[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Ponedeljak, 5. 7. 2004.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Đakon Nenad Ilić o Bogu u srcu, državi, vernicima demokratije, ali i Crkvi koja se panično plaši rizika

Kada bi se Crkva odrekla

grešnika, ko bi ostao

Protivno onom što se u zadnje vreme može pročitati na mnogo mesta u štampi, mislim da se Crkva, još uvek, generalno oseća ugroženom. Naša vera kao da nije uvek jaka. Crkva je tokom devetnaestog veka kod nas izgubila vodeću ulogu i kao da do dan-danas kaska za državom. Kao da stalno nudi državi svoju neuzvraćenu ljubav. A država je uglavnom koristi prema potrebi

U Srbiji se politički poeni stiču na greškama protivnika, dok se lični napor manje ceni. I poslednji izbori predstavljeni su kao "smrtna opasnost" opet je utisak da su se dve Srbije gledale preko nišana. Kada je pravoslavna crkva u pitanju usta često zapene, a za umerene stavove kao da nema prostora. Đakon Nenad Ilić je neko ko nam je zbog svoje biografije zaličio na, u Srbiji gotovo omraženog, umerenog i, gle čuda, normalnog sagovornika od čijih reči uši neće crveneti. Posle završenog Fakulteta dramskih umetnosti i nekoliko režiranih predstava, završava Teološki fakultet, uređuje CD izdanja i piše scenarija za stripove sa verskom tematikom, a nedavno je objavio i drugi roman "Carigradski drum".

Šta je jednog talentovanog čoveka, sa dramskih umetnosti odvelo u Crkvu?
- Imao sam dovoljno iskustva i gomilu pitanja bez odgovora. Naslutio sam da ću odgovore pronaći u Crkvi. Teško je objasniti šta se dogodi u čoveku kada se u njemu probudi vera. Bog mu se useljava u srce, i onda počinje da naslućuje istinu o svetu, ljudima, sebi. U mom slučaju, odluka o ulasku u Crkvu punom snagom usledila je iz duboko unutrašnjih razloga - nezadovoljstva životom nad kojim lebde senke prolaznosti i ispraznosti, i nemogućnosti da u onome što nazivate "građanskim životom" nađem uporišne vrednosti koje će me voditi.

Božije "sitnice"

Šta jedan mlad čovek koji upiše teologiju i uđe u tu "školu" može da očekuje?
- Može da očekuje da će uz Božiju pomoć pronaći sebe, najboljeg sebe, da će pronaći ono Božije u sebi. Da će otkriti da put dobra nije dosadan i ograničen, već najuzbudljivija avantura. Da ljubavi čovek može da se uči, da može da je čuva. Da "drugi" nije pakao, nego put ka Bogu. Da čovek bez Boga nije veliki, nego mali, svojom odlukom manji od onoga što mu je dato. Da smrt nije dokaz besmisla, nego samo ozbiljna i važna prekretnica, deo života koji je zahvaljujući bezmernoj Božijoj ljubavi otvoren prema večnosti. I još neke slične sitnice.

Od spoljnih okolnosti, početak raspada države u kojoj sam odrastao i pucanje svih sistema vrednosti u koje sam inače sumnjao, pomogle su mi da se brže opredelim. Ako je Pravoslavna crkva čuvala uporišne vrednosti i najvažnija znanja generacija mojih predaka i mnogih najboljih ljudi iz mog naroda, smatrao sam da ne samo da nemam šta da izgubim ako probam da u Crkvi pronađem zdrav koren sopstvenog života, već i da je to na neki način moja obaveza. Nisam se pokajao zbog te odluke.

Mada sam se vremenom i u Crkvi sreo sa mnogim stvarima koje su odudarale od njenog visokog prizvanja, i koje su se razlikovale od njene idealizovane slike koju sam u početku imao. U izvesnoj meri, ponovo sam se sreo sa sopstvenim slabostima koje ni Bog koga moliš da ti se useli u srce, ne briše "automatski".

