BEOGRAD - Istraživanja kažu da prosečan Srbin popije godišnje 125 flaša piva. Mesečna doza pivopiju košta oko 200 dinara. Za isto vreme on potroši oko pet kubika vode koje plati otprilike koliko i četiri "jelen" piva ili pet vožnji u prvoj zoni gradskog prevoza. Bagatelna cena vode, dvadesetogodišnje zanemarivanje oblasti vodoprivrede, nedostatak investicija i zakonskog okvira, tvrde stručnjaci, dovele su u pitanje opstanak ovog sistema u Srbiji.

Nekadašnjih 10-15 milijardi evra koje su uložene u ovu oblast posle drugog rata dale su srpskoj vodoprivredi dobru osnovu za predstojeće godine krize i besparice. Međutim, duge godine napuštenosti zahtevaju hitnu promenu načina poslovanja .

- Od kraja osamdesetih, kada je ukinut Fond za vode i pare iz njega preusmerene na preče državne poslove, nije bilo investicija, ni novog zakona o vodama. Za normalno poslovanje sektora voda danas nedostaje od 600 do 700 miliona evra godišnje. Sad je nastupio poslednji trenutak da država ozbiljno zaroni u rešavanje ovog problema i reorganizuje ovaj sektor, upozorava direktor Instituta za vodoprivredu "Jaroslav Černi" Milan Dimkić.

Da bi iskoristila ono što još valja, država mora da usvoji novi zakon o vodama, koji je trenutno u nacrtu. Prethodni, iz 1991, zastareo je jer ne reguliše na adekvatan način vlasništvo, niti sadrži standarde koje propisuje EU.

Kanalizacija i mreža za navodnjavanje

Do pojave krize, sistem vodoprivrede (osim zaštite voda) dobro je funkcionisao. Država je investirala u zaštitu od poplava, izgradila nasipe, drenažne sisteme sa velikim brojem crpnih stanica (više od 150).

Podaci govore da je približno 80 odsto stanovništva Srbije povezano u vodovodne sisteme, a 35 procenata priključeno na kanalizacionu mrežu. Najmanje je urađeno u oblasti navodnjavanja - trenutno sistem funkcioniše samo na oko 30.000 hektara. To je veliki problem poljoprivrede koja pati od hroničnih suša i gubi velik deo prinosa.

Ipak, gradnja brana, nasipa, cevovoda, crpnih stanica nije gotov posao - neko mora to i da održava. Stručnjaci kažu da troškovi tzv. pogonskog održavanja - struja za pumpe, hemikalije za vodu, održavanje vodovoda, kanalizacije i nasipa zahtevaju godišnje 300 do 400 miliona evra.

- Žedni smo investicija jer su objekti i tehnika u godinama krize ispropadali. Svugde je došlo do neke štete. Da bismo ponovo stali na svoje noge, izgradili i održavali, treba nam oko milijardu evra, a država kad sve skupi na gomilu - i ono što naplati za vodu, prikupi od naknada i taksi za građevinsko zemljište, ima oko 250 miliona evra prihoda. Četiri puta manje nego što nam je potrebno - naglašava čelni čovek ove kuće koja je projekte iz ove oblasti radila u bar 30 zemalja širom sveta.

Otpadne vode pravo u reke

Zaštita voda od zagađenja oduvek je u Srbiji bila na katastrofalnom nivou. Retko koje mesto ima prečišćivače voda iz kanalizacije, koje u selima gotovo i nema. Kad leti opadne vodostaj na Moravi, trećinu reke koja protiče čine otpadne vode.

Najugroženiji su građani na manjim rekama koje nemaju snagu i protok jednog Dunava. U njih se istovremeno izliva kanalizacija i otpadne vode okolne industrije, koju zakon ne primorava da štiti vodotokove. Kad budu plaćali i korisnik i zagađivač, imaćemo čistu vodu.

		Ko brine, a ko treba da brine Po zakonu iz 1991. godine formirano je Javno vodoprivredno preduzeće "Srbijavode" koje je trebalo da preuzme 55 vodoprivrednih preduzeća u Srbiji. To su društvena preduzeća koja se danas na osnovu ugovora bave održavanjem vodoprivrednih sistema za odbranu od poplava, navodnjavanje i odvodnjavanje. Sredinom 2003. godine osnovana je i Republička direkcija za vode kao organ uprave Ministarstva poljoprivrede, šumarstva, i vodoprivrede. - Ostala nadležna ministarstva - za lokalnu samoupravu, za zaštitu životne sredine... treba čvršće povezati sa Direkcijom koja će integralno upravljati vodama na teritoriji Srbije - kaže pomoćnik direktora Instituta Miodrag Milovanović.

- U Evropi se svaka fabrika koja ne prečišćava svoje otpadne vode smatra nelojalnom konkurencijom. Tamo jednostavno kažu - ako vaša fabrika celuloze ili papira ne plati za čišćenje vode, ne može da prodaje svoje proizvode na tržištu jer ima dampingovane cene - kaže Dragan Isailović koji se u Institutu bavi naučno-istraživačkim radom.

Zato je, upozoravaju stručnjaci, državni zadatak broj jedan zaštita reka, pre svega Morave, kanala Dunav - Tisa - Dunav, ali i podzemnih voda koje se koriste za vodosnabdevanje.

- Kad podvučemo crtu, treba nam ukupno 10 milijardi evra da sistem dovedemo u pristojno stanje ili bar 5 milijardi da pokrpimo najveće rupe i sprovedemo evropske direktive o vodi. Ako budemo godišnje ulagali 250 miliona u vodosnabdevanje, za 20 godina rešićemo veći deo sadašnjih problema - procenjuje Dimkić.

Rešenje u samofinansiranju

Pre bilo kakvog planiranja i investiranja, treba doneti zakon o vodama i zakon o finansiranju vodoprivrede koji će omogućiti da "voda sama sebe otplaćuje". Budžet bi bio minimalno opterećen, jer bi samofinansiranje donosilo 90 odsto potrebnih sredstava. Takav zaokret u poslovanju nameće postepeno uvođenje ekonomske cene za pijaću vodu. Kubik vode stanovnici Srbije danas plaćaju od 19 do 25 dinara. Mesečna potrošnja od približno pet kubika po čoveku izađe po toj računici oko 100 dinara. Realna cena iznosi 1,5 evro po kubiku, što znači da je sadašnja skoro pet puta niža od ekonomski isplative.

- Ako mi ne uvedemo red u svom dvorištu, doći će nam junaci sa strane i dobro naplatiti sve što urade. Dobra pravna regulativa, racionalan plan investiranja i održavanja ići će omogućiće nam da napravimo dobar sistem voda u razumnom periodu od 20 godina - tvrdi direktor Instituta.

Tanja Kaluđerović