Marinko Arsić Ivkov (1950, Stapar, Bačka), pisac tri romana - Čemu nova kritika, Čaruga, Bački Don Kihot, i nekoliko knjiga pripovedaka (Smrt u Akademiji nauka, Antologija srpske udvoričke poezije, Srpske antisemitske pripovetke) i Čitanke srpske političke poezije sa Ivanom Ivanovićem, autor je i Krivične estetike, knjige koja spada u novije štivo, a daje temeljan prikaz progona intelektualaca u komunističkoj Srbiji, odnosno sliku gušenja nezavisnog mišljenja i umetničkog stvaranja.

Pojašnjavajući naslov tokom razgovora za Glas javnosti Arsić Ivkov kaže da je reč o "nonsensu, svojevrsnoj gluposti, koja najbolje određuje onaj čudovišni sistem uništavanja nezavisne umetnosti i slobodnog mišljenja".
- Krivična estetika nije naš izum, ali u istoriji Evrope nije poznat tako sistematičan, sveobuhvatan i gotovo savršen sistem represije nad duhom kakav je izgrađen u zemljama 'realnog socijalizma'. Njen moto možda bi mogla da bude rečenica iz raporta koji je Radovan Zogović podneo na Prvom kongresu književnika Jugoslavije, 17. novembra 1946. godine: "Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu", kaže Arsić Ivkov.

Je li umetnost bila zlo u prethodnim režimima?
- Da je umetnost veliko zlo i da radi o glavi "narodnom" režimu stalno je isticao i neprikosnoveni vladar, prvi čovek Partije i države Josip Broz Tito, koji je, istina, dozvoljavao da se vlast "grdi", ali dobronamerno, bezazleno, kafanski, nikako ozbiljno i "prljavo", s namerom da se ona popravlja, ili ne daj bože, menja. Istovremeno sa strogim nadziranjem i gušenjem umetnosti podstiče se i neguje jedan kvaziumetnički književni rod, koji smo u jednom ranijem delu definisali kao "udvorička književnost".

		Rečnik "Zločin, izdaja, fašista, krvnik, kolaboracionista, špijun, krvnik, inkvizitor, provokator, huškač, petokolonaš. Vreli rafal, mač, mašinka, streljanje, lavež fašističkog čopora, najnakaznija pasmina srpskih izroda, ovejana ološ. Likvidirati, raskrinkavati, udarati, nemilosrdno tući... Ovo nisu izveštaji sa bojišta, veli Arsić Ivkov, to njihovi autori - Milovan Đilas, Radovan Zogović, Dobrica Ćosić, Đorđe Jovanović, Milan Bogdanović i mnogi drugi govore o književnicima i književnim pitanjima".

Ko je u ime vlasti "podvlačio neka mesta"?
- Među glavnim nadziračima pominju se Radovan Zogović i Milovan Đilas. Oni su bili vešto odabrani, jer obojica su bili pisci, ali im je ona druga, politička, strana prevagnula. Zogović je "i kada je zglajznuo" imao veze sa Partijom, jer za njega je normalno da umetnost mora imati dozvolu i komitet je za njega bio ipak neki zakon. Režimi ne vole nezavisne, one koji nigde ne pripadaju, jer oni vole da zauzdavaju ljude. Druga je stvar što je to brdo gluposti, ali oni su imali tajne saradnike-konsultante (o tome Draža Marković govori u svojim Dnevnicima) koji su čitali knjige i podvlačili neka mesta...

Imate svoje tumačenje pojma disident?
- Naš specijalitet je postojanje lažnih disidenata i politički napadi na te ljude (Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Dejan Medaković) nisu im donosili ništa loše i to su ljudi koji su dobili sva priznanja.

A Simina 9a?
- Predrag Čudić kaže da su to jezgro činili 'skojevci i komunisti', Borislav Mihajlović Mihiz (po Nebojši Vasoviću, koji godinama već živi u Kanadi 'kafansko pričalo viceva nema veze sa književnošću'), Vojislav Đurić, Živorad Stojković, Mića Popović, visoki partijski funkcioner i partizanski komesar Dobrica Ćosić i drugi. Simina 9a funkcionisala je sa znanjem najviših predstavnika vlasti i brzo preuzela monopol nad 'disidentskom' i 'opozicionom' mišlju u Srbiji, dok vremenom nije prerasla u klan ne samo u oblasti umetnosti i kulture nego i politike.

Kako je i kada sve počelo?
- Već krajem Drugog svetskog rata. Zbog umetničkog i naučnog rada u okupiranom Beogradu (1944) streljani su književnici Grigorije Bošković i Svetislav Stefanović, profesori Miloš Trivunac i Ilija Pražić; glumci Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić, Ljuba Vasiljević, slikar Branko Popović. U Nišu streljana sedmorica glumaca NP, u Novom Sadu streljan književnik i novinar Velislav Spasić. Naredne (1945) godine književnik Sima Pandirević osuđen na pet godina gubitka nacionalne časti zbog učestvovanja u književnom radu tokom okupacije, glumica Žanka Stokić zatvorena, otpuštena sa posla i osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti... Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ osudilo (1946) u odsustvu Slobodana Jovanovića na kaznu lišavanja slobode s prinudnim radom u trajanju dvadeset godina, konfiskaciju imovine i gubitak državljanstva.

Potom su se okomili na Branka Ćopića?
- "Jeretičku priču" Branka Ćopića žestoko su (1950) osudili Josip Broz Tito, Milovan Đilas i drugi visoki funkcioneri KPJ. Odlukom partijskih foruma (1951) ugašene Književne novine i časopisi Svedočanstva i Zapisi. Na zahtev Leona Daviča (1952) zabranjen koncert "Ulicama velegrada", jer "širi dekadentnu džez muziku". S Medicinskog fakulteta udaljen profesor Đ. Kostić, u progonu učestvovale Milka Minić i Mitra Mitrović.

