[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Četvrtak, 9. 12. 2004.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Duško Trifunović, legendarni, pisac himne "Ima neka tajna veza", o životu, žutim fasciklama i kako niko nije znao tačno da otpeva ono što je on čuo u glavi

Pregoreo sam

davno na bazi časti

Evo sada je trebalo da mi obeleže 50 godina rada, u Matici sa kritičarima, pa u SNP-u sa muzičarima, svi su mi se javili da će da dođu, Goran, Zdravko, Vajta, ali sad odjednom nemaju para. Ma ne brinem, nije meni do toga, to oni sebi prave

Njegove su pesme punile stadione, a njega tamo nije bilo, oni kojima je pisao tekstove obišli su sveta i u njegovu novosadsku sobicu javljaju mu se sa Bahama, iz Pariza. Ako i ne volite muziku Gorana Bregovića, Zdravka Čolića, Indeksa, Nede Ukraden, Seida Memića Vajte, Jadranke Stojaković, reči pesama koje su pevali postale su deo kolektivnog pamćenja. A to su pesme koje je pisao Duško Trifunović. Pisao je njima Duško "levom rukom", u hodu, od danas do sutra, od Sarajeva do mora, čak i preko telefona, a onda su oni pravili (velike) karijere i tiraže. Zlatne "stadionske" sedamdesete bile su to upravo zbog Duška, a ovih dana skoro nezapaženo obeleženo mu je pedeset godina pesničkog stvaranja.

Jeste li im naplaćivali pesme?
- Ma, ne, nije se to tada radilo. U početku sam im čak i davao honorar da bi mogli da pevaju. Nije tada bila praksa da tekst nešto znači, pesme su bile njihove.

Oni isto nisu zarađivali?
- Ne znam. Jednom me zovu iz nekog Saveza, kažu dođi da nam objasniš, nestalo je dve milijarde dinara iz Bosne. Šta je bilo? Napisao sam "Šta bi dao da si na mom mjestu", Goran napravio pesmu. Ali neće oni njega, oni njega mrze. Onda on to odnese u Zagreb, ali tamo ga ne poznaju. Zato štampaju ploču u Zagrebu ali ceo tiraž prenesu u Bosnu, prodaju, zarade dve milijarde i vrate ih u Hrvatsku. Jedne godine, kada sam napisao "Zlatnu ribicu", otkrio sam da je Vajta zaradio toliko da je kupio pola obale Neretve. A ja sam kupio sedam salonit ploča. Ali eto, i sada se kaže - Vajtina pesma. Ma da, omjer je grozan. Ali, pisao sam ja te pjesmice.

Da li se jave?
- Da, da, ma svi se oni meni javljaju, pitaju kako sam. Znam ja da su tekstovi bili ono najbolje u njihovoj muzici. Narcis Vučina, koji je znao sve o muzici, kaže ovo su ukrali od ovoga, ovo od onoga, ovo je Igi Pop, ono je tamo neki.

Bregović je to zvao eklekticizmom.
- A, taj je veliki mudrac bio.

Je li Sarajevo previše gajilo mržnju prema poznatim i uspešnim?
- Ma nije to "sarajevski specijalitet", samo što je tamo mržnja postala probitačna. Prosto, kao da moraš nekog da mrziš. Ali tako ide emocija. Šta ide posle ljubavi nego mržnja.

Vidi koliko je njih zadovoljno

Napišem ja "Pristao sam biću sve što hoće" i ta pesma ode, izgubi se, niko ne zna gde je, viču, galame, nigde nema pisca. I onda... gde su sada ti pevači? Nestanu pevači, nestane muzike, ostanu goli tekstovi koji mi se vrate i ja to stavim u knjigu.
Rekli ste da niste voleli kako su pevali vaše pesme. Zašto?
- Ja kada pišem čujem ritam, čujem smisao. A oni, kada je trebalo sporo, kod njih je brzo, kada je trebalo brzo, kod njih je sporo. Ništa nisu shvatili.
- Negde na vrhuncu sedamdesetih, ništa mi ne ide. Knjiga pesama ne ide, za roman nema papira, dobijam otkaz, nema novca. Ja sednem među decu, da ne bih zaplakao, i uključim televizor... u jednom trenutku čujem "Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas"... jedno 100 hiljada duša peva moje reči. E, kažem, stani, vidi koliko njih je zadovoljno, e marš budalo. Spasilo me to jednom.

Hajdemo na početak, "slavite" 50 godina rada. Kada ste stigli u Sarajevo?
- U Sarajevo sam iz Bosanskog Broda stigao 1957. godine da radim kao bravar.

Kao bravar?
- Da, ništa ja ne krijem. Na jednoj priredbi sedamdesetih rekao sam da sam bravar, a neko će iz publike - "Vidi se!" - "Naravno da se vidi. Ima nas nekoliko važnih bravara. Broz, ja. E onda obezbeđenje ukloni dotičnog. U Sarajevo sam došao 57, kada je tu bilo 70 hiljada stanovnika. Kada sam aprila 1991. godine morao da odem, Sarajevo je imalo 570 hiljada ljudi. Ja kažem da je 500 hiljada ljudi došlo da vidi šta ja to radim. Onda sam upisao književnost, iako sam već imao sedam knjiga i tu moju grupu prijatelja pisaca koje sam hrabrio, učio sam ih kako se to radi, zašto se radi i čemu sve to.

