Kako je krenulo nema dana, a da nam gospodin Bjelić, sa one strane okeana, ne održi malo predavanje na temu: život ovdašnji i kako ga razumeti, a, boga mi, i šta od njega očekivati. Ko zna, takva su vremena, možda se sada iz daleka i bolje vidi nego izbliza.

Ne slažete se, gospodine Bjeliću, sa stavom gospodina Stebala, a sigurno i nas mnogih, koji želi slobodan i pristojan život od svog rada. Merenje slobode mogućnošću otvaranje prozora na automobilu noću (valjda u Harlemu) ili (nepotrebnim) šetanjem po Central parku u tri ujutru su, blago rečeno, detinjarije. Takve stvari, verujte mi, nisu baš ni ovde nešto posebno preporučljive.

Sloboda je mera demokratije, ljudskih prava i kvaliteta ekonomije, gospodine Bjeliću - možete i sami, shodno tome, da se zabavljate upoređujući vaši i našu situaciju po tim pitanjima. Stebal želi da za svoj rad bude pristojno plaćen, a ne da broji dinare u samousluzi, da krpi tridsetogodišnju veš-mašinu, da pali struju samo kad je niža tarifa, da… tu kraja nema.

Stebal neće da preživljava sa 150-200 evra mesečno, ako i toliko ima. Uporedite to sa vašim mesečnim prinadležnostima, Bjeliću, i biće vam više nego jasno da živite mnogo, mnogo "pristojnije" nego što Stebal i svi mi s njim zajedno možemo i da sanjamo.

Ne znam za računicu da dnevni rad od 10-11 časova, "vojnički i pod tenzijom", može da traje od 9 do 5 časova sa jednočasovnom pauzom za ručak. Tu se negde zagubi 3-4 sata, ali ako se ustane ranije, sve je moguće. Mnogi bi "slobodni", a nezaposleni, ovde želeli da budu zaposleni sa američkim platama, makar bili i neslobodni i "rintali" celih tih 7 sati dnevno.

Svi takvi, a i mnogi drugi, uveliko dolaze tamo gde ste vi, Bjeliću - nema potrebe da ih i vi posebno pozivate. To su stalna i jednosmerna putovanja. Zar vam nije čudno to što oni koji su u Americi, izrabljivani i maltretirani od zahtevnih šefova i buljucima, ne hrle natrag? Šta vi čekate, Bjeliću?

I na kraju, ne uzbuđujte se mnogo kad vas šef "sa osmehom" zamoli da radite malo duže (sem ako za to nije zabadava, a nije) - dobro ste prošli, ovde se to radi i bez osmeha i bez para. To samo tera, i vas i sve ostale, da uvek dajete maksimum i najbolje od sebe. U tome leži jedan od stvari koje Ameriku čine velikom, a takva Amerika je u interesu svih onih koji u njoj žive. Teško da ste vi, Bjeliću, poseban slučaj.

MIODRAG SPAJIĆ,
BEOGRAD

Vidim gospodo, da ima još čitalaca i građana Srbije koji se oduševljavaju partizanskim načinom vođenja politike, finansija, poreske politike, kao i retorike koja ide uz sve to. Izvesni gospodin Svetozar Minić iz Beograda čak toj vrsti politike i manira kliče, i zdušno je pozdravlja…Znamo, šta je, i do čega dovela zemlju takva politika, takva retorika, i hajka na bogate slojeve društva u poratnim četrdesetim godinama kada su na vlast zajahali Tito i partija !?

U velikoj su zabludi, gospodo, oni koji misle da će Budžet napuniti tako što će opljačkati, oteti novac od bogatih i od onih koji po njihovom mišljenju imaju previše novca, nekretnina i kapitala.

Ta logika da bogati treba sve više da plaćaju u državi od običnog građanina, pa i porez je najobičnija HAJDUČKA demagogija, jer to šta su nadležni iz finasijskih službi smislili nema veze sa POREZIMA, već sa Kaznama !

