GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


DOPUNA

Monarhija je ukinula samu sebe

"Ko je ukinuo monarhiju?", "Glas javnosti", 16. januar 2004.

U listu "Glas javnosti", u rubrici "Glas čitalaca", na str. 23, 16. januara 2004. godine, objavljen je tekst: "Ko je ukinuo monarhiju?", autora Miodraga Spajića, iz Beograda, kojim tvrdi: "Setimo se 27. marta 1941. godine. Nisu Srbi referendumom ukinuli monarhiju, nego su to uradili Titovi komunisti potpomognuti ruskim tenkovima, ćoravim kutijama". Očigledna je konfuzija u glavi autora u vezi monarhije.

Kada je reč o monarhiji, obliku vladavine u kojoj je na čelu države stalno jedna osoba - monarh (knjaz, kralj, car), u Srbiji, odnosi se na dinastiju (vladalačkoj lozi) Karađorđevića. Stoga je nužno podsetiti da prvi iz te loze, Đorđe (crni, Karađorđe) Petrović nije imao ni jedno od navedenih vladarskih svojstava. On je postao spontani vožd (vođa) srpskog naroda u buni protiv turskih dahija, ustanku i oslobodilačkom ratu 1804 - 1813, protiv viševekovne osmanlijsko-arnautske tiranije.

U ime kralja

Potonji Karađorđevići su kraljevsko vladalačko svojstvo stekli 29. maja 1903. godine, kada je prevratnička vojna garnitura, na poznat način, Petra Prvog Karađorđevića proglasila za kralja Srbije, a Narodno predstavništvo (Skupština) je 15. juna iste godine to potvrdila. Vršenje kraljevske vlasti, Petar Prvi je, na poznat način, 22. juna 1914. preneo na mlađeg sina - regenta Aleksandra Prvog Karađorđevića, koji je od tada vladao u ime kralja, kao kraljevski vladarski namesnik.

Na Krfskoj konferenciji, održanoj 15. juna 1917. usvojeni su osnovi a Deklaracijom, usvojenom 30. juna iste godine, definisan je termin: "Troimeni narod - Srbi, Hrvati i Slovenci", koji je 1. decembra 1918, proglašenjem ujedinjenja, konstituisan u: "Država Srba, Hrvata i Slovenaca", a za politički sistem vladavine usvojena je "Državna parlamentarna monarhija".

Tada je jasno istaknuta kraljevska dinastija Karađorđevića, čiji je prezent postao regent Aleksandar Prvi Karađorđević. Time se, pravno i stvarno, u Srbiji ugasila monarhistička dinastija Karađorđević, jer se Srbija, kao država, utopila u novostvorenu Državu SHS, i time izgubila svoj državni identitet. Tada je prestao srpski kraljevski presto.

Nakon smrti Petra Prvog Karađorđevića 16. avgusta 1921, regent Aleksandar Prvi Karađorđević je, 17. avgusta iste godine, preuzeo kraljevsku vlast i postao kralj Države Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Kraljevine Jugoslavije, odnosno seo je na jugoslovenski kraljevski presto, sve do njegove atentatorske smrti 9. oktobra 1934, u Marselju (Francuska).

Od tada pa do 27. marta 1941. godine, kraljevsku vlast je vršilo tročlano Namesništvo, na čijem čelu je bio Pavle Karađorđević. Zbog potpisivanja akta o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom fašističkom paktu, od strane tadašnjeg predsednika vlade Dragiše Cvetkovića i ministra spoljnih poslova Aleksandra - Cincar Markovića 25. marta 1941. u Beču, u noći 26/27. marta iste godine, vojna garnitura je izvršila puč (državni udar) - svrgla koalicionu vladu Cvetković-Maček, a za kralja proglasila Petra Drugog Karađorđevića, koji je isto veče (27. marta) od Pavla Karađorđevića (koji je u ponoć, sa porodicom deportovan u Grčku) preuzeo kraljevske vladarske ingerencije u Kraljevini Jugoslaviji.

Prvog dana višestrane fašističke agresije na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941, kralj Petar Drugi Karađorđević je, u svojstvu državnog suverena i Vrhovnog komandanta oružanih snaga, sa Vladom i Vrhovnom komandom, napustio Beograd, koga su rušile i palile brojne agresorske avijacijske eskadrile, a 15. aprila iste godine pobegao je iz države čiji je on bio prezent, koja je još bila u ratnom stanju. Ovlastio je tročlanu državno-vojnu delegaciju, koja je 17. aprila 1941. potpisala bezuslovnu kapitulaciju i predala državu agresorskim silama.

