Članak Dragoljuba Zbiljića iz Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica", "Jedan jezik, tri pisma", objavljen u Glasu, 31.01. 2005. godine, samo je jedno u nizu upozorenja iz tog udruženja o nameri uticajnih da srpsko pismo nestane sa javne scene. A koliko je tek bilo članaka građana objavljenih u Glasu i Politici, kojima se vapilo za spas ćirilice.

Postojećom ustavnom i zakonskom regulativom utvrđeno da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilica, uz mogućnost korišćenja i latinice u mešovitim sredinama. Ćirilica već naglo nestaje posle 5. oktobra, a eventualno usvojeni predlog Stručne grupe predsednika Republike Srbije za pisanje novog Ustava, po kojem bi u službenoj upotrebi bio "srpski jezik ćiriličnog i latiničnog pisma", vodio bi neumitnom nestanku srpskog pisma.

Doduše, ako strani turista poseti neki grad moći će na osnovu spomenika na groblju zaključiti da je on nekad bio srpski, a pošto je danas srpska nauka, pa i SANU, potpuno ravnodušna u vezi propasti srpskog pisma, biće prilike da mnogi Srbi u narednim vekovima doktoriraju na temu izumrlog pisma, pa i da postanu akademici. Naravno, ako Srbi bez ćirilice, tj. bez osnovnog nacionalnog simbola uopšte opstanu.

Latinica i u kampanji

Ako je istorija učiteljica života, onda se treba setiti da u prošlosti nije moglo biti Srba bez ćirilice i da je ona glavna brana njihovog pokatoličavanja. Oni koji su se pounijatili, morali su se odreći i ćirilice, a kasnije nisu mogli ostati ni unijati, nego su potpuno prešli u katoličku veru i postali Hrvati. Kada se u narodu, ne daj bože, pročuje da su legalizovana dva pisma u srpskom jeziku, biće to katastrofa za ćirilicu.

Gajevska latinica će se komotno ugnezditi u srpski jezik i više se neće moći reći da je jaje kukavičje. Nisu ga podmetnuli Hrvati, nego Srbi, u ime privrženosti ideji jugoslovenstva sa namerom da se razvija jugoslovenska umesto srpske kulture. To je išlo dotle da je kralj Aleksandar bio pripremio odluku o ukidanju ćirilice, ali ne samo da je on poginuo od onih koji nisu bili za Jugoslaviju, nego se i danas sudi Srbima zbog njenog razbijanja. Pa da li ćemo se makar danas otrezniti od po Srbe kobne ideje jugoslovenstva i početi gledati svog posla.

Predlagači pomenutog novog ustavnog rešenja mogli su tako postupiti jer je u Srbiji već ostvaren planirani stepen ravnodušnosti za sve što ima predznak nacionalnog. Običan svet u ogromnom procentu i ne zna kakvo je postojeće ustavno i zakonsko rešenje u vezi pisma, jer to odgovara onima koji bi da Srbima menjaju krvnu sliku, pa mi imamo televizije koje su za ćirilicu zabranjena zona koliko u Hrvatskoj. LJudi se iznenade pitanju zbog čega su svoje knjižare označili tuđim pismom , pa i odgovore pitanjem "Zar oba pisma nisu naša". Ako jesu, propadne li ćirilica nećemo ostati bez pisma, jer imamo još jedno! Onaj koji je poveo dijalog dobiće i pouku : mani ćirilicu, gledaj od čega se živi.

Ko je kriv za ovakvo stanje i šta nam je činiti? Formalno, glavni krivac je vlada koja ne sprovodi Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Čak štaviše ona sama krši taj Zakon ispisivanjem svog imena srpskom ćirilicom i hrvatskom latinicom, a i na druge načine.To ne čudi jer je u Vladi G 17 plus, stranka koja se čak i u izbornoj kampanji služi latinicom, a ministar finansija iz te stranke je otišao najdalje: ime Nacionalne štedionice je označio tuđim pismom.

