Odjeknula je cavtatska eksplozija mnogo šire i jače nego što su rušitelji pomračenog uma mogli i pretpostaviti. Cavtatska eksplozija zabrinjava, jer je ona izvršena u trenutku kada nas Evropa priziva da joj priđemo. Umesto prilaska Evropi, eksplozija u Cavtatu otvoreno priziva aveti prošlosti. Danas u 2004. godini!

Preračunali se

Naručioci i izvršioci ovog terorističkog akta očito su se preračunali u svojoj računici. Misleći da će podmetanjem mina uništiti poznatog stomatologa dr Zlopašku, koji je bio primer i ponos kraju u dubrovačkom kraju pred rasturanje Jugoslavije, naručioci su, ustvari, podmetnuli mine Hrvatskoj, Dubrovniku u prvom redu dubrovačkom turizmu. Ovde se obistinila i ona narodna; ko drugom jamu kopa, sam u nju upada. Miniranjem jedne vrlo poznate kuće u Cavtatu, poraženi umovi iz Drugog svetskog rata, ovog puta porazili su sebe, a ono što je najvažnije porazili su slobodu i demokratiju u tom kraju.

Danas, kada je čitav svet ustremljen ka borbi protiv terorizma, ovaj terorizam je sigurno skrenuo pažnju i Evropske zajednice. Ovih dana pored Cavtata odjeknule su eksplozije i u Zadru. Hrvatska televizija ne ćuti. Postavlja se pitanje da li su te eksplozije samo protiv Srba dr Zlopaše ili protiv Sanaderove, kako sam najavljuje hrvatski premijer, nove proevropske orijentacije Hrvatske? Jasna poruka Pedija Ešdauna hrvatskom premijeru Sanaderu da Hrvatskoj nema puta ka Evropi dok Srbima ne namiri štetu koju im je učinila rušenjem, oduzimanjem i uzurpiranjem imovine.

Ako u ovom terorističkom aktu u Cavtatu ima nešto dobro za nas koji smo na toj regiji doživeli sličnu sudbinu, sigurni smo da će posle te nesreće oči Evrope biti uperene sa više pažnje. Cavtatski terorizam obnovio mi je sjećanje na moju srušenu kuću, na mnogo srušene kuće u Cavtatu; među prvima srušene su kuće Rada Jovanovića iz Arilja, Stamenka Jeremića iz Ježevice, Mirjane Mikić iz Sarajeva, poznatog restorana u Platu Slobodana Guberinića... Bio bi podugačak spisak porušenih srpskih kuća u cavtatskim naseljima, koja su bila poznata kao beogradsko, novosadsko i bosansko. To je bio početak etničkog čišćenja, a da li će biti kraj ne zavisi više toliko do Hrvatske, koliko od Evrope. Iskustvo govori, da naša država nikada nije stala iza nas.

Diplomatija nije u prećutkivanju

Gospodin Marović prosto ne može da stigne koliko se naokolo izvinjava. Začuđujuće je, ako je čuo za vandalizam u Cavtatu, nad građaninom države koju trenutno predstavlja, zašto ćuti? Alibija, za zločine nema! Diplomatija nije u prećutkivanju terorizma. Čekajmo, verujem da nećemo dočekati, da se Hrvatska Maroviću izvini zbog ovog zlodela. Nisu to radila za veća zlodela; od Jasenovca, Gradiške, Jadovne, hercegovačkih jama... pa što bi to radila sada 2004. godine!? Na kraju, nije toliko važno hoće li se neko izvinjavati, važno je da se imovina plati i vrati.

Inž. Mitar Tripković, Beograd

Priznade Vlada Srbije (makar u odlazećem sastavu) svoju grešku: nije postojao osnov da se od Mobtela naplati porez na ekstra profit. Nezakonitost poreskih rešenja je objasnio Vrhovni sud Srbije kroz dve svoje presude. Na kraju, Predsednik Vlade zaključi da je samim tim pravilno postupio poreski organ kada je naplaćeni porez povratio Mobtelu (sa kamatom, naravno, koju i građani plaćaju kada zakasne sa uplatom poreza). Mobtel je tako namiren, ostalu pretrpljenu štetu traži preko švajcarskog suda, zbog toga što zaplenjena sredstva nije mogao da koristi. Resorni ministar i šefovi Ministarstva finansija treba da utvrde ko je kome naredio da nezakonito postupi.

