Političku scenu Vojvodine već duže vreme obeležavaju dva čoveka, gospodin Čanak i gospodin Kasa. NJihova vrednost na našem političkom tržištu je nesporna i nedavni republički izbori su to nedvosmisleno pokazali. Pomenuta gospoda slove za nosioce separatističkih tendencija u Vojvodini i oni se iz petnih žila trude da to zaista i budu.

Međutim, njihova uloga u tom procesu se preuveličava, jer su oni samo dva imena sa velikog spiska onih koji profitiraju na našoj nesreći. Mnogo veću opasnost po celovitost Srbije od gospodina Čanka i gospodina Kase predstavljaju gospoda čankolisci, okupljeni oko kase belosvetskih finansijera naše tragedije.

Iz te kase se finansiraju mnogi istaknuti borci za "demokratiju" koji deluju, kako kroz mnoge nevladine organizacije, tako i kroz jedan deo partije tzv. demokratskog bloka. Ta kasa je stožer oko koga se okuplja pomenuta gospoda. Iz te kase oni crpe sva svoja uverenja, a iz nje se, takođe, finansira štampanje brošura iz kojih gospoda čankolisci citiraju "svoje" "mudrosti" o tranziciji, ljudskim pravima, multietničnosti, multikulturalnosti, međunarodnim obavezama...

Dakle, šema separatističkog pokreta u Vojvodini je prosta: Centralno mesto zauzima pomenuta kasa, oko nje su raspoređena gospoda čankolisci, a kao paravan koji to zaklanja su gospodin Čanak i gospodin Kasa.

Međutim, ova šema je isuviše prosta, pa je pomenutu gospodu lako prepoznati; odaju ih dvostruka merila i dvostruki moral (nemoral) koji prate njihovo javno delovanje.

Nedavno su se listom obrušili na gospodina Mirčića iz SRS-a, povodom jedne njegove neprimerene izjave u vezi nekih novosadskih novina, dok su ćutali kao zaliveni kada je njihov favorit, gospodin Čanak, komentarišući rezultate minulih republičkih izbora, izjavio da su ljudi koji su glasali za SRS i SPS bolesni. Na taj način oni su se svrstali u neku vrstu lekarskog konzilijuma koji je postavio dijagnozu mentalnog zdravlja velikog dela srpskog glasačkog tela.

Gospodin Čanak je, na neki način, žrtva gospode čankolizaca. Oni od njega, za svoje potrebe, prave tzv. lidera. Kako je njegov psihološki i intelektualni kapacitet nedovoljan za tu ulogu, on, raspet između želja i mogućnosti, srlja u velike lične probleme.

Pomalo mi je žao gospodina Čanka, jer bi on, da nije u kandžama gospode čankolizaca, najverovatnije bio samo simpatični kafanski zabavljač. Pretpostavljam da bi mu specijalnost bili politički vicevi, jer čitavo njegovo političko delovanje liči na bajati politički vic.

Budimir Mrdović
Aranđelovac

Glas javnosti, dvehiljaditi broj
Lako je nama, Radisav budno bdi
Apostoli reči, rade za rod svoj
Sloboda govora, dan i noć lebdi
Javnosti glas, dve hiljade broji
Analitikom, mnogo više da šara

Vrh srpske štampe da osvoji
Novina takva, svakog očara
Osvetlao tradiciju, šala nije
Srebrno pero, ka zlatnom idi
Tako želi(m) novinarima Srbije
Istorija mu oba u rukama vidi

Dvehiljaditi broj, pored uzglavlja
Vrlo dobro, duh Srbiji uspravlja
Elegantno kuje, dušom odjekuje
Hiljadama treba svakog dana
Istina mu kao prava ljubav dođe
Ljudima i vid i duhovna hrana

Ateizam mora zanavek da prođe
Dugo, dugo bez ovakvog glasila
Ideja je rodoljubiva i postara
Takvu kob, Srbija teško podnosila
Imati "Glas" kakav naciji odgovara
Broj svaki, uistinu, bogomdan bio

Redakciji, sve čitalaštvo čestita
Odličja mnoga, čitalaca dobio
Javnost Srbije, prvo "Glas" da čita.

Milovan Radisavljević Garašanin
Žarkovo

Poznati i priznati profesor Dr Majkl Čosudovski sa univerziteta u Otavi rekao je u razgovoru sa Maksom Sinkleromjoš daleke 19. oktobar 2000. godine (samo 14 dana od "našeg" velikog oktobra") nekoliko veoma važnih i, nažalost, sad sasvim tačnih prognoza vezanih za našu zemlju, a koje valjda zbog tek "oslobođenih medija" nije prenela ni jedna naša novina.

Razgovor je objavljen na sajtu Centra za međunarodnu aleju 19. oktobar 2000. godine. Čitav razgovor je izuzetno interesantan, posebno za nas. Ovde ću preneti samo jedno zapažanje profesora Čosudovskog od pre skoro četiri godine, a čitaoci neka procene da li je i koliko bio pravu, kao i aktuelnost svega i u ovom trenutku:

- Smatram da je trenutno ključno pitanje u Jugoslaviji (tada je još bila Ju. prim. V. B.) u čijim je rukama centralna banka. Čini se da je Mlađen Dinkić iz grupe G17 preuzeo kontrolu nad bankom. On je to uradio u ime Međunarodnog fonda. Ako Jugoslavija želi da povrati svoj nacionalni suverenitet, onda najpre mora da povrati suverenitet svoje banke i time svoje monetarne politike. Ako Koštunica, Dinkić i G17 predaju centralnu banku MMF-u, onda će nemačke banke učiniti isto što i na Kosovu i u Bosni.