I u okviru Crkve radili ste stvari koje su prilično odskakale od klasičnog lika đakona? Na kakav je to odjek nailazilo?
- Skoro sve što sam u okviru Crkve radio bilo je rukovođeno ljubavlju i željom da sa svima podelim radosne i važne uvide koje sam stekao. Sigurno je da sam u tome povremeno i grešio. Možda se previše trudim da me ne zarobi forma. Od početka mog života u Crkvi prihvatio sam ono da je "Hristos jedino novo pod suncem" i da Crkvu ništa ne može da nadvlada, ni "vrata adova".

Zbog toga sve vreme imam poverenje u otvorenost i rizik, u slobodno kombinovanje umetničkih i tehnoloških postupaka u onome što radim. Rizik osim proboja donosi ponekad i greške, ali nije svaka greška greh. Inače mislim da je jedan od glavnih problema naše Crkve preterano izbegavanje rizika i paničan strah od greške. Naravno da je to nailazilo na otpor ali i na podršku u Crkvi.

Pravoslavna crkva, spolja gledano, deluje kao institucija u kojoj sloboda mišljenja i racionalna argumentacija nisu stvari o kojima se puno razmišlja. Grešim li?
- I grešite i ne. Većina ljudi ima potrebu da se rukovodi nekim pojednostavljenim skupom pravila, pa kao što vernici demokratije ponavljaju bez dovoljne provere floskule o ljudskim pravima, o veličanstvenoj slobodi izbora i slično, tako su i mnogi u Crkvi skloni da ponavljaju naučene rečenice koje nisu dovoljno propustili ni kroz um ni kroz srce. S druge strane u Crkvi ima mnogo ljudi koji su neuporedivo nezavisniji i autentičniji mislioci od mnogih poznatih ličnosti koje ne pripadaju Crkvi. Širom Srbije se drže tribine na kojima vladike, sveštenici i laici sukobljavaju svoja mišljenja, a da određene strukture u Crkvi nerado gledaju na preterano slobodno iznošenje ličnih stavova.

Tu se vraćamo na priču o izbegavanju rizika bez koga je teško zamisliti pravu ljubav, ali i na želju za držanjem kontrole. Crkva je kroz vekove svog postojanja uz velike žrtve sačuvala najvažniju istinu o Bogu i čoveku. Time je ta istina još skupocenija. Veliko iskušenje onih koji upravljaju Crkvom je da, čuvajući tu najvažniju istinu, preterano ograniče diskusiju po nekim manjim i praktičnijim pitanjima.

Još se sećamo sveštenika sa remenicima, pa onih osumnjičenih za pedofiliju, predvodnika batinaša na beogradskim ulicama... Crkva nikada glasno i jasno nije rekla da se odriče takvih?
- Ne mogu se u isti koš staviti oni koji su u želji da pomognu ljudima ponekad preterali u revnosti, i zaboravili na ograničenja koje sveštenički čin nosi, sa onima "osumnjičenim za pedofiliju". Niko nije bezgrešan. I svako treba da proba da se popravi. Kad bi se Crkva odrekla grešnika - ko bi ostao? Zbog onih koji su svesni svojih slabosti ona i postoji, zbog njih je i Sin Božiji sišao na zemlju. Druga je stvar ako neko ne želi da se pokaje ili čak i nema svest o svojim greškama. Tu bi Crkva zaista trebala da odlučnije interveniše.

Zašto nedovoljno reaguje u pominjanim slučajevima - to je drugo pitanje. Uglavnom se radi o slabosti, nesigurnosti, a nekad i o proračunatosti. Protivno onom što se u zadnje vreme može pročitati u štampi, mislim da se Crkva generalno oseća ugroženom. Naša vera kao da nije uvek jaka. Zato se mnogi ustručavaju da "iznose prljav veš". Plaše se skandala, a neki prosto misle da kad je već učinjena šteta, bolje da je ne pravimo još većom. Skoro histerična podela srpskog naroda - na moderniste i nazadnjake - izaziva mnogo teških reči i posmatranja "preko nišana". Ta podela sigurno ne pogoduje suočavanju ljudi iz Crkve sa problemima.