Gledano iz evropskih standarda, mene interesuje nešto što niko nije pomenuo. Da li je ikome palo na pamet da se izvini Vrhovnom sudu Srbije i sudijama koji su sudili u većima,zbog blaćenja povodom donetih presuda, prizemnim rečnikom i insinuacijama koji se ne mogu čuti ni na fudbalskom poljančetu? U tome je prednjačio lično ministar Đelić, uz svesrdnu podršku ministra Batića. Sve klevete su prenete putem novina i TV stanica. Imaju li i sudije pravo na naknadu štete zbog kleveta i rušenja ugleda zbog nesuvislih izjava vladinih činovnika? Koje su granice trpljenja koje sudije mogu da podnesu zbog nerealnih i neostvarenih želja vladinih činovnika? Možda su očekivali "kooperativnost" najviše sudske instance?!

Negde sam pročitala da se Srbija, posle decembarskih izbora, vratila na 5. oktobar 2000. godinu. U potpunosti se slažem: red je da vlada i pojedina Ministarstva počnu da rade po zakonu. Bilo bi zanimljivo objaviti da li je bilo još nezakonitih rešenja oko ekstra profita, jer se, očigledno, ministru Đeliću ne može verovati.

Neka nadležni nešto nauče iz izjave predsednika Upravnog odbora Mobtela gospodina Sekstona šta znači presuda najvišeg Suda jedne zemlje.

Radmila Trmčić, dipl. Pravnik, Beograd

Da li je bilo potrebno da prođe skoro pet godina pa da finskom patologu proradi savest ili da konačno odoli pritisku onih koji su nas bombardovali i ubijali nedužne civile i rušili našu zemlju 1999. godine. Zašto to nije odmah izjavila po obdukciji i uviđaju kako bi e izbegla katastrofa za naš jadni i napaćeni narod?

Vilijem Voker (ne mogu da ga nazovem gospodinom) najobičniji je krvolok u čijoj se režiji sve to odigralo. Da li ga muči savest ili mirno spava pošto je verovatno za to nedelo dobio goleme pare?

Verovatno je lično prisustvovao sahrani srpskih policajaca koji su branili svoju zemlju od terorista UČK kako bi uklonio tragove istine. Sigurno je lično nadgledao preoblačenje civila kako bi obmanuo svetsku javnost.

Pročitao sam knjigu gospodina Milana Drecuna "Drugi boj na Kosovu". Tu bih knjigu preporučio nadležnima Severnoatlantskog pakta da utvrde pravu istinu o događajima na Kosovu. Doduše, verujem da oni to i te kako dobro znaju.

Solana, koji je naredio bombardovanje, bez imalo griže savesti dolazi u našu domovinu deleći nam savete o demokratiji. Zar ga nije stid? General Klark je izjavio da ga je potresla činjenica kad je saznao da je na niškoj pijaci, u dedinom zagrljaju, poginula unuka. Pa da li je to bila jedina naša nesreća.

Posebna je priča tužiteljice Karle del Ponte koja krivce vidi smo u Srbima. Pitam se da li i ona ima svoju decu. Kaže da tužilaštvo još nije utvrdilo da li je prilikom bombardovanja bilo ratnih zločina, ili "kolateralne štete".

Pa svakom običnom čoveku je jasno da li je kasetnim bombama gađana niška pijaca gde su izginuli samo civili, ratni zločin. Bombardovanje sanatorijuma u Surdulici gde su izginuli bolesnici, zar je to "kolateralna šteta"?

Pogibija pedesetak putnika u vozu u Grdeličkoj klisuri, šta je to? Stradanje sedamdesetak Albanaca, koji su hteli da pobegnu od bombardovanja, poginuli su u koloni pošto su NATO avijatičari od traktora i njihovih prikolica smatrali da su Srpski tenkovi. Da li i njih grize savest ili mirno spavaju pošto su obavili svoj krvavi pir. Imaju li i oni decu, svoje najmilije. Pogibija civila na Varvarinskom mostu, da li je za Karlu del Ponte i to "kolateralna šteta", a taj most nema nikakav strateški značaj. Šta je proterivanje stotine hiljada porodica sa svojih vekovnih ognjišta sa kosova i iz Hrvatske? Pored svega hoćemo u partnerstvo za mir i NATO koji nam je učinio toliko zla. Uništili su nam domovinu gore od Hitlera i njegovih nacista, ili su možda isti.

