Srbi vole fudbal. I, naravno, misle da sve što ima veze sa ovim sportom znaju u prste. U osnovnoj školi "France Prešern" na Miljakovcu postoji neko ko poznaje teoriju fudbala u prste. Ali, tom nekom ni praksa nije nepoznanica. Reč je o jednoj ženskoj osobi.

Maja Milošević je profesor fizičkog vaspitanja i trener je fudbalske ekipe ove škole. Diplomirala je 1997. godine na DIF-u, i to baš fudbal. Dečaci koje ona trenira gradski su prvaci u fudbalu i samleli su sve redom u redovnom toku takmičenja.

- Uslovi za treniranje su stvarno katastrofalni. Teren napolju je pun rupa, golovi su nakrivljeni, a u svlačionicama ni vodu nemamo. Nemamo ni dresove. Momci su nosili obične bele ili plave majice, pa smo kredom ili flomasterom na leđima pisali brojeve i imena. Ali, deca su stvarno bila fantastična i ogromnom željom uspeli smo da postignemo stvarno veliki uspeh. Veliku podršku imali smo i od direktora škole - priča Maja, trener malih fudbalskih kraljeva.

Momci pikaju loptu u sali za fizičko. Njih desetorica, jer nema Nemanje i Milinka. Obučeni u plave majice, svi su kao jedan. Tako su i uspeli da pobede sve koji su im izašli na megdan. Kod njih je, vidi se, timski duh glavni razlog uspeha.

- Htela sam da momcima, pre svega usadim taj timski duh. Muškarci, u principu znaju da igraju fudbal. Zato nisam polagala toliko na tehniku, koliko na priču da će samo kao jedinstvena ekipa uspeti da nešto postignu. To se i isplatilo - nastavlja Maja Milošević.

Dečaci treniraju tri puta nedeljno po jedan sat. Nekada, kada je sala slobodna znaju da ostanu i po tri-četiri sata i ne pada im teško. Vole momci fudbalsku loptu. Mada, ekipa je izmiksovana. Fudbal igraju i oni koji treniraju rukomet, košarku, odbojku, a jedan od njih trenira - džudo. Ali svi kao da su rođeni sa fudbalskom loptom, tako barataju njom.
- Atmosfera je totalno opuštena. Ne kritikujemo se međusobno kad nešto ne ide po planu i međusobno se podržavamo. Zato smo i najbolji - pričaju momci.

Svi u glas pričaju kako su pobeđivali svoje protivnike. Prvo su se proslavili na opštinskom a onda su držali lekcije iz fudbala i svim ekipama u gradskom takmičenju. Na redu je sada republičko za koje se intenzivno spremaju. Rade neumorno i zabavljaju se sjajno u isti mah. Mada, žale se na neadekvatne uslove.
- Jako je teško trenirati u ovakvim uslovima. Teren napolju je očajan, dok je u sali parket klizav. Do pre petnaest dana golovi su bili krivi. Baš je užas - priča Uroš.

Kapiten ekipe je Nemanja Kojić, dečko čija je deviza - "opušteno, samo opušteno". Ovako bodri i svoje drugove iz ekipe, ali i trenera na svakoj utakmici. I uspeva mu da ih svaki put motiviše da se prošetaju kroz protivničku odbranu i u veoma jakoj konkurenciji pobede rivale i sa deset-petnaest golova razlike. Na pitanje kako to uspevaju, odgovaraju uglas da sreća prati hrabre.
- Prošle godine imali smo jaču ekipu. Ali, i ove godine upornim radom uspeli smo da postanemo najbolji. Pobedili smo, recimo, ekipu koja je za trenera imala selektora omladinske reprezentacije SCG - kaže Maja.

Tajnu uspeha ne žele da odaju. Kažu da će to uraditi kada i na republičkom takmičenju budu prvi. To nije želja, već nešto što se podrazumeva. Jer, imaju momci znanje i volju. Nije mala stvar biti najbolji. Popularnost raste a devojčica koliko hoćeš.

Doći će i škola na red Dva Stefana, tri Miloša, Nemanja, Milinko, Andrija, Uroš, Aleksandar i Nenad znaju da igraju fudbal. Međutim, kada ih pitate za školu i ocene, kažu da se provlače. Rade, ali ne punim kapacitetima. Izvlače ih profesorka, odnosno trener, a i direktor koji im ponekad opravda časove. Svaki uspeh ima svoju cenu. Ali, škola ipak ne trpi puno. Dobrom organizacijom postiže se sve, dodaju oni.

I direktor bio fudbaler Direktor Momčilo Pivić svojevremeno je igrao fudbal. - Igrao sam fudbal u Partizanu od 1956. do 1966. godine, dok mi je rođeni brat bio sekretar stručnog štaba reprezentacije Jugoslavije. Nisam igrao ni na jednom mestu posebno, već sam po potrebi igrao na svakoj poziciji - priseća se Pivić. Pivić je, inače, kao đak pohađao ovu osnovnu školu koja se tada nalazila na Dedinju. Na Miljakovac je škola preseljena 1969, kada je i sagrađena. Ime školi dala je Pepica Kardelj, a samo pet škola sa ovim imenom postojalo je u staroj Jugoslaviji i od toga su četiri sada u Sloveniji.

 

I. Z. - J. V.