Pred studentima glume na Fakultetu dramskih umetosti Dragan Petrović Pele je profesor koji, s autoritetom i ozbiljnošću, vodi svoju klasu. Prošle sezone pozorišna publika videla ga je u predstavama "Vila Sašino"i "Pandorina kutija" u BDP-u i dečjoj teatarskoj zavrzlami "Škola" u "Dušku Radoviću".

Televizijski gledaoci sećaju ga se kao šmekera u srednjim godinama iz serije "Lisice" i sada ga gledaju kao privatnog psihoterapeuta porodice Čađenović u "M(j)ešovitom braku". Popularnost kod one najveće, televizijske publike, donela mu je reklama u kojoj šarmantno i bez ustezanja preporučuje (muškim) gledaocima preparate za negu kose izgovara rečenicu "Za jake dlake (ali ne dole - samo gore)".

		Saradnja sa Milanom Karadžićem Prema staroj bokeškoj legendi u kojoj tri žene decenijama čekaju svoje muževe da se vrate sa putešestvija po dalekim morima, Stevan Koprivica napisao je komad "Tri sorele" koji će u Zvezdara teatru režirati Milan Karadžić. - Radujem se saradnji sa Milanom jer je kod njega sve unapred poznato, pa se predstava lako i lepo priprema. Ženske uloge još nisu podeljene, a premijera je zakazana za kraj septembra.

- Svojim studentima stalno govorim da će kao glumci biti u različitim situacijama i da neće stalno igrati Šekspira ili Čehova, ali da uvek moraju da daju svoj maksimum jer i reklama za šampon može da im donese uspeh i pažnju reditelja i producenata - kaže za "Glas" Dragan Petrović Pele i dodaje da je vlasnik kompanije čiji se preparat predstavlja gledaocima njegov veliki prijatelj i autor slogana "Za jake dlake"

- Posle nekoliko dana "pregovaranja" ubedio sam ga da je ideja značajnija od skupe produkcije. Na snimanju smo nekoliko puta menjali tekst i gestikulaciju, sve dok cela ekipa nije prasnula u smeh. Uspeli smo da taj deo tonski očistimo i tako je nastala reklama "jake dlake". Postoji još jedna verzija u kojoj izgovaram tekst "Nije bitna boja već da je sva kosa moja", kao aluzija na zadirkivanje mojih prijatelja kako sam prerano obeleo (osedeo).

Profesionalni glumci sve više rade komercijalne poslove u industriji zabave. Da li je to danak tranziciji ili malom tržištu.
- Srbija ima manje stanovnika od Pariza. U takvoj situaciji svako mora da se prilagođava zakonima tržišta. Slučaj Milana Kalinića najbolji je primer za to. Znam ga još sa snimanja filma "Stršljen" gde je pokazao da je talentovan glumac. Međutim, godine su prolazile bez angažmana i on se odlučio za posao za koji ne postoji škola i koji je većim delom autorski, jer Milan često parodira i situaciono prepravlja zadati scenario. Sada svi producenti i reditelji znaju ko je Milan Kalinić.

Novi zakon o pozorištu mnogi reditelji, pisci, glumci doživljavaju kao nailazak cunamija (velikog talasa)?
- Sigurno je da će deo kolega ostati bez posla. Kako se šuška po kuloarima, svi ispod 15 godina radnog staža ostaće bez stalnog zaposlenja. Kako je kod nas puno glumačkih škola, a scena malo, naše udruženje na čijem je čelu sada Sonja Jauković moraće da obezbedi scenu na kojoj će neafirmisani pozorišni stvaraoci biti u prilici da se predstave javnosti. Sve posle toga je kako se ko snađe.

Ili kako je ko blizak nekom od pozorišnih klanova....
-Klanovi, poznanstva i protežiranje svuda postoje. Kako se sve glasnije čuju priče o tome u Beogradu, izgleda da su ti ljudi ili moralno otpisali sami sebe ili pokušavaju da halapljivo kontrolišu tuđe sudbine. Šta god da rade, izgubili su dušu.

A. Nikolić