Da, treba da uđemo u Evropu ali da nam oni koji su nam naneli toliko zla nadoknade sva razaranja, kao lične bolove i traume naših naroda koji se nikad ne zaboravljaju i ne opraštaju.

Božidar Stojanović, Negotin

Poštovani gospodine Anan, Kada bi Vam neko pričao o tome da su negde na ovoj našoj planeti narodi dolazili i odlazili i osvajali neka nova područja, boreći se sa raznim izazovima, ništa ne bi bilo čudno i nepoznato.

Dolazeći na nove prostore, kao napredniji, tehnološki i ekonomski jači, dešavalo se da starosedeocima sužavaju prostor za život. U cilju daljeg napretka "starosedeoce su smeštali u rezervate, postavljajući vojsku da ih čuva od agresivnog okruženja. Nije nepoznato ni to da su onima koji su vekovima živeli na tim prostorima uništavali hramove, samim tim i svedočanstva o postojanju civilizacije i kulture. Logičan komentar na gore napisano bi bio: "Da, poznajemo istoriju i znamo sudbinu Indijanaca, Asteka i drugih naroda, ali to je bilo davno, od 15. do 19. veka, znamo i kroz koja stradanja je čovečanstvo prošlo kroz dva svetska rata, i zato su se narodi udružili kako bi se izborili da svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost".

Nažalost, logika, ponekad ima svoje slabe strane. Ova priča se dešava danas. Da, danas. U 21. veku, u Evropi, u Republici Srbiji, na Kosovu i Metohiji. Pod protektoratom Ujedinjenih Nacija.

Gospodine Anan, Srbi na Kosovu i Metohiji, danas žive u rezervatima, koje sada nazivaju enklavama. Preko 115 hramova, od kojih su mnogi stari po nekoliko vekova, je uništeno.

Kada izađu iz rezervata, dase kupaju na reci, deca postaju pokretne mete. Ginu. Ubice dece se posle toga slobodno šetaju, kao i drugi koji su počinili zločine nad Srbima od 1999. godine do danas. Kao da je čitav jedan narod izopšten od zakona. Imovina je uzurpirana, oduzeta.

Dok se sve to dešava, preko 50.000 mladih, koji su proterani sa ognjišta je zarobljeno između želje za povratkom i želje za prosperitetom. Ima li prosperiteta u rezervatu?

To se pitaju i mladi koji žele da se vrate i oni koji žive u njima. Iskusivši posledice i strahote rata, mi smo čvrsto opredeljeni za mir, ali želimo slobodu. U tom smislu, očekujemo od Vas da učinite sve kako bi se ispoštovala volja naroda, a narodi su rekli: Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost. (član 3. Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima).

Neka bude tako.

Omladinska demokratska asocijacija Kosova i Metohije
Aleksandar Milovanović, izvršni direktor

Ćuran i petao skoro u glas rekoše: mi jesmo sitni ali nas ima dosta, naš kokošinjac je mali a naše koke nose zlatna jaja, a kada se ta jaja prodaju u inostranstvu, pravićemo puteve, mostove, biće za sve para, a možete od toga kupiti sebi novo dvorište.

Svima beše potreban prostor i niko ne popusti ni za dlaku. Ali se dogovoriše da sutra opet pregovaraju. Sutradan svako je branio svoj stav i tako nekoliko meseci prođe oni se ne dogovoriše.

Posle šest meseci svi predvodnici svoje rase, u sred svog "najvažnijeg" sastanka, zastadoše i preneraženo ugledaše ogromnog bernandinca koji je došao iz inostranstva sa izložbe pasa svih rasa i još uvek je na grudima nosio svoju sliku i izložbeni broj. Svi pregovarači podviše repove i odoše u svoj maleni ćumez u malenom dvorištu.

Naravoučenije: Kad glavni zalaje, ostali ima da ćute.

Velibor Stanojlović, penzioner, Valjevo