Dakle, po njima svakog građanina u Srbiji treba ekstra kazniti i oglobiti, ako ima previše KVADRATA, stanova, kapitala, jer bože moj to bode oči onih koji to nemaju. Naravno, nadležni misle da se tako može postići njihova satisfakcija, jer moraju da budu srećni oni koji nemaju ništa i koji nisu sposobni. Bar se njima ništa neće ni oporezavati ni uzimati!

Živi bili pa videli zajedno, da će ova priča završiti katastrofalno po one koji su je doneli i po samu državu i većinu građana naravno, jer kažem znamo iz iskustva kako takva HAJDUČIJA završava!

Po toj logici i priči ljudi koji danas vode finansije u Srbiji ljudi koji spadaju u Bogate slojeve, treba sve u Srbiji da plaćaju skuplje: HLEB, mleko, paradajz, krastavac, jer nije po njima moralno da bogataš i običan građanin plaćaju istu cenu svakog proizvoda kod nas.To u praksi valjda treba da izgleda ovako: Kada uđete u prodavnicu, ili kakvu trgovinu, prodavac treba da vidi kako ste obučeni i šta vozite, da bi potpali pod viši režim cena.Ovako u bukvalnom smislu izgleda priča Dinkica i njegovih saradnika u obračunu sa bogatijim slojevima društva.

Decenijama i stolećima u svim zemljama sveta , porezi i davanja se uvek obrušavaju na SREDNJI sloj društva i dobrano na siromašniji, jer njih je 95 odsto u svakoj državi, a naši pametnjakovići očito žele da dobiju Nobelovu nagradu za ekonomiju, koja predviđa da budžet republike Srbije puni 5 odsto bogatog sloja društva. To ne biva gospodo…

MILUTIN MLAĐENOVIĆ,
BEOGRAD

Fond penzijsko- invalidskog osiguranja više puta je objavio da postoje najviše penzije po starom i po novom zakonu. Po starom iznose 28.124, 28.959 i 32.516 dinara, a po novom 39.965, 41.151, 6.206 dinara. Po novom zakonu penzije su veće za 42 procenta. Ne postoji stari i novi zakon, postoji Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju usvojen početkom 2003. godine.

Pre usvajanja ovog Zakona primenjivale su se odredbe o usklađivanju penzija sa zaradama zaposlenih koje su u istovetnom tekstu ugrađene u važeći Zakon. Kao posledica primene ovih odredaba rezultirale su neke nenormalne stvari, vidljive i prilikom usvajanja Zakona o PIO.

Zašto je Skupština Srbije ponovila grešku Savezne skupštine i preuzela istovetne odredbe o usklađivanju, koje se ne mogu primeniti a da se grubo ne povrede stečena prava penzionera ostaje kao pitanje. Primena ovih odredbi ima za posledicu blag rast penzija a veliko zaostajanje za rastom zarada zaposlenih. Druga apsurdna posledica je da ove odredbe stavljaju penzionere u neravnopravan položaj.

Ove odredbe ne uvažavaju zarade kao merilo prema kojima se uplaćuju doprinosi i kao merilo prema kome se utvrđuje visina penzije. Vremenom visina penzije utvrđena na osnovu proseka zarade osiguranika opada beskonačno. Osiguranik stiče pravo na penziju na osnovu Zakona, isto tako stiče pravo na visinu penzije i to je njegovo stečeno pravo, koje se po Ustavu ne može umanjivati.

Početkom marta, novi ministar gospodin Lalović, naglasio je da penzioneri traže izmenu načina usklađivanja njihovih primanja i bilo je za očekivati da je ministar shvatio koje sve anomalije nose sa sobom odredbe o usklađivanju penzija sa zaradama zaposlenih. Nešto kasnije iz ministarstva nezvanično saopštavaju da je Zakon dobar i da od izmena nema ništa. Ne znam zašto se ministar odjednom pritajio i odustao da veliku grešku zakonodavca ispravi.

