[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Sreda, 28. 7. 2004.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Služba za čišćenje scena ubistava u Americi zarađuje tri miliona dolara godišnje

Vade krvave fleke i
ribaju mozak s plafona

Kad razmišljate o smrti, ne mislite da će na kraju od vas samo ostati bara - priča vlasnik Nil Smiter. Na ideju došao gledajući Harvi Kajtela u "Petparačkim pričama"

Miris je neopisiv. Kažu da podseća na vlažan novčić: sladunjav, težak i neprijatan miris koji lebdi u vazduhu i zadržava se u ustima, ispunjavajući grlo poznatim, bakarnim ukusom koji ostaje na jeziku pošto ste liznuli novčić.

- Jedinstven je - kaže Nil Smiter, kao da uživa u ukusu skupog vina.
- Metalni - slaže se Šon Klark. - Kao da na jeziku držiš bateriju od devet volti. Taj miris osećam kad je sve sveže. Naročito ako je samoubistvo!

Miris se vraća

Miris prolivene krvi u maloj sobi nepogrešivo se prepoznaje, a u glavi i receptorima ostaće vam nekoliko sati. Valjda zbog toga što ga je teško zaboraviti, jer to je miris smrti.

Zaposleni u Službi za čišćenje scene ubistva odlično poznaju taj miris. Znaju kako se on menja vremenom, kako smrdi telo nađeno posle tri dana, kako se ono širi posle nedelju-dve, kako miris ponovo postaje jak ako nakvasite već osušenu fleku, kako šećer u krvi alkoholičara miriše drugačije od krvi običnog čoveka. Znaju kako je teško otarasiti se mirisa tela koje se raspada - čak i pošto su se istuširali. Dok sede kući i večeraju, do njih dopre lahor mirisa, slab ali jasan. Taj miris se neprestano vraća.

Ispod imena firme na stranicama njihovih kamioneta nalazi se i jednostavno objašnjenje: "Ubistva, samoubistva, nesrećni slučajevi". Oni se bave poslom za koji malo ljudi zna i da postoji, sumornim, praktičnim i neophodnim, kojim se širom SAD ne bave ni policija ni gradska vlada. Oni čiste ono što je ostalo posle samoubistava i ubistava, kad patolog i detektivi odu, kad su dokazi sakupljeni i tela odnešena. Njihov zadatak je da izribaju fleke od krvi iz tepiha, da počiste prašinu od praha za uzimanje otisaka, skinu deliće mozga s plafona. Smiter smatra da niko ne želi da razmišlja o tome.

- Kad razmišljate o smrti, ne mislite da će na kraju od vas samo ostati bara na podu.

Smiter ima tri zaposlena u Kaliforniji. Svaki radi od kuće sa sopstvenim kamionetom i na raspolaganju je 24 sata dnevno, pet dana u nedelji. Obično rade sami, sem ako je posao baš zahtevan. Smiter svojim mušterijama garantuje da će neko od njegovih ljudi stići u roku od 60 minuta posle poziva.
- Ne znam za vas, ali da ja imam lokvu krvi u kući, ne bih voleo da čekam -kaže on.

Imaju ugovore sa mnogim policijskim stanicama da peru zatvorske ćelije ili patrolna kola, kao i sa nekima od najvećim lanaca američkih motela. Smiter ima mačo nastup, grub je i agresivan. Počeo je da uči za pogrebnika, računajući da tako nikad neće ostati bez posla. Ali jedne večeri je iznajmio film "Petparačke priče" i video scenu u kojoj Harvi Kajtel, koji igra elegantnog gospodina Vulfa, biva pozvan da počisti nered posle ubistva koje su dvojica plaćenih ubica počinila u svom autu. Smiter se zapitao ko li to radi u stvarnom životu.

Mole za posao

Smiterova kompanija danas ima kancelarije u 11 država širom SAD. Za mesec dana odrade između 300 i 600 poslova, a godišnji obrt kompanije je oko tri miliona dolara.
Smiteru je teško da nađe radnike. Profil saradnika kakav njemu treba je: da ima petlju, orijentisan ka cilju, jedinstven. Ne intervjuiše ih, nego ih tera da trče za njim, skaču u vatru, mole za posao. Tek tad ih prima.

Upalite svetla!