		Poseban jezik Nastajanjem estetske krivice građen je i poseban jezik. Tako je aluzija - oružje kojim umetnik vrši krivično delo. Anarhizam - negiranje Revolucije i NOB u umetničkom delu. Borac za umetničke slobode - opozicionar željan položaja i privilegija. Časopis - periodična publikacija namenjena javnim tužiocima. Demokratija za sve - najcrnja diktatura. Džez - muzika koja ne odgovara našem karakteru i našoj stvarnosti. Film - vrsta umetnosti opasna za javnost i omladinu. Hartija - sredstvo za unošenje smutnje u narod. Ironija - podsmeh, podrugljivo prikazivanje stvarnosti, nedopušteno u književnom delu. Knjiga - društveno štetan proizvod. Nobelova nagrada - nagrada koju dodeljuju neprijatelji mira i kulture. Reč - najmanji samostalni jezički oblik, koju u književnom delu obavlja funkciju sekire ili toljage. Satira - štetno umetničko delo... Štampa - ono što nanosi štetu socijalističkoj izgradnji. Tužilac - čuvar istine u umetničkom delu (1), Utvrđivač zle namere (2)...

Krajem pedesetih "stradao" je i Đilas?
- Da, 1957. godine Milovan Đilas je osuđen "zbog neprijateljske propagande' (knjiga "Nova klasa") na sedam godina zatvora. Sledi bunkerisanje filma "Spomenicima ne treba verovati" Dušana Makavejeva (1958), film "Voz" Živojina Pavlovića (1959), "Kapi vode, ratnici" istog autora zajedno sa Kokanom Rakonjcem i Markom Bapcem. Zbog teksta Mihajla Mihajlova (1965) zabranjeno rasturanje časopisa Delo, povučen film Miće Popovića "Čovek iz hrastove šume", redakcija Gledišta izbacila tekst Nebojše Popova jer je "kritički govorio o Savezu komunista".

Šta je sve "uznemiravalo građane"?
- Zbog mogućnosti da neke odrednice "mogu da izazovu uznemirenje građana" (1966) zabranjen rečnik savremenog srpskohrvatskog jezika Miloša Moskovljevića. Pokretač zabrane Mirko Tepavac. Partijski ideolog Milojko Drulović sprečio objavljivanje "Knjige o Peneziću" Dragoljuba Golubovića i Živote Milićevića jer "izonosi neistine o revolucionaru". Televizija Beograd bunkerisala (1968) dokumentarni film o Vladi Revoluciji (Vladimiru Mijanoviću) autora Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Karpa Aćimovića Godine i Branka Vučićevića. Po nalogu CK SK Srbije i GK SK Beograda NU "Braća Stamenković" povukao iz prodaje "Moć i strepnje" Dobrice Ćosića. Direktor Jovan Marković i urednik Ivan Čolović otpušteni. Iste godine oduzet pasoš Borislavu Pekiću, dobitniku NIN-ove nagrade za roman "Hodočašće Arsenija Njegovana".

Osuđivani su i "trockisti"?
- Lazar Stojanović u Vojnom sudu (1972) osuđen zbog neprijateljske propagande, kao 'trockisti' Milan Nikolić i Pavluško Imširević osuđeni na po dve i po godine zatvora, sudski zabranjeni roman Ivana Ivanovića "Crveni kralj", sa programa TV Beograd, posle kritike Živane Olbine i Saše Gligorijevića, skinuta serija "Nevidljivi" Radivoja Lole Đukića. Iz prodaje i upotrebe (1974) povučen udžbenik "Istorija filozofije" zbog priloga jednog o šestorice inkriminisanih profesora Miladina Životića.

Pod lupu su došle i pozorišne predstave, glumci zbog izgleda..?
- Cenzura nije mimoišla ni seriju "Građani sela Luga" Žike Lazića (zbog napada Jakova Blaževića i Draže Markovića - 1975), a zbog "vulgarizacije NOB" ukinut kultni strip o Mirku i Slavku "Nikad robom". S repertoara Narodnog pozorišta (1980) skinuta drama Matije Bećkovića "Međa Vuka Manitoga", drama Jovana Radulovića "Vučari Gornje i Donje Polače", sudski zabranjena (1981) knjiga "Vunena vremena" Gojka Đoga, a s repertoara novosadskog Srpskog narodnog pozorišta skinuta "Golubnjača" Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača. U Ateljeu 212 (1983) cenzurisani delovi Radovana III Dušana Kovačevića, pošto je glavni lik u tumačenju Zorana Radmilovića "previše ličio na Šiptara".

Među kažnjenicima našao se i jedan dnevni sportski list?
- Jeste, 1984. zabranjen je list 'Sport' (broj 9589) zbog rečenice "Štafeta mladosti predata vršnjacima iz SR Kosovo". S repertoara je skinuta drama Dušana Kovačevića "Maratonci trče počasni krug", direktor Politike Vukoje Bulatović zabranio je objavljivanje feljtona (Đorđa Ličine) "Život Petra Karađorđevića" u listu Intervju. Zbog otvorenog pisma Gojka Nikoliša Živoradu Minoviću - povodom humoreske "Vojko i Savle" - 1987. godine zabranjen list Mladost, a Duga (broj 757-758, 1988) zabranjena zbog karikature Predraga Koraksića. Zabranjen list Politikin svet zbog teksta Zorana Jovanovića "Kraj mora kuća mala" - o funkcionerskim vilama u Neumu. Radnici štamparije Borba 1990. odbili da štampaju savezni list Borba zato što "napada i kritikuje srpsko rukovodstvo..."

Dragan Banjac