Darku Macuri profesija kojom se bavi i doslovce izlazi na nos. Svira 30 instrumenata, sedam tipova gajdi, četiri tipa dipli, tri vrste gusala, šest tambura, a uz to dvojnice, frule, šupeljke, okarine..."Duvam i gudim, da izvinete u šta stignem", kaže. A melodiju u dvoglasu istovremeno stvara i instumentom i nozdrvama!

Do 1996. član policijskog orkestra, odlaskom u penziju zadao je sebi zadatak da sačuva tradicionalni srpski zvuk i pesme starih pastira u originalu.

Oduvek svirao po svom

- Nikada nisam hteo da budem član Saveza komunista, kasnije sam odbio pristupnicu SPS-a. To u "ono" vreme nije bilo podobno. Milicija k'o milicija. Kazne me, pošalju na najdalje i najgore dežurstvo, a ja ponesem frulu i odsviram svoje na toj smeni. Tad sam najbolje vežbao. Oni kažnjavali, ja svirao po svom i tako sam i penziju dočekao, priča Macura. U Beogradu svira po ulicama, dok čeka autobus, mimo kafana. Nisam ja folk pevačica, jasan je. Na televiziji i radiju ga nema.

- Tražili su, svojevremeno, da za neku emisiju odsviram nešto na zurlama. I dogovorimo za nas trojicu po sto maraka. I to je bilo jeftinije nego da televizija plati nekome da dođe iz Makedonije, pa da mu finansira put, spavanje, hranu. Tonski snimak je prošao, i pre slikanja tražim im pare. Onda je neko potegao za moćima. Ovim drugarima su pretili otkazima s posla ne pojave li se besplatno, a ja, kako sam već bio u zavadi s tadašnjom milicijom, nisam na kraju ni otišao na slikanje - prepričava jedini pokušaj da se pojavi na domaćim ekranima.

Srpski zvuk, kaže, zato je svirao u Japanu, Tunisu, Alžiru, Libanu, a 2002. pojavio se kao jedini predstavnik na internacionalnom festivalu u Atini. Svirao je tamo pred 5.000 ljudi, promenio tušta i tma instrumenata, sve to vreme i pevao, pa neverni iz publike virili posle iza bine da vide gde se "orkestar" sakrio. Posle mu priznali da je zvučao bar kao polovina orkestra.

		"Tri livade" je tužna pesma U Srbiji poslednjih 800 godina niko nije vrednovao tradicionalni zvuk Balkana kako je ovaj to zaslužio. Da nije bilo istoričara Miloja Milojevića, koji je u 19. veku skupio 10.000 pesama, za mnoge se ne bi znalo da su ikad i postojale. Naš narodni pevač je imao dugačke pesme, skoro priče, koje su trajale od pet do 15 minuta. Od njih su uzimali srž i pravili kafanske. Ona čuvena "Tri livade" u originalu ima sedam strofa i na kraju devojka umire, a završava se tako što njen sanduk stavljaju na jednu od livada. Danas kada slušate tu istu pesmu vesela je da veselija biti ne može.

Po gajde u Makedoniju

- U prvom momentu gledaju čudno, a kada su uhvatili ritam, dopalo im se. Pitali me odakle stiže ta muzika i da li u Srbiji svi tako sviraju - seća se. Za svirku, kaže, ne postoji najteži instrument, nego samo teška muzika, a Srbima su u nasleđe od predaka ostale mnoge celine koje je teško reprodukovati na svim instrumentima.

Najveća mu je muka nabavka instrumenata, pa nekada po gajde zapuca do Makedonije, gde ih još od dvogodišnjih jarića i javora prave stari majstori. Isto kao nekada.
- Često dobijem instrument u delovima, a da bih ga zasvirao, moram da ga sastavljam i nedeljama. Svirala diaolus, vrsta frule dvojnice, postojala je do skoro samo na srednjovekovnim freskama anđela. Gledam je i razmišljam "šteta što je nema više". Četiri meseca je prošlo dok je sam nisam napravio.

Ne mogu da tvrdim da je moja svirka ista kao ona iz 12. veka, ali mnogo je važnije da je on opet ovde zaživeo. Činjenica je da se u Srbiji sviralo čak sedam vrsta gajdi. Škoti su ih "preuzeli" od Iraca pre 200 godina i napravili od njih instituciju. Mi nismo. A to je bio pastirski instrument. Gde god je bilo stoke, bilo je i gajdi. A ovde ko svira frulu odmah ga pogrdno proglase za seljaka.

Srce trpi najviše

Svi duvački instrumenti kad-tad sviračima stvore srčane probleme, a negde u svetu takvim muzičarima ide beneficiran radni staž, a u Srbiji se gajdaši danas mogu prebrojati na prste jedne ruke.

- Običan čovek za minut udahne vazduh bar 20 puta, a ja kada sviram čitav minut samo dvaput udahnem. Srce traži mnogo više kiseonika nego što dobija. Svi duvači sami sebi skraćuju život. Duvači stakla imaju status duplog, beneficiranog staža, a po orkestrima to nećete videti, iako je opterećenje na organizam isto. U narodu se zato i kaže da su gajde instrument ubica.

Kada naduvate mešinu, pritisak u njoj kao u gumi od motocikla, oko jedne atmosfere. A pluća trpe pritisak do sto milibara. Znači deset puta više. To je razlog što nema danas mnogo gajdaša, završava Macura napominjući da gajde u Srbiji dele žalosnu sudbinu izvornih pesama. Umiru pre vremena. A desi li se to, upozorava, nesta nam i tradicija.

I. Ikraš