[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e
Nedelja, 4. 7. 2004.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Reporter "Glasa" na Exitu u Novom Sadu proverio da li je to skup hordi militantnih narkomana i rasrbljenih pedera ili nešto drugo

U lavirintima tvrđave nemate

osećaj da ste u Srbiji

Kampuje nekoliko hiljada ljudi, a najviše je Slovenaca. Divlji taksisti i preduzimljivi Novosađani. Koncerti traju od osam uveče do jutra. Zaplenjena zanemarljiva količina droge

Jedan od zanimljivih fenomena u vezi sa muzičkim festivalom Exit jeste da mnogi o njemu imaju stav - pozitivan ili negativan - a da uglavnom nemaju baš najjasniju predstavu šta taj festival u stvari jeste. Nisu bili u Novom Sadu ili na Petrovaradinskoj tvrđavi za vreme festivala, "velika" muzička imena koja se na festivalu pojavljuju nisu im poznata, suviše su matori za "čekićanje" po Tvrđavi ili, pak, nikad ne bi potezali na put zbog nekakvog muzičkog festivala.

U boljem slučaju slika o Exitu gradi se tako na osnovu svedočanstava iz prve ruke - na osnovu priče dece ili prijatelja. U lošijem - veruje se medijskim izveštajima sastavljenim od izanđalih fraza i opštih mesta i slika koje su, po pravilu, samo probrani "isečci" stvarnog događaja.

"Bren nju hevis" su oduševili 30 hiljada ljudi okupljenih ispred Glavnog stejdža. Četrdesetogodišnja dama Nene Čeri je bacila na noge ljubitelje elektronskog zvuka... Nije Nena, nego Nene... " Diktiranje izveštaja u 90 odsto slučajeva je igra pokvarenih telefona, pošto je ogromna verovatnoća da će dežurna daktilografkinja nešto pogrešno razumeti (pogotovu ta nezgodna strana imena!), ali je glavni pokvareni telefon od medija prema javnosti kada se izveštaj, kao ovaj gorecitirani (čije slanje nismo mogli da ne čujemo sedeći u Pres-centru festivala), piše nekoliko sati pre nego što se bilo koji od tih događaja "koji su oduševili i bacili na noge" uopšte desio.

Još gore je, međutim, što se dotična priča verovatno ne bi preterano razlikovala ni da je pisana posle događaja. Jeste da se u međuvremenu desilo nekoliko provala oblaka, da su novinari i "vipovi" zbrisali na suvo, dok je gro publike stoički podnosio kišu i hladan vetar slušajući po najvećem pljusku najpre Brazilca Maksa Kavaleru i njegov "hard en hevi" sastav Soulflaj, a potom i britanske esid-džez pionire Bren nju heviz. Kiša se, istina, smilovala za vreme di-džej seta "četrdesetogodišnje dame...ne Nene, nego Nene", ali se na kraju sve uklopilo u unapred napisani "ekskluzivni izveštaj sa lica mesta": Svi uzdižu ruke i veseli.

"Suština" priče o Exit festivalu mnogo je složenija od toga i nije je baš tako lako uhvatiti. Svaki gost, koji je potegao ko zna odakle, i svaki Novosađanin, koji u festivalu učestvuje samo posredno, kao građanin Novog Sada, ima svoje doživljaj Exita. U nečemu se doživljaji podudaraju, u nečemu su suprotstavljeni. Na novinaru je da na osnovu svog doživljaja i sluha za iskustava drugih sastavi verodostojan mozaik, koji manje ili više liči na "original".

Osnovna dimenzija festivala je - muzika. Većini posetilaca muzika je jednostavno najneposredniji povod za dolazak u Novi Sad. Kapije Petrovaradinske tvrđave otvaraju se u popodnevnim satima, ali pošto je ovo Srbija i pošto je publika "vaspitana" da izlazi kasno, ozbiljnija masa sveta obično pristiže tek posle osam uveče, glavnina tek posle deset.

Petrovaradinska tvrđava je velik i zanimljiv prostor, pun "šanaca" i "skrivenih lavirinata" što su organizatori ove godine iskoristili da postave blizu 20-ak različitih scena. Tradicionalno najposećenije su Glavna i Balkan fjužn scena, kao i Di-džej arena u kojoj program najkasnije počinje i najkasnije se završava.

Mada se publika neprestano kreće, tako da se rasporedi posvuda, utisak je da su od novijih "lokacija" ove godine najpopularniji Latino scena, gde se pleše uz lake južnoameričke ritmove, i Bluz i džez scena.

