Svi koji su došli na koncert prošli su raznim meridijanima i čuli rusku, italijansku, špansku muziku, potom moravac, čak sam imitirao čuvene operske pevače Pavarotija i Karerasa zvukom violine. A moj gost biće Slobodanka Stojiljković, vokalna solistkinja koja kad peva čini se kao da joj med ide iz grla - kaže Aca Šišić, violinista i veliki muzičar koji je počeo karijeru 60-tih godina. Veliki uspeh ostvario je kao solista Velikog narodnog orekstra Radio Beograda, u kome je dočekao penziju. Publika je širom sveta imala priliku da čuje njegova virtuozna izvođenja.

Kada se činilo da će biti zaboravljen, Aca Šišić se vratio na velika vrata prvo s kompilacijom "Srbija global saund 2", a potom i sa kompakt diskom "Magična violina" objavljenim ovog proleća, u izdanju B 92.

Veoma rano počeo je da svira i to pod šatrama i na svadbama, a od zarađenog novca plaćao je privatne časove violine. Najveće priznanje doživeo je kad je 1965. postao član orkestra Radio Beograda bez dana završene muzičke škole. O svojoj branši kaže:

-Danas prave pevačice mogu da se nabroje na prste jedne ruke. Mnoge od njih arlauču, a ja sam toliko godina učio violinu i dešavalo se da ni za vodu čestito nisam imao. Supruga je čak htela da ode od mene, jer nam je život bio veoma težak. Školu sam napustio u šestom razredu zbog sviranja, tako da pet godina nisam smeo da se vratim kući, toliko je moj otac bio besan. A na školskom dokumentu je pisalo:- Šišić Aleksandar se isključuje iz škole zato što voli da svira kao i svi ostali cigani! A maternji jezik moje porodice je rumunski, mi smo cincari rumunskog porekla.

		Bili smo najbolji na Exitu Da li bi vas ljudi potpuno zaboravili da nije objavljen novi album? - Snimao sam mnogo za RTS, ali B 92 dugujem život. Reklamirali su me više za ove dve godine nego RTS za sve one prethodne. Sad i ja imam više elana. Dogovorili smo se da nastupam redovno, biće i inostranih gostovanja u Italiji, Nemačkoj... U Rumuniji me jako vole i tretirali su me skoro kao predsednika. Na disku u produkciji B 92 ima najviše vranjanske muzike, tu su čoček, srpska i vlaška kola. Kada sam se letos spremao da gostujem na Exitu, nabili su mi strah, kao nemoj tamo da ideš, tamo su drogeraši, dobićeš batine. A ja sam pomislio - ako ja ne mogu u mojoj Srbiji da postignem da publika bude zadovoljna, odseći ću sebi ruke. Ispalo je da smo bili najbolji.

U vašoj karijeri je bilo mnogo znaimljivih događaja
- Sećam se 1965. Svirao sam u Gradskoj kafani na Trgu u Beogradu, onako kako je bog rekao - svim srcem. I tada mi priđe jedan žut čovek i kaže da će da me vodi u Ameriku. I stvarno, sredi mi pasoš, bio je to Toša Elezović, lični Titov harmonikaš i ja sam tada obišao mnoge gradove u Americi. A narednih godina gostovao sam u čitavoj Evropi. Prvu ploču snimio sam 1962, drugu dve godine kasnije, a moj prvi hramonikaš bio je Bata Kanda, a kontrabasista Miša Blam.

U čemu ste pronalazili snagu da istrajete?
- Ja sam čovek koji je čitav život proveo sa jednom ženom. Bili smo moja Mica i ja velika sirotinja i čini mi se još uvek imamo crnog pasulja i konjskog mesa u stomaku, koji smo jeli u tim teškim danima. I da li bi bilo u redu da, kad sve steknem, dođe neka gotovanka. Bili smo svugde zajedno i u Njujorku, u Čikagu. Kad su me zvali na gostovanja, govorio sam da sa mnom mora da ide i moja vokalna solistkinja. A kad pitaju koja, ja kažem " Ona što peva na mom jastuku - moja supruga".

Poruka mladim violinistima?
- Mislim da su se kasno rodili. Danas je teško naći odskočnu dasku, vlada velika nepravda. Dobrih ljudi i kvaliteta je najmanje. Ja sam svoje prošao, a šta će ovi mladi...

B. Lijeskić