MMF zahteva potpunu kontrolu i to onda znači kolonijalni status, bez obzira na to šta se događalo na političkom planu. Drugim rečima, ako MMF preko grupe G17 stekne kontrolu nad centralnom bankom u vidu lika Dinkića, onda oni kontrolišu ključnu instituciju u zemlji, a ako dobiju i mesto ministra finansija, dobili su sve. Postoje dokazi vidljivi i poznati javnosti (ulazak Dinkića u NBJ, prim. VB) da je MMF počeo da uništava monetarni sistem Jugoslavije...

Tako je govorio profesor M. Čosudovski samo desetak dana od "velikog petog oktobra" 2000. godine. Trećeg januara 2002. godine likvidirane su četiri najveće srpske banke: Investbanka, osnovana 1862. godine, Beobanka, Beogradska banka i Jugobanka i niz drugih manjih banaka, a da za to nije bilo nikakvog razloga.

Tog dana desio se najveći svetski apsurd u bankarstvu: Poverioci su uništeni, a dužnici oslobođeni duga i prodati u bescenje pod parolom "privatizacije"?! Od tada imamo Nacionalnu štedionicu, Agenciju za stečaj i sanaciju banaka (koga su sanirale?). Umesto odgovora sa Kipra, dobili smo "razglednicu" sa Sejšela. Sa uništenjem ovih banaka, lako je bilo u najkraćem roku uništiti gotovo celokupnu privredu zemlje. Šta sada u ponovnom dolasku hoće Dinkić? Očito posao još nije završen. Naši bankari ćute. Nemaju hrabrosti ili ne znaju šta se događa?

Verica Bajić
Pančevo

Nedavno preimenovanje oko 300 ulica u Beogradu, koje je, po oceni gradonačelnice R. Hrustanović, pripremljeno loše i uz sujete i emocije, navelo me je da podsetim Knjaževčane, i ne samo njih, na jedan politički smišljen i neobičan slučaj promene imena jedne ulice u Knjaževcu.

Promene, promene

U najužem centru ovog lepog grada jedna ulica je do 1945/46. g. nosila naziv: Draškovićeva, a ubrzo posle oslobođenja dobila je novo ime - Alije Alijagića. Na prvi pogled ništa neobično. Takve promene u to vreme, pa i kasnije bile su uobičajene. Ipak, ova promena je specifična kao izraz "revolucionarne pravde", dnevno-politički oportuna za njene kreatore, ali je u suštini neukusna i, ne samo sa ove vremenske distance, cinična pa i više od toga. Jer, ubica je "preoteo" ulicu svoje žrtve tj. ubijenog.

Naime, Alija Alijagić, kao član Komunističke partije i terorističke organizacije "Crvena pravda", u atentatu u Delnicama jula 1921. g. ubio je Milorada Draškovića, potom osuđen na smrt i obešen u Zagrebačkom zatvoru. M. Drašković je bio ministar unutrašnjih poslova i inicijator "Obznane" kojom su bile zabranjene sve radničke organizacije, pa i komunistička partija. (Sve prema Enciklopediji JLZ-Zagreb).

Kao što je radikalska vlast, rukovođena dnevno-političkim razlozima, odala "priznanje" M. D. tako je i nova komunistička vlast na sličan (ali ipak svoj) način nagradila Aliju Alijagića. Pri tome se "slučajno" namerila baš na ulicu Draškovićevu, valjda da se zna ko je ko (mada to uistinu znaju samo politički autori prvog i drugog naziva navedene ulice).

Ovakvih ideološko-političkih rešenja bilo je mnogo i to ne samo u nazivima ulica, već i škola, zdravstvenih ustanova, preduzeća... u svim delovima zemlje. Tako, na primer, imali smo Dom zdravlja "Boris Kidrič" u Beogradu (mada on nije imao nikakve veze sa zdravljem), a politički mentori Knjaževca bili su dosledni i početkom 80. godina novom domu kulture dodeliše ime "Edvard Kardelj", mada ni on nije imao nikakve veze sa književničkom kulturom.

I samo još jedan od mnogobrojnih primera. Na zgradi u Ulici Gavrila Principa br. 40 u Beogradu dugo je stajala tabla sa krupnim natpisom - "Matična biblioteka - Đuka Dinić", a ispod toga sitnijim slovima: - Ogranak - Bora Stanković". Kao što vidimo i ovde se politika umešala, da se zna ko je "stariji" - prvoborac ili književnik, a u pitanju je biblioteka.

Nije dobro da svaka nova vlast uzima sebi pravo i žuri da preimenuju neke ulice, trgove ili ustanove, pa ponekad stare nepravde i promašaje "ispravlja" novim, još težim. U većoj meri komisije i odbornici treba da uvažavaju mišljenja naučnih i stručnih udruženja i institucija, kao i neophodnu vremensku distancu kada su ličnosti u pitanju.

Na kraju da se vratimo u Beograd. Ispolitizovane međustranačke rasprave su se do te mere rasplamsale da se, po nekima, može desiti da Titovu ulicu "dobije" Draža Mihajlović ili da imamo ulicu zaštićenog svedoka. Karikiranju nikad kraja, iako se radi o vrlo važnom pitanju.

Gde je Musa?

Začudo ili ne, ali sada imamo i ulicu Vile Ravijojle! Šaljivdžije će pitati: - A gde je Musa Kesedžija? Oni su bili savremenici Marka Kraljevića, možda i susedi, i mnogo doprineli njegovoj mitskoj slavi. Zamislite kada bi svo troje imali po ulicu - jednu pored druge! Svašta!

Komisije i odbornici na ovim poslovima moraju da rade mnogo studioznije, bez suvišnih emocija i sujete i nezavisno od dnevno-političkih potreba aktuelnih vlasti. Jer, one se menjaju, a građani ostaju.

Aleksandar Žikić
Beograd