Postupak bekstva u ratnom stanju, po ratnom vojnom zakonu, kvalifikuje se kao dezerterstvo, koje podleže najstrožijoj sankciji, jer je narod i vojsku Petar Drugi Karađorđević ostavio u nemilost fašističkim agresorima i okupatorskoj vojnoj sili. Time je Petar Drugi Karađorđević, "de jure" (pravno) i "defakto" (stvarno) izgubio kraljevsko vladarsko svojstvo, što nije učinio njegov deda, Petar Prvi Karađorđević kralj Srbije 1914. godine, već je ostao da deli sudbinu svog naroda i vojske.

Dugo oklevanje

Po dezertiranju iz države, na čijoj teritoriji je organizovan i vodio se oslobodilački rat, bivši (eks) kralj Petar Drugi Karađorđević je tokom rata podržavao kolaboracionističku stranu sa okupatorom. Posle dugog oklevanja, ekskralj je 1. juna 1944. godine mandat za sastav nove ekskraljevske vlade poverio dr Ivanu Subašiću, da pregovara sa Nacionalnim komitetom AVNOJ-a, 5. marta 1945. odredio je tročlano Namesništvo, na koje je preneo vršenje ekskraljevske nadležnosti.

Time je ekskralj abdicirao (dao ostavku i odrekao se kraljevstva). Nakon toga, 7. marta 1945. obrazovana je zajednička Privremena vlada Demokratske federativne Jugoslavije, od predstavnika Nacionalnog komiteta AVNOJ-a i ekskraljevske vlade dr Ivana Subašića. I time je dinastijska monarhija Karađorđevića sama sebe ugasila.

Volja naroda

Izbori održani 11. novembra 1945. godine, odrazili su raspoloženje i volju i našeg srpskog naroda, a Ustavotvorna skupština je 29. novembra iste godine konstatovala činjenično stanje - proglasila je Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, republikanskog oblika vlasti.

Te i druge činjenice morao je da zna Miodrag Spajić, pre nego što se latio da javnosti podmetne neistinu, da su 27. marta 1941. godine "Titovi komunisti potpomognuti ruskim tenkovima i ćoravim kutijama ukinuli monarhiju".

SIMO J. KOSTIĆ,
BEOGRAD


STANJE

Beda i sjaj železnice

Jedni nemaju šta da jedu, drugi se provode

Podstaknut člankom o dodeli stanova i kupovini džipova u železnici nisam odoleo da vam ne napišem nekoliko reči. Niti većeg gubitaša i sistema koji se nalazi na budžetu, niti velikodušnijeg preduzeća u pogledu svojih rukovodilaca. Radnici su oduvek teško živeli, jedva sastavljali kraj s krajem. Posle famoznog 5. oktobra, promenili smo samo rukovodioce, a nama je još teže nego što je bilo. Tada smo se svi iskreno nadali da je vreme "velikodušnosti" železnice prošlo i da su se ljudi uzeli upamet. Nažalost, o preporodu železnice, povećanju bezbednosti putnika i poboljšanju uslova rada se samo piše, a stanovi na atraktivnim lokacijama se i dalje dele glavešinama železnice.

Pored stanova, prioritet su džipovi, automobili, zadužbina Mokrogoraca Šarganska osmica, izgradnja pivare na železničkoj stanici, kupovina ekskluziviteta, kao što je old tajmer za potrebe Šarganske osmice, izgradnja motela u Aranđelovcu, a sve to posebno namenjeno rukovodiocima pripadnicima "izvinjavajuće demokratske stranke" ili za dodvoravanje čelnicima ove stranke. Pivnica na železničkoj stanici, koja je bila "neophodna za prosperitet u strategiji razvoja železnice i približavanje Evropi", služi za lične potrebe organizovanja fešti do zore uz pivo i pivarske kobasice. Radnici u strahu da će ostati bez posla, uglavnom gladni, imaju uniforme stare i po 10 godina, imaju platu od 9.000 s kojom ne mogu da poplaćaju samo kućne račune a kamoli da prehrane i školuju decu.

Stanovi se ne dodeljuju radnicima, njima se umesto džipova i "audija" daju da voze neispravne lokomotive s kojima se gine. A rukovodioci sa nepunim mandatom obezbede sebe i svoje naslednike. Dragi direktori i predstavnici vlade, koji ste došli da pomognete železnici, kad malo bolje razmislim, najbolje bi bilo da radnike sve otpustite da vas ne boli glava, ako vam se to uopšte dešava, i da vam jedini problem, pošto ste pitanje stana, kola i novca rešili, bude gde ćete da se najedete i napijete, a to je sve džabe. Samo pazite, kako jednom reče jedan pravi novinar, da vas ne ubije holesterol.

NEBOJŠA PETROVIĆ,
BEOGRAD


INFORMACIJA

Ne tražite ga, Mladić je kod nas

Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji potvrđuje tvrdnje Karle del Ponte da je general Mladić u Srbiji. Te dokaze ona iznosi sa sigurnošću, jer je dokaze dobila od udruženja kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji.