Zakon nije dobar to znaju tvorci zakona i zakonodavac, to znamo i mi penzioneri. Od decembra 2001. pa do decembra 2003. godine penzije su prepolovljene. Tako nešto prouzrokovale su odredbe o usklađivanju a one su u sukobu sa odredbama Ustava a i sa ostalim odredbama Zakona.

Ko ima pravo da na taj način uskrati zakonita prava penzionera? Umanjenje penzija je grubo i sa njime se preteralo. Zakon nije dobar jer proizvodi još jednu besmislicu. Osiguranik koji ode u penziju ovih dana primiće punu penziju utvrđenu po Zakonu, a penzioner od pre 1. januara 2002. godine samo polovinu, utvrđenu isto tako po Zakonu.

MILAN VIŠNJIĆ,
BEOGRAD

Permanentno usavršavanje je neophodno u svakoj profesiji da bi se delatnosti na što bolji i kvalitetniji način obavljale. Posebno je važna stručnost, moralnost, etičnost a nadasve ljudskost kod rukovodećeg kadra od kojeg se očekuje da bude primer u najpozitivnijem smislu.

Direktori osnovnih škola, od kojih se očekuje da budu u novoj reformi jedni od važnih nosioca uspešne reforme, treba da budu osposobljeni za rukovođenje. Dosadašnja praksa je pokazala da mnogi direktori nemaju dovoljno znanja i umeća u rukovođenju školom što to opet ima negativnih posledica.

Do sada su direktori oni koji su sami sebe procenili da mogu da budu direktori uz stranačku preporuku, odnosno podršku grupe ljudi iz kolektiva, podršku Školskog odbora, gde su u glavnom "njegovi" ljudi i eto tako se postane direktor.

Mislim da kod postavljanja direktora jedne vaspitno-obrazovne institucije treba da se poštuju i drugi principi a prevashodno stručnost, moralnost i pozitivne ljudske osobine. Neshvatljivo je da direktor jedne škole ne zna da uradi školski raspored pa zato plaća drugog nastavnika da umesto njega to uradi.

Nije dopušteno da direktor ne zna da uradi četrdesetočasovnu nedeljnu strukturu za svoje radnike pa opet plaća nastavnike koji radi njegov posao. Godišnji i školski program rada, kao i godišnji izveštaj škole, takođe plaća umesto da radi sam, kako mu je u opisu posla.

Da ne govorimo o drugim važnim poslovima iz delokruga direktora kao što su: statistika, poznavanje zakona o radnim odnosima, Zakona o osnovnoj školi, poznavanje elementarnih znanja iz prava i ekonomije. Kod dosadašnjih direktora uočeno je to neznanje, pa je nedopustivo da se to i dalje nastavi da vode školu tako nestručni i nesposobni.

Predlažem da se edukuju najmanje godinu dana svi budući direktori a prevashodno edukacija bi se odnosila na didaktičko-metodičko, pedagoško, pravno i ekonomsko znanje. Posle završenog usavršavanja dobijaju se sertifikati, i tako se ravnopravno javljaju na raspisani konkurs i naravno oni kandidati koji imaju dokumentaciju o određenim priznanjima u stručnom radu moći će da budu izabrani za direktora.

Dosadašnji izbor direktora bez stručne osposobljenosti i drugih kvaliteta nije se pokazao kao dobar u praksi. Takvi partijski direktori su više vodili računa o partijskim interesima nego o vaspitanju i obrazovanju. Rade i menadžerske poslove za koje nisu osposobljeni, pa su greške neminovne. Samovoljno i osiono ponašanje je vidno izraženo kod takvih direktora, jer su im data velika ovlašćenja koja oni zloupotrebljavaju.

DUŠANKA ŠOLAJA