Film hrvatskog reditelja Zrinka Ogreste "Tu"
prati desetak junaka sa margine u Hrvatskoj danas. Markantne životne
priče (bivši ratnici, penzioner, umorni glumac, narkomanka, razorene
porodice...) tek na kraju filma se prepliću. Mozaik u koji se
slažu čini turobnu sliku svakodnevice izgubljenih iluzija, kriminala,
bede, zaboravljene otmenosti, koju nalazimo tamo gde je najmanje
očekujemo. Tonovi optužbe prigušeni i snažni. Knedla u grlu, film
lako prepoznatljiv van matične sredine. Ivo Gregurević i Zlatko
Crnković, briljantni, engleska gluma.
"Tu" je proglašen za najbolji film prikazan u programu
"Paralele i sudari" Palićkog festivala, programu koji
gotovo da nije imao slabog naslova. Nedelju dana ranije dobio
je drugu nagradu Srebrni globus na jednom od najprestižnijih svetskih
festivala u Karlovim Varima. Zlatna Arena za najbolji film prošle
godine u Puli. Žirijem je predsedavao Jirži Mencl.
Povratnici s ratišta
Ogrestu pamtimo po odličnom filmu "Crvena prašina"
prikazanom pre nekoliko godina na Festu. Profesor na državnoj
filmskoj akademiji u Zagrebu, kaže da su se gotovo čitavu deceniju
u Hrvatskoj snimali patetični, lažni proizvodi, kojih su se stideli
ne samo profesionalci. Publika je odgovorila tako što je prestala
da ide u bioskope.
Poslednjih nekoliko godina hrvatski film doživljava "vrlo
osobito stvaralačko bujanje". Moj film je turoban, dolazim
iz sredine kojoj optimizam nije jača strana, reći će Ogresta.
Hrvatska kinematografija ima obavezu da "beleži" stvarnost
ma kakva bila. Hrvatska je trenutno na vrhu evropske liste po
broju samoubistava u Evropi. Reč je mahom o povratnicima sa ratišta.
- Svi moji filmovi, pa i ovaj, filmovi su sivih nijansi - kaže
Ogresta. - Moj doživljaj ovdašnje zbilje nažalost nije ni malo
ružičast. Međutim sivilu i često depresivnoj atmosferi mojih filmova
ishodište nije samo u našoj stvarnosti. Izvor takvog doživljaja
je i u meni samom. Ni jedan autor ne može pobeći od sebe, niti
bi to bilo dobro, jer bi u protivnom nastali lažni, veštački filmovi.
Moja priroda je sklona sivom, pa bi pretpostavljam moji filmovi
bili takvi i da je atmosfera u kojoj živim svetlija. Svako delo,
pa i filmsko, subjektivna je vizija onog ko ga stvara.
Zato ne bih smeo da tvrdim da je realnost koju slikam u potpunosti
takva. Takva je, ali za mene. Neko drugi je vidi i doživljava
drugačije. Međutim činjenica da se gledaoci prepoznaju u mom filmu,
da ih on dira, da ih se tiče, svedoči da sam verovatno uspeo da
taj svoj doživljaj prenesem sasvim iskreno. A sa iskrenim doživljajem,
ma kakav bio, gledalac se uvek može poistovetiti. U tome je tajna
i moć umetnosti. Uprkos sivilu i Tu i moji prethodni filmovi naslućuju
neke svetlije tonove, prožeti su nadom. Možda, međutim, prediskretno.
Knedla u grlu
Zašto himna na kraju filma? Zašto ste se onoliko uznemirili na
konferenciji za štampu na Paliću govoreći o tom momentu filma?
- Kraj filma i himna nešto su vrlo lepo, ali i vrlo bolno i za
junaka te završne filmske priče, ali i za mene lično. Tačno je
da "Tu" nije hteo da ostane isključivo hrvatski tu.
Taj film problematizuje opšte stanje nekomunikacije. NJegova tema
je, pre svega, samoća. Ona je temelj svake od šest priča i obeležje
je gotovo svih likova u filmu. Možda bi film funkcionisao i bez
te himne na kraju.
Međutim, poslednji kadar, baš kao i prvi, privilegovano je mesto
u filmu. Odlučio sam da se u tom trenutku poistovetim sa likom
koji je u tom završnom, krupnom kadru. Sa Lalom, ljudskom razvalinom.
Lali je potrebna ta himna u tom trenutku. On obožava sve ono što
ona predstavlja. Ali i guta knedle i tako bolno pati, jer ono
što ona predstavlja nije ono što ona danas u stvarnosti jeste.
Ja sam taj Lala u poslednjem kadru.
I mada mi moje filmsko iskustvo i intuicija šapću "možeš
i bez himne", onaj Lala u meni baš želi tu himnu. Između
tog Lale u sebi i reditelja, ja ću uvek izabrati - Lalu.
V. Milivojević