Ko su bili ti prijatelji?
- Rajko Petrov Nogo, Radovan Karadžić, Marko Vešović, Abdulah Sidran, Stevan Tontić, Avdo Mujkić, Ranko Risojević.

Jeste li bili član SDS-a, jesu li vas zvali?
- Ma ne, ja sam to zvao kgh, čdžš. Nikada nisam bio ni u jednoj partiji, ni u onoj dok je bila jedna, ni posle kada ih je bilo više.

Godine 1971. došli ste u Televiziju Sarajevo.
- Pa da, i zateknem jednu grupu užasno talentovanih klinaca, svi su se skupljali oko moga stola. Shvatio sam da ne treba da uzmem one već poznate. I krenemo, sutra imamo emisiju, je l' imate pesme - nemamo, evo tekstova, za sutra da ste sve spremili. I krenemo tako, oni su sve znali o muzici, ja sam gitaru mogao samo da im pridržavam. Onda su počeli da dolaze po tekstove, za njih sam levom rukom pisao. Bili su užasno talentovani, i požurili su u život, požurili su da se popnu na pozornicu.

Pisali ste svima koji su to tražili?
- Ma, da, to sam radio levom rukom. Zove Jadranka Stojaković jedno veče - treba mi pesma za sutra, hajde uradi. O čemu ćeš? Ne znam, ti to znaš. Čekaj, čini mi se da je neko ispred vrata, evo je posle sekund, nije učinilo mi se. Hoćeš o tome. I ja pesmu preko telefona, odmah "Osećam da neko dolazi, da mi vijesti donosi..." i ona ujutro peva svoju pesmu. Krenuli smo jednom do Korčule, išli smo da vidimo dve plavuše, javlja nam drug da ne zna koja je bolja, a ja u vozu slušam ono tak-tak, tak-tak i smislim "Glavo luda, sve se menja, šta će nama izmirenja". E, onda su ti ljudi postali užasno moćni. I da bi tu grupu sjajnih ljudi sklonili, oni meni kažu - kao stvoren si za dečju redakciju.

Stigla je kazna?
- Tražila mi je onda urednica da napravim koncept za emisiju, šta deci treba... a ja lepo napišem, pa stavim u koverat i predam, a ona će: "Eto, vidiš kako može". A kada je otvorila i pročitala, dve godine nisam dobio ništa da radim. Napisao sam šta deci treba, deci treba j.... mater. Oni su moju neozbiljnost ozbiljno shvatali i gurali me u stranu. Posle dođe za urednika Slobodan Terzić, dvadeset godina mlađi, izvinjava se što je on urednik. Ništa, ništa, sada ćeš ti lepo da potpisuješ moje putne naloge, a ja ću da putujem i uživam. I tako sam napravio 96 emisija "Šta sve deca znaju o zavičaju", išao sam po školama i zapitkivao ih. Tako su prošle i osamdesete.

Kada ste došli u Novi Sad?
- Zoran Kolundžija mi je tražio pesme da ih objavi, pa zove, pita šta se tamo radi? "Ništa, pucaju, ama džabe, kada promašuju". Zoran zove da dođem. Porodica mi je već otišla, ja gledam šta poneti iz stana kada u njemu živite 15 godina. Ništa. Uzmem torbu, spakujem se i dođem u Zrenjanin. Dvadeset dva dana posle početka rata u Sarajevu. Odmah čujem da su mi ušli u stan. Skoro se žena vratila u Sarajevo, ja zovem, kažem: "Tamo u sobi ima sedam žutih fascikla sa mojim pesmama". Kaže ona: "O, matora budalo, nema ni radijatora ni parketa, a ne tvojih pesama".

Sedam fascikli neobjavljenih pesama?
- Ma, da.

Ko vas je dočekao, prihvatio?
- Pero Zubac, moj prijatelj, znali smo se mi još od ranije preko televizije. I tadašnji gradonačelnik Novog Sada me odmah smesti u hotel. Onda Kolundžija kaže da ponovo objavimo sve zbirke, ja kažem koliko ih ti imaš, on kaže šest, ja kažem kako šest, imam ih 14. Nisu, eto, dolazile iz Sarajeva, a ja onda sve napišem ponovo.

Onda mi dobri ljudi daju jedan stan. I tu sam. Evo, sada je trebalo da mi obeleže 50 godina rada, u Matici sa kritičarima, pa u SNP-u sa muzičarima, svi su mi se javili da će da dođu, Goran, Zdravko, Vajta, ali sad odjednom nemaju para. Ma ne brinem, nije meni do toga, to oni sebi prave. Ja imam svoja dva, tri zadovoljstva, koja sam ispunim. Odavno sam pregoreo na bazi časti.

Tatjana Čanak


vesti po rubrikama

^kultura

16:29h

Duško Trifunović, pisac himne "Ima neka tajna veza", o životu, žutim fasciklama i ...

16:37h

Akcija Narodnog pozorišta i Vaterpolo saveza SCG: Negujmo prave vrednosti

16:46h

Džepni dnevnik sedamnaestogodišnje gospođice P: Umreti na štiklama

16:54h

Milena Kitić sledeće godine u Metropolitenu

17:02h

Srpsko-švedski dani pozorišta za decu

17:10h

Trodnevni Internacionalni "Nišvil" počinje večeras

22:24h

Protest Sindikata zaposlenih u Narodnom muzeju

   


     


FastCounter by LinkExchange