GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


O predloženim privilegijama navodnih narodnih predstavnika

Ko je bitniji: Deca ili poslanici?

Nedavno se podigla velika prašina povodom zahteva narodnih poslanika da im se priznaju neka posebna prava i privilegije, kao i da im se uveća plata zbog težine posla kojim se bave.
Neposredno pre toga podneo sam Skupštini Srbije brošuru sa predlogom za izmene i dopune Ustava Srbije u korist nerođene i rođene dece, jer deca nikako neće da nam se rode, ili, čim se rode, beže iz ove uklete zemlje. Zbog toga ćemo vrlo brzo ostati, ne samo bez dece, već i bez naroda.

Ova brošura podeljena je svim poslanicima. Imao sam čast da me o tome pismom obavesti lično glavom i bradom gospodin Predrag Marković, predsednik Skupštine Srbije.
Niko od poslanika nije ni trepnuo kada su primili brošuru o deci, nije se nimalo uzbudio što nestajemo kao narod. Niko mi nije odgovorio.

Gospodin Predrag Marković bio je jedan od vrlo retkih koji mi je odgovorio, ali je u svom pismu izneo dve suprotne tvrdnje:
- Nije tačno da Skupština Srbije ne misli na decu, jer svakoga dana bombarduje građane gomilom zakona koji bitno poboljšavaju uslove života, pa time i uslove za rađanje dece.
- Ako sada ne rađamo decu, rađaćemo ih kada postanemo bogati!

On ne kaže kada ćemo biti bogati. Zar nas toliki zakoni koje usvaja Skupština ne čine bogatim i ponosnim?
Pitam se: koga je još briga za decu? Poslanici su kao deca. Njima treba mnogo igračaka, treba im i mnogo stimulansa da ne budu podmitljivi. Kada bismo im dopustili da postanu bogati, oni bi nam već danas obezbedili srećnu budućnost i mnogo dece.

Pre nekoliko dana predsednik Skupštine Srbije primio je peticiju sa 30.000 potpisa protiv zlostavljanja dece. I, naravno, slikao se sa gostom. Čvrsto su pred kamerama stegli ruku jedan drugom. Mene je taj isti uvaženi predsednik pismom obavestio da za mene nema vremena. Tu ne bi bile kamere.

Pisao sam par puta i predsedniku Tadiću. Čak je jedna delegacija studenata Pravnog fakulteta u Beogradu išla u zgradu Predsedništva sa molbom da me predsednik primi. Uputili su ih na ekspertski tim predsednika Tadića, kao da ja tražim socijalnu pomoć za sebe, a ne spasavanje Nojeve barke koja je ostala bez Noja. Vojislavu Koštunici, svom mlađem kolegi sa Pravnog fakulteta nisam pisao. Njemu sam napisao knjigu pre dve godine "Otkačeni zadnji vagon" (o sukobu u izvornom DOS-u zbog čega smo danas ovde gde se nalazmo). Ne želim da se ponavljam.

Upamtite gospodo poslanici i gospodo lideri, deca to nisu zaslužila. Kada odrastu postideće se što su imali tako nedorasle sebične narodne predstavnike.

Hoću da u Srbiji stvorim novi Pokret koji bi se zvao "Dečja stranka". Deca su jedina živa ljudska stvorenja koja ne mogu sama da se štite, ni od roditelja, ni od društva, ni od poslanika, ni od idiota. Ona su zaslužila mnogo više nego što im naše društvo pruža. Zabavljeni svojim ´cirkuskim igramaŞ u Skupštini Srbije, poslanici su izgubili osećaj za vreme i prostor. Vreme je apokaliptično, a prostor su pusta sela, jadni gradovi, grobovi izginulih, kolone iseljenika i peticija nerođene dece da u ovom društvu ne žele da žive.

U ime Udruženja "Opstanak", predsednik
Prof dr Marko Mladenović,
Beograd