BEOGRAD- Statistički podatak da je društveni proizvod u prošloj godini zabeležio rast od samo 1,5 odsto jeste upozoravajući, mada mislim da je on potcenjen kada je u pitanju industrija, gde je, zahvaljujući dodatoj vrednosti pre svega u privatnom industrijskom sektoru, on svakako veći od onoga što iskazuje statistika. U prošloj godini imali smo realni rast bruto domaćeg proizvoda od 2,5 do 3 odsto, što jeste ispod planiranih stopa rasta od oko 5 odsto godišnje, koje su potrebne da bi u drugom delu ove decenije zemlja mogla uredno da servisira svoje dužničke obaveze i otvara dovoljan broj radnih mesta.

Međutim, problem će biti ukoliko se ta situacija bude " ispravljala" starim i pogrešnim receptima, objašnjava Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta, precizirajući da bi se i u ovoj godini mogao pogurati privredni rast uz pomoć labavije monetarne politike i ulivanjem subvencija u mrtva preduzeća, ali bi takva sreća trajala najviše godinu dana, ukoliko bi se pare ulile u potrošnju a izostale investicije, i posle bi zakonomerno pali na godišnje stope rasta bruto domaćeg proizvoda od nule do jedan odsto.

Stamenković podseća da smo to već probali kada je bio prodat Telekom, zatim 1994. kada je sa novim dinarom obavljena remonetizacija i 1999. posle bombardovanja kada su preduzeća radila na patriotskoj osnovi, ali im niko za to nije plaćao. "Zamah" je uvek trajao kratko i tako nešto ponovo može da se izvede na opisani način, kako je uostalom i najavljivano u preizbornoj kampanji. Rezultati će, međutim, ističe Stamenković, biti isti jer još ništa nije urađeno u 50 velikih preduzeća, koja i dalje životare na subvencijama, s tom razlikom što sada, da bi ih primali, mora da bude usvojen budžet, ili da se u privremenom finansiranju države bira- za subvencije, ili za penzije.

Bez državne garancije U narednim godinama Srbija ne sme sebi da dozvoli uzimanje komercijalnih kredita sa državnom garancijom. To naravno ne znači da ih ne mogu uzimati preduzeća, ako neko hoće da ih tako kreditira, ali će njihovi strani vlasnici, ukoliko promaše, sami snositi posledice toga. Čak i u tom slučaju, kod servisa spoljnog duga, mi u masi ne smemo preći 6 do 7 odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno 25 odsto deviznog priliva od izvoza roba i usluga, upozorava Stamenković.

Da ponovo ne zabrljamo -U aktuelnim pričama o novoj vladi, naravno reformskoj i demokratski orijentisanoj, mora se znati da njen mandat treba da traje barem tri godine, a najbolje bi bilo četiri. To je period u kojem je moguće započeti stvari i pokazati neke rezultate. Za godinu dana može samo da se zabrlja, prošlu godinu smo već zabrljali, a ako se to ponovi i u 2004. male su šanse da možemo materijalno da se izvučemo, tvrdi Stamenković.

- Ukoliko se opet socijala vrati u preduzeća zbog socijalnog mira, ili da bi se pripremao dobar rezultat na izborima kroz godinu dana, cena toga će biti manje plate, penzije i standard od današnjeg u drugoj polovini ove decenije. Bez investicija naša preduzeća neće moći da se osposobe za nužnu izvoznu ekspanziju, neće biti u stanju da izvoze robe visoke tehnologije - da u toj priči ne pominjemo kakve je negativne posledice napravila afera sa šećerom, koja će loše uticati i na izvoz drugih proizvoda, recimo tekstila, u EU- i onda će zemlja sigurno kliziti u dužničku krizu.

Prema analizi Stamenkovića- u kojoj inače nije obuhvaćeno preostalih 15 odsto dugova prema Pariskom klubu koji će biti otpisani tek ako uspešno realizujemo tekući trogodišnji finansijski aranžman sa MMF - ako izvoz bude stagnirao uz rast od nekoliko procenata godišnje, stopa servisa duga se u periodu od 2007. do 2009. penje iznad 30 odsto, što je teret koji se ne može toliko dugo izdržati. Tada, podseća on, preostaje jedino da se steže potrošnja, a umesto sadašnje situacije u kojoj visoki spoljnotrgovinski deficit označava koliko se više od stvorenog društvenog proizvoda još može raspodeliti u zemlji, imali bismo obrnuto stanje- izvoz bi morao da bude veći od uvoza kako bi se mogle plaćati kamate na dug, a lična potrošnja bi morala bitno da se smanji.

- Kroz tri, četiri godine lična potrošnja bi morala da se smanjuje za 3 do 5 odsto godišnje, što znači nekoliko milijardi evra manje za ličnu potrošnju i što, naravno, znači manje penzije i plate, da bi tek negde 2010. ili 2011. stigli na današnje pozicije i u daleko težoj situaciji u privredi i ekonomiji opet morali da uradimo isto ono što pred nama stoji i sada, objašnjava Stamenković, podsećajući na takvo iskustvo Bugarske u periodu između 1992. i 1997. godine.

- Prošlu godinu Srbija je završila sa stanjem duga koji je iznosio 63 do 64 odsto bruto domaćeg proizvoda, što jeste velika, ali ne i nepremostiva zaduženost, jer je od iznosa duga važnije njegovo dospeće, odnosno kako je on raspoređen i u koliko dugom roku treba da se vrati. Pod uslovom da i kod Londonskog kluba budu postignuti slični uslovi reprograma i otpisa obaveza, kakvi su dobijeni od Pariskog kluba poverilaca, za normalan servis spoljnih dugova u 2004. potrebna je stopa rasta od 4 do 4,5 odsto, a zatim po 5 odsto godišnje do kraja decenije, kao i rast izvoza u evrima od po 12 do 13 odsto u narednim godinama. Tada bi u pomenute tri kritične godine stopa servisa duga iznosila 21 do 24 odsto, što jeste visoko opterećenje, ali ono se može proći, objašnjava Stamenković, uz upozorenje da bi već izostanak očekivanog otpisa od 15 odsto od Pariskog kluba opasno promenio ovu računicu.

To drugim rečima znači da se mora uspešno sprovesti tekući aranžman sa MMF-om, koji diktira stabilne cene i inflaciju u ovoj godini od 7 odsto, ili drugim rečima koji ne dozvoljava monetarni eksperiment u službi inflatornog podizanja proizvodnje. Obaveza je i smanjenje budžetskog deficita i izmena njegove strukture u korist investicija javnog sektora, što znači manje mesta za drugu potrošnju. Ono što nikako ne sme da se uradi u 2004. jeste revizija privatizacije koja je visoko ocenjena u svetu, a ako ima nepravilnosti u desetak slučajeva one se mogu ispraviti, objašnjava Stamenković naglašavajući da ni priče o novoj vladi, ni političke igre, ne bi smele da sve vrate na početak i trasiraju put za recesiju privrede i novu dužničku krizu.

Bojana Jager