povuku svoju reč izrečenu za govornicom". Zašto se niste raspitali ko su ti ljudi! Oni duboko promišljaju dok nešto kažu, ali je to nešto utemeljeno na nauci, koja je vama verujem tako daleka, a bliže vam je "rekla-kazala".

Pozdravite sve intelektualce u dijaspori i celoj vaseljeni, ne zamerite gospođi Alečković.

Novica Šolaja
Beograd

SUBNOR je suviše dugo bilo "vlasnik istine" o zbivanjima kod nas tokom Drugog svetskog rata, pa zbog toga i ne mogu da se pomire sa pravom istinom. Imam 85 godina i od početka sam bio pripadnik Jugoslovenske vojske (Juvo) u otadžbini generala Draže Mihailovića, pa zbog toga molim druga Zečevića da mi u svetlu svoje istine objasni moj slučaj. Dakle, ja sam kao pripadnik Juvo (subnorovci su tada bili Kominternine paravojne formacije) bio tokom borbi oko Čačka zarobljen 20. oktobra 1942. godine od Hitlerove soldatske i sa preko 500 saboraca sproveden u Beograd na Staro sajmište, zatim u Banjički logor i odatle u logor Mauthauzen, gde sam dobio logoraški broj 19435.

O svemu postoji dokumentacija na osnovu koje mi je nemačka vlada isplatila obeštećenje kao žrtvi prinudnog rada i vivo-eksperimenata. Uniformu i džepni sat, poklon generala Draže, vratili su mi preko jugoslovenskog Crvenog krsta 17 godina posle oslobođenja iz logora Mathauzen i dolaska u logor zvani "Titova Jugoslavija".

Pitam druga Zečevića zbog čega su Hitlerovi okupatori ovako postupali sa nama pripadnicima Juvo ako smo mi, kako tvrdi SUBNOR, bili njihovi saradnici!!! Ja sam živi svedok da su u logoru Mauthauzen dominirali pripadnici Juvo pa zbog toga komunisti i nisu nikad objavili puni istinu o nama logorašima Mauthauzena.

Uoči Mitrovdana 1941. godine tokom "zajedničke" borbe za Kraljevo, komunistička paravojska napala je sa leđa odred Juvo, u kome sam se nalazio, a ispred nas su bili hitlerovci. Našli smo se u sendviču partizana i hitlerovaca, jedva smo se izvukli sa preko 20 poginulih.

Narod je već tada "pročitao" komuniste pa su počela masovnija prebegavanja u naše redove, a komunisti su odmah otpočeli sa represijom prema pripadnicima i simpatizerima Juvo. Počela su neviđena zverstva. Hristivoje Tešić, komunista iz moga sela Brđani, zbog počinjenih zločina u narodu, prozvan komandant Jaruga, među prvim žrtvama masakrirao je čačanskog skretničara Racića iz sela Ostre, oca petoro maloletne dece. NJega je bez suda i zakona život "kratio" sekirom od nogu prema glavi. Posle rata pripadao je eksadronima smrti tzv. OZNA, a ta OZNA je zaista štitila narod, ali samo od slobode i demokratije.

Na kraju ovoga dopisa, savetujem pripadnicima SUBNOR-a da pročitaju knjigu Momčila Jokića, poštenog komuniste, pisanu na osnovu arhivske građe i dokumenata koja se zove "Tajni dosije Josip Broz". Oni moraju jednom već da shvate da je njihov "najveći sin naših naroda i narodnosti" bio, pre svega, agent velikih obaveštajnih službi. Tada će im biti jasno zbog čega je V. Čerčil odbacio generala Dražu i zaigrao na kartu Tita, kao svog čoveka unutar crvenog tabora. Posle ove knjige sve je mnogo jasnije, pa i čuvena Titova "politika nesvrstanih", u režiji bivše kolonijalne imperije.

Borivoje Dakić
Beograd

U brojnim napisima u štampi, povodom zakona o izjednačavanju prava partizana i četnika, često se navode argumenti koji nemaju neposredne veze sa materijom pomenutog zakona. Na primer, pristalice ovog zakona sa pravom ukazuju na tragične posledice po srpski narod politike KPJ i partizanske borbe u Drugom svetskom ratu. Navode se žrtve partizanskih prekih sudova po završetku rata i nepravde koje su činjene pripadnicima četničkog pokreta koji nisu činili zločine, ili streljanje ljudi koji su bili krivi samo zato što su bili bogati.

Ali se iz takvih tvrdnji i argumenata ne može izvući zaključak da su se četnici borili protiv okupatora! Četnici jesu bili antifašisti, ali se nisu borili protiv okupatora, već samo protiv partizana. Naravno radi osvajanja vlasti. Dakle iz istog razloga za koji su se i partizani borili. Prednost partizana je bila što su se za svoje ciljeve borili u okviru borbe protiv okupatora, a četnici za svoje ciljeve, boreći se protiv partizana često sarađujući sa okupatorom.

Zanimljivo je da predlagači zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana, ne uviđaju kontradikciju: hvale odluku đenerala Mihailovića što je izdao naredbu da četnici ne vode oružanu borbu protiv okupatora a s druge strane uporno tvrde da su se četnici borili protiv okupatora! Lično mislim da je đeneral bio u pravu, jer zaista nije trebalo ginuti za interese ni zapadnih ni istočnih saveznika što je NATO i potvrdio zločinačkim bombardovanjem Srbije. Otuda proizilazi da je SPO mogao jedino da predloži priznanje i nagradu četničkom pokretu, što se nije borio protiv okupatora, već protiv partizana.

Činjenica je, takođe, da još niko od pobornika usvojenog zakona nikada nije konkretno naveo sve te velike i brojne bitke u toku četiri ratne godine koje su četnici navodno vodili protiv okupatora, izuzimajući kraći period zajedničke borbe četnika i partizana protiv Nemaca u jesen 1941. god.

Dabome da je trebalo odbaciti tvrdnje komunista da su četnici bili fašisti. Dabome da je bilo krajnje vreme da se država oduži onim retkim pojedincima, pripadnicima četničkog pokreta koji su stradali ili trpeli od okupatora, ili njihovim porodicama. Ali generalno tvrditi da su se četnici borili protiv okupatora je besmislena tvrdnja jer jednostavno nije istinita, sviđalo se to nekome ili ne.

Čedomir Cvetković
Beograd

 

Čija je moja zemlja ranjena,
a leka nema,
a zemlja usijana -
hladnija od leda
od suza oplakana
stenama okovana.

Koji su to bogovi
i svetski tutori
čeprkaju po kostima
mojih pradedova
i prave staze

po lobanjama mrtvih stražara,
koji čuvaju prah od pepela
Murata i Lazara
i drugih svetinja,
mojih anđela -

i blagoslove utapaju
u mutne vode
da se koren ne osuši
kosovskih božura
i drugog cveća Božjih bašta.

Čija je to igra i muzika straha
pred portom Dečana, Gračanice
i drugih svetinja i hladnih grobova
istorije moje i mojih potomaka.

Ja nisam zalutali stranac,
ja sam sin Metohije i ravnog Kosova
i Brezovice
i svake suze, svake stope moje zemlje.

Ja nisam kalemljen na razbojima vremena,
ni napukla čaša prevelog vina,
ni komad uglja, ni olovo trepčinih rudara,
ja sam kolevka hiljade vekova kosovskih sinova.

Dobrosav Moravčević Moravac