Vrtići i crkva

Da li sam nepristojna ako primetim da je crkva na Banjici podignuta svetlosnom brzinom, dok na istom mestu nedostaju bar dva vrtića?
- I ja imam decu, i njima su potrebni vrtići. Ali šta vrede sva kulturna postignuća i civilizacijski standardi, ako nisu obojeni svetlošću večnog smisla? Kad se u nekoj sredini podigne crkva, ta sredina dobija svoju duhovnu kičmu. Podignuta crkva vidljivo obavezuje ljude na dalje zajedničke projekte. Na popravljanje života u svakom smislu. Neće ni jedna zajednica ostati bez vrtića zato što je podigla crkvu.

Najvišim sveštenicima pravoslavne crkve "neverujući" pripisuju primitivni nacionalizam i politički oportunizam.
- Što se tiče utiska o primitivnom nacionalizmu i politikantstvu pojedinih lica u mantiji, to je rezultat nesrećne veze Crkve i države, koja je odavno uspostavljena. Država se u mnogim stvarima nametnula Crkvi, da prema njenim modelima oblikuje svoje delovanje. Naši porazi u odnosu na državu su mnogi i česti. Od 15. do 19. veka nismo imali državu i čuvar narodnih vrednosti je bila Crkva. Kad je u 19. veku došlo do oslobođenja u Evropi je cvetao nacionalizam, sasvim različit od onog plemenitog čije temelje je postavio Sveti Sava.

Ako se današnjim terminom nacionalizma to uopšte može nazvati. Svojim posebnim darovima služiti Bogu unutar porodice naroda - da li je to nacionalizam? Crkva je tokom 19. veka kod nas izgubila vodeću ulogu i do dan-danas kaska za državom. Kao da stalno nudi državi svoju neuzvraćenu ljubav. A država uglavnom koristi Crkvu, prema potrebi. Poneko iz Crkve od toga ima i neku korist. A poneko mašta o starim vremenima kad je Crkvena jerarhija vodila narod i žao mu je što to i sad nije tako.

Ko je Nikolaj Velimirović? Antisemita, fašista, mislilac provincijalnog dometa ili vlasnik nekoliko doktorskih titula?
- Sveti vladika Nikolaj je bio i mislilac, propovednik i umetnik ogromnog dara. Iza njega je ostalo ogromno delo. On nije više antisemita od Mojsija ili jevrejskih proroka koji su se oštrije obrušavali na svoj narod od njega. I srpskom narodu se često obraćao mnogo oštrije nego što je pisao u nekoliko redova o Jevrejima, a koji se besomučno citiraju u našim medijima.

Nije on jedini od velikih ličnosti iz naše istorije koji su bili napadani, ali je zanimljivo da je za razliku od drugih bio podjednako napadan i u komunizmu i u ovoj demokratiji. Naravno da nije sve što je ostalo iza njega iste vrednosti. Ako je svetitelj, ne znači da nikad nije pogrešio. Međutim, ono što se danas u Srbiji govori i piše o njemu, najviše govori o očajnom stanju u kome se nalazimo.

Na njegovoj sahrani u Americi jedan tamošnji uglednik je rekao: "Kad je takav čovek toliko voleo svoj narod mora da taj narod nešto vredi". Ko god se malo pozabavi njegovim životom i knjigama sagledaće makar delić ogromne ljubavi i bezmernog služenja. Mi sada kao da, ustvari, ne volimo ni druge a pogotovo ne sebe. Mislim da otuda i tolika mržnja prema Svetom Nikolaju.

Tatjana Čanak
Foto: Z. Mrđa


vesti po rubrikama

^intervju

17:10h

Đakon Nenad Ilić o Bogu u srcu, državi, vernicima demokratije, ali i Crkvi koja se panično plaši rizika

   


     


FastCounter by LinkExchange