Za razliku od nekih drugih muzičkih festivala, kao što je na primer britanski Glastonberi, gde su praktično svi posetioci smešteni u kampu koji je u neposrednoj blizini muzičkih pozornica, u slučaju Exita kamp je s druge strane tvrđave, u parku kraj Filozofskog fakulteta. I mada se tu smestio samo manji deo festivalske publike, u kampu i oko kampa se najjače oseća festivalski duh.

Kampuje nekoliko hiljada ljudi, prema podacima organizatora, a čak 500 iz inostranstva (bližeg i daljeg). Slovenaca je ubedljivo najviše, mada tablica ima iz svih krajeva bivše Jugoslavije. (Makedonaca je i ranije bilo dosta, ali ovaj put ima primetno više gostiju iz Hrvatske.) Svi su tu na "zajedničkom kazanu", zajedno peru zube, izležavaju se pod drvećem, sunčaju, od jutra do sutra "žurkuju" kraj kolibe na obali Dunava...

Zahvaljujući poznanstvima i druženjima koja tu započinju, Exit je ove godine u pravom smislu postao "lonac za topljenje" (nacionalnih i kulturnih predrasuda) u kome se kuva jedna sasvim nova "postjugoslovenska" kultura. Kuvari su mladi sa svih strana "zidova mržnje" koji su na svoju sreću u vreme ludila bili suviše mali da bi ratovali jedni protiv drugih. A eto, mogu sasvim lepo zajedno, kao da ih u školi i preko medija nisu učili kako treba da preziru jedni druge.

Mada je policija pre festivala najavljivala kako je zbog Exita i žandarmerija u stanju povećane borbene gotovosti - pošto su se u skladu sa rasprostranjenim predrasudama valjda očekivale horde militantnih narkomana i rasrbljenih pedera - festival protiče u maksimalno tolerantnoj atmosferi. Toliko tolerantna da čovek kad uđe u kamp ili se popne na Tvrđavu gotovo da zaboravi da se nalazi u Srbiji. Policija je drugog dana zaplenila 43 grama marihuane, šest ekstazija, četiri grama heroina i 60-tak bromazepana, ali šta je to u poređenju sa stotinama kila heroina po sefovima državnih i para-državnih institucija.

S druge strane, dok se novosadski gradski i pokrajinski funkcioneri baškare na VIP terasi, na kojoj zbog njih dižu muzičare sa stolica, dotle taksisti-divljaci slobodno, do mile volje čerupaju ljude koji su došli sa strane. Baraba u kolima sa registarskim tablicama NS 958-53 htela je potpisniku ovih redova da naplati 470 dinara za gradsku vožnju koja sa taksijem "novosađanin" košta 120 dinara.

Taj slučaj nije usamljen i pravi taksisti tvrde da ogromna većina "taksista" koji prelaze most - a prelazi ga reka "taksi" vozila - jesu divljaci ili polu-divljaci. "Ali gospodin koga u Novom Sadu iz milošte zovu 10 odsto gore na Tvrđavi pozira kamerama i baš ga briga. On ganja nas", kaže jedan od taksista "vojvođanin", s kojim smo se vozili.

Srećom, pozitivnih primera "samostalnog privatnog preduzetništva" na koje je podstakao Exit znatno je više. Na svakom zgodnom mestu na prilazima Petrovaradinskoj tvrđavi parkirani su ulični prodavci kuvanog kukuruza, krofni, hladnog pića i kojekakvih drugih grickalica i sitnica. U nedostatku pristojnog a jeftinog smeštaja, privatne kuće i stanovi su bukvalno pretvoreni u hostele. "Tražite smeštaj? Imam za vas dva ležaja... U šestokrevetnoj sobi... U devojačkoj sobi imam samo još jedan slobodan ležaj. Cena? Deset evra." Četvorodnevno iznajmljivanje dvosobnog "apartmana" na dobroj lokaciji, blizu Tvrđave, plaća se i po 150 evra.

I tako, priča o Exitu i oko Exita je bezbroj, a pričaće se o Exitu još dugo po njegovom završetku. Ne može sve da stane u jedan novinski tekst. Pogotovu što novinari Exit prate dvokratno. Koncerti traju od osam uveče do jutra, a ujutro, posle nekoliko sati sna, treba pisati tekst. Kad ne radite stvari na vreme: "Oduševili, bacili na kolena, svi uzdižu ruke i veseli su..."

P. Dragosavac
Foto: B. Janković


vesti po rubrikama

^Ljudi i događaji

16:37h

Reporter "Glasa" na Exitu proverio da li je to skup hordi militantnih narkomana i rasrbljenih pedera ili nešto drugo

 
 


     


FastCounter by LinkExchange