Ljudi u Službi za raščišćavanje scene ubistva su na poslu naučili nekoliko stvari. Smiter kaže da na mestu samoubistva uvek nađe tri stvari: pornografiju, piće ili drogu i oružje. Muškarci se češće ubijaju vatrenim oružjem, žene nožem. Kaže da tragovi krvi često pokazuju da ljudi preseku vene i onda se uspaniče i krenu da se vrte po sobi i dodiruju stvari, prestravljeni time što su uradili. I da su skoro sva mesta gde se odigralo samoubistvo slabo osvetljena.
- Većina tih ljudi živi u mraku. Jedna prokleta lampa u ćošku sobe. Sijalica od 40 vati. Upalite, bre, svetla, ljudi. Možda se nećete ubiti! -savetuje Smiter.

Otkrio je potpuno neistraženo i neiskorišćeno tržište.
Na napuštajući privremeni posao, krenuo je od jedne policijske stanice do druge i ostavljao flajere o svojoj novoosnovanoj firmi. Pokušao je i da se oglasi u novinama, na stranama sa umrlicama.

Bio sam srećan

Posle mesec dana stigao je prvi "poslić". Jedna žena ga je pozvala i rekla da je njena sestra, teško obolela od raka, raznela sebi mozak u spavaćoj sobi. Smiter je bio tako uzbuđen što je posao krenuo da nije ni primetio da je to nečiji mozak na plafonu. Jednostavno je krenuo da čisti sa običnim deterdžentom, ribaćim četkama i papirnim ubrusima.

- Nije mi smetao nered, ni što je neka žena mrtva. Mislim, jeste bilo užasno, ali ja sam bio srećan što neko ima moj broj - priseća se Smiter. Sestra i supruga su mu pomogle u tom poslu, za koji je dobio 250 dolara.

Smiterov posao je slabo krenuo posle tog prvog poziva. Onda je došlo nešto "sasvim ludački, veoma ozbiljno, što je prevazilazilo moje kvalifikacije". Pozvali su ga u stambenu zgradu u Oklandu, gde je jedan stanar izvršio samoubistvo.

- Bio je to veliki, debeo tip, uzeo pilule i ubio se. Ostavio poruku, seo na kauč i raspadao se. Letnje doba, veoma vrelo. Oko 38 stepeni. Pre nego što sam stigao, telo je odnela policija, ali u stanu je bio mrtav nekoliko nedelja i komšije su se sklonile iz zgrade zbog smrada - smrdelo je sve do ulice - priseća se Smiter.

On pojma nije imao šta ga čeka. Ušao je u stan s namerom da prosto odnese kauč na kome je čovek umro i tepih ispod njega. Posle je naučio više o procesu raspadanja tela. Ubrzo posle smrti rigor mortis obuzima telo, ali posle nekih 12 sati leš se opušta.

- Onda telesne tečnosti krenu da naviru. Sve od lobanjskih, kičmenih, stomačnih - mi se u velikoj meri sastojimo od vode, a ona tad kreće da izlazi iz tela. To je stvarno strašno gadno. Naša koža je porozna. Curi na sve strane, kroz zadnjicu, usta, oči, uši - objašnjava Smiter.

Da nisam preskup

On i njegova sestra nisu bili svesni svega toga kad su krenuli da na rukama iznesu natruli kauč iz stana. Kad su stigli do vrata, nakrenuli su ga da bi mogli da prođu, a iz njega se izlila reka tečnosti po celoj sobi.

Njegova sestra je odmah povratila, ali Smiter se toliko uspaničio zbog nereda da nije imao vremena da mu bude muka, samo je hteo da kauč što pre izbaci iz zgrade. Uspeli su da ga iznesu, ubace u kamion i odvezu do smetlišta. Smiter kaže da nikada nije povratio na mestu zločina.
- Bilo mi je muka, ali nikad nisam video nešto i zaprepastio se. Uvek sam otišao i rekao: O da, nisam preskup.

Kad ruča u restoranu, Smiter u dlanove utrlja sanitarno sredstvo na bazi alkohola, koje uvek nosi sa sobom u džepu. Kad ulazi u svoju kuću, obavezno se izuva, jer "gazimo po svačemu, a da toga nismo ni svesni". Na rastanku se veselo pozdravlja, uz povik: "Moli se za smrt".

S. I.


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

16:40h

Služba za čišćenje scena ubistava u Americi zarađuje tri miliona dolara godišnje

17:00h

Beogradske devojke, posle trbušnog plesa, sve više posećuju kurs poznate španske igre

 
 


     


FastCounter by LinkExchange