GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Primer kako se profesionalno i odgovorno vodi TV program na zadovoljstvo gledalaca

Odličan gost i još bolji voditelj

"Putovao sam svetom, obišao, ušao, boravio u 105 zemalja", tako je počeo kazivanje Voja Blagojević, novinar iz Kraljeva, koje me je zadržalo ispred ekrana, u emisiji na jednoj od beogradskih TV stanica. Razgovor je vodio novinar Milan Nikodijević.

Iako ovog voditelja do sada nismo uočili na ekranu, dobro i dugo ćemo ga pamtiti, sa željom da ga opet vidimo s novom temom i novim gostom. A, evo zašto.

Najpre, bilo je milina slušati i gledati gosta, čemu je mnogo doprineo ovaj voditelj, jer je pokazao kako treba dočekati gosta.

Pokazao je i održao čas kolegama kako se vodi emisija sa pozvanim gostom i kako se vodi razgovor. Kako se ceni i poštuje gost-sagovornik. Kako se daje primat gostu da bi se on istakao u izlaganju, a da on, kao voditelj, govori samo malo, govori samo onoliko koliko je potrebno da gosta inicira, podseti na ono što treba da kaže i ono što je u toku pripreme rekao voditelju, da to i auditorijum - gledaoci čuju. Pokazao je novinar-voditelj Milan Nikodijević da se razgovor s gostom može da vodi bez upadanja, prekidanja, uznemiravanja, bez "izvinite"...

Omogućio je ovaj voditelj kolegi novinaru Voji Blagojeviću da istakne ono što mu se u životu uzbudljivo događalo, lepo, ili vrlo tužno, ružno i strašno, ono što se kaže i što je gost rekao "pamti do kraja života". Rečju, pokazao je gospodin Milan da se voditelj ne treba previše isticati ili, kako reče gospodin Ivan Bekjarev, bard našeg glumišta, u nedavnoj emisiji u kojoj je učestvovao, da "voditelj treba sebe privremeno da otpiše u korist gosta", kako ne treba da postavlja pitanja i da sam na njih daje odgovore, kako ne treba da podiže ton, kako ne treba da vređa svog ili, još gore, sve svoje goste; kako ne treba da se smeje bez povoda, bez mere, a još manje da se kikoće i kako ne treba da se uopšte smeje, pogotovu kada je tema razgovora ozbiljna. Imamo priliku da svakodnevno vidimo voditelje, gotovo na svim TV programima, kako se sasvim suprotno ponašaju. Ubeđen sam da će gledaoci znati, a i oni sami - voditelji, na koje se ovo odnosi.
Uživao u praćenju izlaganja gosta, ali i u vođenju razgovora, te se i doprinos voditelja ne sme zanemariti. Hvala im.


ĐORĐE MARKOVIĆ, BEOGRAD


Živimo li u političkoj realnosti ili bajci

Demokrate, vreme je da se ujedinite

Eto, političari se bave generalima, a u "bazi" toliko problema... Medicinsko osoblje, prosvetari, železničari, avio-mehaničari, EPS, i mnogi drugi štrajkuju ili prete štrajkom ako im se ne povećaju plate.

Seljaci blokiraju puteve zbog niskih otkupnih cena prerodilog voća ili pšenice. Ne valja ni kad rodi, ni kad ne rodi. Ej, čoveče, ko te dade - samo praviš barikade. I tako već godinama živimo u strahu - od štrajkova, blokada, i kad protesti prođu, pomislimo biće bolje, ono nas stigne iznenađenje k'o minsko polje.

Ima u tome mnogo zaostale svesti iz Brozovih i Miloševićevih vremena da je država obavezna da rešava sve probleme stanovništva, da su "u socijalizmu svi na platnom spisku" i da me "niko ne može toliko malo platiti koliko malo mogu da radim", ili "radio ne radio, svira radio". Vlada čini sve što se može. Probleme tranzicije imale su i istočno evropske zemlje, ali nijedna nije imala duge godine rigoroznih sankcija, građanskog rata i bombardovanja zemlje.

S obzirom na to da smo već prešli više od pola puta na tranzicionoj cesti privatizacije, a da su pri tome svi nezadovoljni, stvarno se postavlja pitanje kuda to privatizacija, a time i ekonomija ove zemlje idu? Kada ne znate kuda želite stići, onda vam je svaki put dobar. Ko je čitao školsku lektiru setiće se Alise u zemlji čuda. U jednoj od scena Alisa, stojeći na raskrsnici pita belog zeca kojim putem da krene. Zec joj kaže da to zavisi od toga gde želi da stigne. Alisa odgovara da joj je svejedno, jer samo želi da prestane da luta. Ako ne znaš gde želiš da stigneš, svaki je put dobar, odgovori joj zec. U ovoj priči svaka sličnost s našom situacijom je namerna.
Zato demokrate - ujedinite se!

SLAVOLJUB SLAVA Ž. TODOROVIĆ, MLADENOVAC


Od smeha glava ne boli, a koristi

Da li smo mi Srbi jedini narod na svetu koji nije sposoban da se našali na svoj račun? Baš da vidimo... Evo priče jednog osnovca, osmaka.

Tema pismenog zadatka iz maternjeg jezika bila je opis jednog svog doživljaja s puta, odnosno letnjeg raspusta.

Tu sam se našao u velikoj dilemi da li da iskreno opišem kako sam se proveo u kući svoga oca, koji je razveden od moje majke i živi odvojeno od nas ili da to prećutim. Jer, bojim se da ću pogrešiti ako otkrijem svoje korene. Naime, kod tate u kući video sam neke portrete namrštenih ljudi po zidovima, neki na konjima i naoružani sabljama, pa sam, prirodno, bio zainteresovan ko su ti ljudi.

Moj otac mi je sve to potanko objašnjavao: ovo je tvoj čukundeda, a otac mojeg dede, koji se borio protiv Turaka, ovo je opet moj deda, a tvoj pradeda, koji se borio protiv saveznika na Galipolju, gde je i poginuo, a ovo je moj otac, a tvoj deda koji se borio protiv fašističkog okupatora na Kozari. Napokon, ovo ovde je moja ratna slika s bojišta pri opsadi Vukovara. Tu ja prekinem oca, pa mu kažem da mi je sada odjednom sve postalo jasno. "Šta ti je to tako odjednom postalo jasno, sine", čudi se otac.

"Pa, to što si se razveo od moje mame... Jer, vidim ja da si i ti, kao i svi naši preci, takve naravi da ni s kim ne možeš da se složiš..."

Vidoje Savić, Beograd