Kvaziteorija o dva pisma

Ali suštinski, glavni krivci su srpski lingvisti, pa i drugi srpski univerzitetski profesori. Mnogo je štetnije što oni ćute nego što njihov jedini glasnogovornik prof. Ranko Bugarski širi kvaziteoriju o dva pisma u srpskom jeziku. Oni osluškuju da li u narodu ima ljubavi za svoje pismo, ili će preovladati projektovana svest da se ne može u Evropu sa tamo nekom starom ćirilicom, koja je u srpskom nacionalnom biću već čitav milenijum.

Oni su protivno ustavnoj i zakonskoj regulativi napisali u Pravopisu da su u srpskom jeziku dva pisma.Čekaju sa novim Pravopisom dok ne vide šta će pisati u novom ustavu, umesto da predvode kao što je slučaj sa njihovim kolegama u Hrvatskoj , Sloveniji , Federaciji BiH i dukljanskoj Crnoj Gori. Jedini svetli primeri su lingvisti Dragoljub Zbiljić iz Novog Sada i Milorad Telebak iz Banja Luke, pa javno predlažem Sinodu SPC da ih odlikuje.

Vidim jedini način za spas ćirilice u tome da se materijalno pomogne Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica" Novi Sad, Nikolajevska 2, tel 021 527 018, E pošta cirilicaŽEUnet.yu, kako bi ono osnovalo svoje odbore u svim naseljenim mestima Srbije i iz tako široke baze vršilo pritisak na one koji bi da Srbi prestanu biti ono što jesu. Podrazumeva se da će odbori uticati na menjanje stanja u svojim mestima i pomoći u organizovanju centralnog protesta pred Vladom Srbije i pred televizijama koje su u funkciji latinizacije srpskog jezika i Srbije.

Dok bude ćirilice, biće i Srba

Nemanja Vidić, dipl. inž
Kalenderovci

U brojnim napisima u štampi, povodom zakona o izjednačavanju prava partizana i četnika, često se navode argumenti koji nemaju neposredne veze sa materijom pomenutog zakona. Na primer, pristalice ovog zakona sa pravom ukazuju na tragične posledice po srpski narod politike Komunističke partije Jugoslavije i partizanske borbe u Drugom svetskom ratu. Navode se žrtve partizanskih prekih sudova po završetku rata i nepravde koje su činjene pripadnicima četničkog pokreta koji nisu činili zločine, ili streljanje ljudi koji su bili krivi samo zato što su bili bogati.

Ali se iz takvih tvrdnji i argumenata ne može izvući zaključak koji sa tim tvrdnjama i argumentima nema nikakve ni logične ni stvarne veze, jer iz njih prosto ne proizilazi - da su se četnici borili protiv okupatora! Četnici jesu bili antifašisti, ali se nisu borili protiv okupatora, već samo protiv partizana. Naravno radi osvajanja vlasti. Dakle iz istog razloga za koji su se i partizani borili. Prednost partizana je bila što su se za svoje ciljeve borili u okviru borbe protiv okupatora, a četnici za svoje ciljeve, boreći se protiv partizana često sarađujući sa okupatorom. Da se četnici nisu borili protiv okupatora je tako tvrdoglava činjenica da je nikakav zakon ne može da promeni.

Zanimljivo je da predlagači zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana i oni koji su taj zahtev podržali, ne uviđaju kontradikciju: hvale odluku đenerala Mihailovića što je izdao naredbu da četnici ne vode oružanu borbu protiv okupatora a s druge strane uporno tvrde da su se četnici borili protiv okupatora! Lično mislim da je đeneral bio u pravu, jer zaista nije trebalo ginuti za interese ni zapadnih ni istočnih saveznika što je NATO i potvrdio zločinačkim bombardovanjem Srbije.

Otuda proizilazi da je SPO mogao jedino da predloži priznanje i nagradu četničkom pokretu, što se nije borio protiv okupatora, već protiv partizana, i da mu na Ravnoj Gori sa takvom zahvalnošću podignu još veći spomenik. To bi imalo neke logike- ako bi bilo nekoga ko bi tu logiku prihvatio.

