Darko Glavan je jedan od najozbiljnih rok kritičara na prostoru bivše Jugoslavije. Objavljivao je u svim eminentnijim časopisima i novinama nekadašnje države (Start, Džuboks, Studio itd), njegova "Rok kolumna", koja danas izlazi u "Dnevniku", najstarija je kolumna u hrvatskoj štampi, a njegova knjiga "Pank - Potpuno uverljivo negiranje klasike", prva je autorska knjiga o panku u bivšoj Jugoslaviji.

U hrvatskim knjižarama nedavano su se, u izdanju izdavačke kuće "Šareni dućan" iz Koprivnice, pojavili Glavanovi prevodi knjiga "Tajna povijest roka" Ronija Sariga (o bendovima koji su bili značajni za razvoj muzičkih stilova osamdesetih, a ostali su medijski nepoznati) i "Divljina" (poezija) Džima Morisona.

Pored toga što se već duže od tri decenije bavi publicističkim radom, Glavan je zaposlen u zagrebačkom Muzeju Mimara kao viši kustos i voditelj odnosa s javnošću. U intervjuu za nedeljnik "Nacional", iz koga prenosimo neke delove, Glavan govori o nekim svojim dečačkim uzorima i kritičarskim "strategijama".

- Vremenom su se uticaji menjali. S 15, 16 godina najveći idol bio mi je Džim Morison. Najviše sam se divio rok autorima kod kojih sam video izrazito umetničko htenje i volju. Ne mogu reći da sam s 15 godina u potpunosti shvatao poetiku Morisona i Dilana, ali sam naslućivao mogućnost da je nešto i masovno popularno i istovremeno podleže ozbiljnoj estetskoj proceni.

Prvi sastav kod nas koji je Draženu Vrdoljaku i meni bio dokaz da smo našli istomišljenike bili su Buldožeri. Smatrali smo da je to prva grupa andergraund, alternativne rok - opcije, posle Bijelog dugmeta, koje je učvrstilo srednju liniju roka. Moja najveća ljubav na ovim prostorima u koju sam uložio najviše emocija je Lačni Franc i Zoran Predin.

Na pitanje da li je muzika 60-ih i 70-ih zaista donela neke nove vrednosti ili je njegova generacija samo podlegla nostalgiji, Glavan odgovara konstatacijom kako nostalgija proizlazi iz toga što ljudi muziku najviše slušaju u mladosti - od puberteta do zaposlenja - kada su najotvoreniji za uticaje i kada su ideološki nesputani.

"Muzika im je u tom razdoblju važna kao nikad kasnije u životu", kaže, uz opservaciju kako ga nikada više ništa neće toliko oduševiti kao nekada Džim Morison, Džoni Mičel ili kasnije Emmylou Harris, koja mu je i danas najdraža pevačica. Ipak, s četri banke, oduševili su ga Pogs i Nevil braders, u poslednje vreme impresionira ga Nora Džons.

		Avangarda se krije Iako ističe da ni sa kim sa svetske scene nije uspostavio dublje prijateljstvo, Glavan navodi nekoliko zanimljivih anegdota i dužih susreta koji su mu ostali u pamćenju... - Intervjuisao sam 1990. Dejvida Bouvija i zabunom sam njegovom pres agentu dao vizitku na kojoj je pisalo da sam viši kustos u Mimari, što je oduševilo agenta jer je rekao da ga Bouvi tera u muzeje gde god putuju. Mesec dana kasnije, dobio sam zahtev od njegovog menadžmenta da im pošaljem engleski prevod intervjua jer se Bouvi setio da to nije bio senzacionalistički intervju, nego umetnički. Pre nekoliko godina sam radio intervju s gitaristom Džonom Frušianteom iz Red Hot Čili Pepersa. Upozorili su me da je slikar i da mu je Marsel Dišan omiljeni umetnik. Napravili smo odličan intervju. Dve nedelje posle razgovora poslao mi je razglednicu, iako mu nisam ostavio adresu. S nekima nisam uspeo privatno da razgovaram, ali su bili izuzetno ljubazni u intervjuima, recimo Lori Anderson, koja je rekla nešto što sam bezbroj puta eksploatisao u tekstovima: "Prava avangarda se mora skrivati".

Pank je, kaže, priča o ljudima koji se prvi put susreću sa svetom odraslih. - Nisam pisao knjigu iz njihovog rakursa, kao što je Igor Mirković (autor dokumentarca "Sretno dijete") to pokušao o zagrebačkom Novom valu: oživeti svoj dečački entuzijazam.

Razmišljao sam kao stručnjak za rok koji upravo u panku vidi snagu koja daje novu krv. Pank je u istoriji roka odigrao istu uloga kao dada u likovnoj umetnosti - raščistio teren i stvorio temelje za novu kreativnost. Nakaradan mi je rivajval panka, jadnici od 50 i 60 godina koji sviraju iste fraze kao i Seks Pistols iz 1977, razni Exploited, UK Subs i treća i četvrta generacija bendova. Pank je kao i pubertet, kao inicijacija, i ne može večno trajati.

Iako tvrdi da nema nameru da dovodi u pitanje harizmu i jedinstvenost Džonija Štulića, kaže kako mu kult koji je oko njega stvoren strašno ide na živce... "jednako kao i kult Haustora. Pogotovo su precenjene njihove ploče koje koketiraju s njorld muzikom i Darko Rundek kao kantautor, jer je katastrofalan pevač i vrlo nemušt pesnik..."

I dalje oštar kritičar, bez dlake na jeziku, ali priznaje da je vremenom promenio taktiku.
- Kada sam bio mlađi, smatrao sam svojom misijom da stvorim prostor za rok. Želeo sam da pokažem da neko ko je obrazovan i kulturan može uživati u roku i naći razlog za estetsku procenu. Dražen Vrdoljak i ja bili smo u strašnom krstaškom ratu sa šlagerima i protiv Đorđa Novkovića, Nikice Kalođere, Ivice Šerfezija, a u korist roka. Posle tridesete, više sam za doktrinu "hiljadu cvetova".

Želim da pomognem talentovanim pojedincima, a ne da se borim protiv kiča jer je nedemokratski zabranjivati ljudima da u birtiji slušaju narodnjake ako je to njihov nivo - kaže Glavan, zaključujući kako svako ima pravo da za svoje pošteno zarađene novce kupuje najgoru muziku na svetu.

P. D.