Karla je dobila dokaze da Mladića živog i zdravog drže pod zaštitom porodice kidnapovanih i ubijenih civila, vojnika i policajaca na Kosovu i Metohiji. Haški sud vrši pritisak na naše udruženje i ucenama traži tačnu lokaciju generala Mladića. Dobili su odgovor da naše porodice čuvaju Mladića na teritoriji Srbije - Kosova i Metohije. On će dobrovoljno otići u Hag pod uslovom:

1. Hitno oslobađanje kidnapovanih i otetih civila, vojnika, policajaca 1998-99 na Kosmetu. 2. Haški sud da konačno podigne optužnice i uhapsi poznate albanske zločince. Nema tog pripadnika policije i žandarmerije koji hoće da upadne u kuću da uhapsi Mladića kada zna da u toj kući živi majka kidnapovanog policajca i vojnika koji je i dalje u rukama albanskih komandant OVK.

Saopštenje za javnost

Biro za kidnapovana i nestala lica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije ne raspolažu informacijom, da se Ratko Mladić nalazi pod zaštitom novoformiranog Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih civila, vojnika i policajaca sa Kosova i Metohije, kako je to objavio Sima Spasić predsednik novoformiranog Udruženja.

Državnici Srbije i Crnje i Gore su radi velikog novca pojedincima, a navodno u interesu građana Srbije, na zahtev Haškog suda i Amerike prodali Miloševića, oslobodili 2.108 albanskih zločinaca, a da pre toga nisu zahtevali oslobađanje kidnapovanih Srba, Roma...

Zato poručujemo Haškom sudu i "humanoj" Americi koji brinu o ljudskim pravima i životima:
Haški sud mora hapsiti po komandnoj odgovornosti zločince svih nacionalnosti, svi oni koji su krivi za zločine nad drugim narodima. Amerika je za svoje stradale građane u terorističkom napadu na stambene zgrade 11.09.2002. godine svakoj porodici žrtve isplatila 1.800.000 dolara.

Da li međunarodna zajednica zna koliko porodice ubijenih Srba dobijaju za telo ubijenog? Ni dolara! Zašto? Da li to američke žrtve vrede 1.800.000 puta više od srpskih?

PREDSEDNIK UDRUŽENJA KIDNAPOVANIH I UBIJENIH NA KOSMETU,
SIMO SPASIĆ


PITANJE

Ko je išao na Zagreb?

Reč je o dnevniku jednog rezerviste koji je išao da oslobodi vojnike u Karlovcu

Nedavno, od prijatelja iz Zagreba, dobih knjigu pod naslovom "Idemo na Zagreb". Autor izvesni Nebojša Jovanović, ovde, uglavnom retko kome poznat beogradski istoričar, ali u Hrvatskoj izuzetno cenjeni povesničar i pisac.

Pogledam, pročitam, pa ne verujem. To je običan dnevnik jednog rezerviste koji se našao u brigadi koja je krenula da oslobodi vojnike u blokiranoj kasarni u Karlovcu.

I šta tu ima sporno! Ima. Šta će srpski vojnik na tuđoj zemlji (a nije bio srpski, nego jugoslovenski - pripadnik JNA, dakle i hrvatski!). Ređaju se pitanja i ponuđeni odgovori, ali je najbitnija izjava jednog komandira, koji je uzviknuo: "Ako treba, idemo i na Zagreb!" E, to je potrebno. To je i u naslovu knjige. Sve u knjizi nema veze sa Zagrebom, ali naslov ima. A naslov je knjiga.

Raspitah se dalje. Zagrebačke novine uveliko objavljivale da tu knjigu treba poslati Karli del Ponte kao dokaz u postupku protiv Haških optuženika. Promocija je bila glamurozna. S leva i desna Jovanoviću sedeli su generali, učesnici rata, od kojih je jedan srušio mostarski most. Zahvaljujući hrvatskoj diplomatiji, knjiga će (ili već jeste) biti prevedena na nekoliko stranih jezika, "kao svedočanstvo o opravdanosti pravedne borbe hrvatskog naroda"... itd. Kažu, knjiga je objavljena i u Beogradu, ali nije imala nikakav odjek, jer prema kritičarima nema nikakvih umetničkih vrednosti!

A šta je sa istorijom!

Raspitah se dalje. Ko je Nebojša Jovanović? Istoričar. Nekada profesor jedne beogradske gimnazije, sada, ni manje ni više, urednik udžbenika istorije i ostalih istorijskih knjiga u Javnom (državnom) preduzeću Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva. Blago našoj deci i našoj istoriji.

RADOSLAV MANDIĆ,
BEOGRAD