U Prosvetinoj biblioteci "Naj Proza" objavljene su najlepše priče Aleksandra Gatalice, u izboru i sa predgovorom Petra Pijanovića. Veći deo odabranih priča je iz knjige pripovedaka "Vek", po dve priče su iz "Linije života" i "Mimikrije", priče "Kad padne noć" i "Na ničijoj zemlji" su iz periodike i poslednja "Jefimija" je iz još neobjavljenog rukopisa. Zbirka priča "Vek" koje čine kostur ove zbirke, prema rečima Pijanovića jedna je od najboljih zbirki napisanih na srpskom jeziku u poslednjoj deceniji.

Zbirka priča "Vek" je "ulančana povesnica minulog veka, manje moderna replika priča iz Hiljadu i jedne noći, a više surova bajka prošlog stoleća. Junaci ovih priča po svemu su neobični i delatni utoliko što bezuspešno pokušavaju da izbegnu sopstvenu sudbinu, da ne budu trpno stanje istorije." Gataličina priča, prema Pijanoviću, ima čvrstu sižejnu liniju, ona fokusira pojedinost, neki prelom u sudbini lika i iz njega izvodi biografski totalitet.

Taj pripovedni postupak koji na detalju podiže smisaonu i literarnu konstrukciju priče omogućili su autoru da, idući marginom istorije, uđe u njen centar.

Obračunavajući se, neupitan, sa savremenom srpskom "svirepom" literaturom, Aleksandar Gatalica je sam sebe izdvojio iz dominantne stvarnosne poetike.

- Književnost nije kopija stvarnosti, književnost je konstruktivni sistem, a ja sam arhitekta. Priču želim dobro da zategnem, da joj napravim dobru arhitektoniku, a stvarnost je tu tek u funkciji totaliteta priča. Obrazovan sam na klasičnim uzorima, i svojim pričama pravim novi i različit svet od onoga u kome živimo, rekao je autor.