Činjenica je, takođe, da još niko od pobornika usvojenog zakona nikada nije konkretno naveo sve te velike i brojne bitke u toku četiri ratne godine koje su četnici navodno vodili protiv okupatora, izuzimajući kraći period zajedničke borbe četnika i partizana protiv Nemaca u jesen 1941. god. .

Otuda je povodom rasprave o izjednačavanju prava četnika i partizana apsolutno nesvrsishodno nabrajati sve nepravde i zločine koji su činili i četnici i partizani u građanskom ratu. Pitanje je bilo samo jedno i jednostavno: jesu li se četnici borili protiv okupatora oružanim putem ili nisu.Sve drugo nije imalo veze sa predlogom zakona koji je sada zakon.

Dabome da je trebalo odbaciti tvrdnje komunista da su četnici bili fašisti. Dabome da je bilo krajnje vreme da se država oduži onim retkim pojedincima, pripadnicima četničkog pokreta koji su stradali ili trpeli od okupatora, ili njihovim porodicama. Ali generalno tvrditi da su se četnici borili protiv okupatora je besmislena tvrdnja jer jednostavno nije istinita, sviđalo se to nekome ili ne.

Naravno, istoriju uvek pišu pobednici. Ali četnici nisu pobedili u ratu, već 59 godina posle rata u parlamentu, koji je onakav kakav je. To je privremena pobeda i takva istorija ne može zadugo da opstane.

Čedomir Cvetković
Beograd

Poštovani gospodine Tadiću,
Posredstvom pisanih i elektronskih medija informisani smo da ste oštro reagovali na neodgovorno ponašanje državnih funkcionera zbog neprisustvovanja obeležavanju dana sećanja na žrtve holokausta, odnosno 60 godina od dana oslobođenja Aušvica.

Činjenica je da niko od takozvanih odgovornih državnika i visokih državnih funkcionera, ne zaobilazeći na Vašu ličnost, nije na adekvatan način reagovao kako ovom prilikom, tako ni povodom planetarne tragedije u Jugoistočnoj Aziji. Taj skandalozan propust, kada smo po ko zna koji put samonicijativno izostali iz Evrope, i na taj način distancirali čak i u izražavanju solidarnosti sa stotinama hiljada nastradalih.

I pored izražene javne kritike zbog sramotnog i neodgovornog ponašanja neodgovornih državnih službenika koji su trebali da signaliziraju i osmisle ovu aktivnost kako bismo bili uz rame Evropi, počinili su i ovog puta istu grešku. I niko da snosi odgovornost. Nikom dlaka sa glave da fali. Niko posao da izgubi.

Gospodine predsedniče, kakva smo mi to zemlja, kakav smo mi to narod. Ovom prilikom Vaša, i ne samo Vaša odgovornost je nemerljivo velika, budući da otvara pandorinu kutiju mnogobrojnih neugodnih pitanja.

Koliko da Vas podsetim, Građanski forum za zaštitu prava na bezbedan život "Isidora Ivković" Vam je blagovremeno uputio poziv da se na adekvatan način obeleži ovaj dan, 27.1.2005. godine, upućujući Vam konkretan predlog.

Žao nam je što niste ništa preduzeli kao predsednik jedne države koja mora odgovorno da vodi računa o svakom svom koraku. Čudi nas da Vaša prebacivanja, bez sumnje neodgovornim zvaničnicima naše države, deluje pomalo neubedljiva i dozvolićete nam da izrazimo svoju ličnu ocenu, cinična u svetlu svega navedenog.

Nadajući se da ćemo svi izvući pouku, očekujemo veći stepen Vaše odgovornosti. I podsećamo: jedan nevino izgubljeni život je nemerljiv gubitak za čovečanstvo, a u Aušvicu je takvih nevinih bilo preko 6 miliona.

Živojin Ivković
izvršni direktor