Damjan Đakov je naš slikar koji je svetsku reputaciju stekao u Italiji. Sarađivao je sa prestižnim galerijama kao što su "Biale e Čeruti" (Siena), galerija Katelani (Modena) i "Bunjo art galeria" (Venecija). Tek poslednjih nekoliko godina, Đakov izlaže i u Beogradu, uglavnom u privatnim galerijama.

Njegova izložba održana pre nekoliko godina u Muzeju savremene umetnosti, predstavila ga je kao autora vrlo osobenog izraza koji sofisticirano spaja blještavu estetiku modnih magazina i kolorit novog ekspresionizma u neku vrstu neo-egzistencijalističke figuracije koja nalazi svoje korene u gotovo Magritovskom shvatanju nadrealizma i metafizike.

Ove jeseni, Đakov će se ponovo predstaviti beogradskoj publici svojim najnovijim radovima.
- Tražim neki kamerni prostor, najverovatnije će to biti Galerija 107 u Zemunu. Želim da izlažem samo nove slike i da od sada radim izložbe koje bi bile zasebne tematske celine. Ja već vidim ljubavnike na Zemunskom keju kao Adama i Evu u nekom idealizovanom Edenu. Slikarska simbolika je jednostavna i ne dozvoljava suviše naracije. U Rembrantovoj slici "Odrani vo" kriju se aluzije i na raspeće i ratove, a njegovi autoportreti su čista drama - kaže Đakov.

Govorite o idealizovanim prizorima, ali Vaše slike odišu egzistencijalnim nemirom.
- To je Vaša autoprojekcija. Odbijam takve interpretacije. Najzad, svaka interpretacija je subjektivna. Jednom sam naslikao sliku sa muškom figurom koja se umiva. Hteo sam da dočaram taj trenutak čistote, blještavila...kada vodom zapljusnete oči. Onda je došao jedan moj prijatelj, pogledao sliku i rekao: "Auuu! Ovaj jadnik na tvojoj slici isplaka pun lavor suza". Ako naslikam samu figuru na platnu, prva asocijacija publike je izolacija. Izolacija se doživljava kao nešto negativno, ali za mene je izolacija preduslov za čin stvaranja i meditaciju. Moje viđenje sveta odudara od kolektivnih shvatanja. Ono što je nekom neprijatno, meni je blagoslov.

U izvesnom smislu, Vi se nadovezujete i na iskustva transavangarde, bed peinting-a i kritičke figuracije. Kako objašnjavate veliki povratak figurativne umetnosti na svetskoj sceni.

Kad god umetnost zapada u krizu, vraća se figuraciji. Danas slikarski pokreti traju samo tri godine. Mislim da su za to najveći krivac mediji. Najuticajniji italijanski magazin "Fleš Art" jednostavno ne bi opstao ako ne bi lansirao 200 novih umetnika godišnje. Veliki mehanizmi art tržišta žele nove senzacije za svaku sezonu. Bed peinting je vrlo važan kao ideja: to je pravac koji je tvrdio da ekspresija stoji ispred svake estetike. Subjektivnost se mora staviti u prvi plan, bar kada je slikarstvo u pitanju.

Često koristite religiozne simbole na svojim slikama.
- Da, mada ih nikad ne stavljam u prvi plan. Nema ljudske teme koju Biblija nije dotakla. Najzad, egzistencijalnih stanja i nema tako puno. Možda svega 12, kao i tonova u muzičkoj lestvici. Za mene, najlepše ljubavne pesme su one koje spajaju i radost i patnju. Gradim svoj izraz na kontrastima. Otvoren sam prema svim uticajima, od filma do fotografije, i vrlo mi je teško da stavljam svoj opus u neke krute okvire i preživele termine.

Ostajete verni "tradicionalnim medijima". Dozvolite mi slobodu da upotrebim taj imbecilni termin koji je danas tako omiljen.
- Da, ponovo je došlo vreme kada je ekskluzivnost medija postala važnija od talenta. Iza novih medija stoje velike korporacije koje budućnost umetnosti vide u omasovljavanju, kao što se to desilo i sa sportom. Sa novim digi-kamerama i perfektnim fotoaparatima svako može biti umetnik i svako može doživeti Vorholovih "15 minuta slave". Digitalizacijom vizuelnih medija, korporacije se bore za svetsko tržište. Ali setite se stripa! Izgledao je svemoguć kada se pojavio, mas-medij koji je pretio da će uništiti elitističku umetnost, a sada opstaje samo u kultnim krugovima. Isto će biti i sa digital-artom. Ja nemam ništa protiv elitističke umetnosti. Čak naprotiv!

S. Đ. Marković