[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Petak, 30. 1. 2004.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Najbolji "šljivovičari" u Srbiji pekli rakiju na tri kazana u sred zime

Doktori za šljivovicu

Francuzima je trebalo 18 godina da zaštite konjak, nama treba najmanje 1.118 - kaže Zoran Simić. Srbi od svog postanka peku rakiju i - tvrdim - ne znaju to da rade - objašnjava Dragan Živković iz Prislonice.

Koji li su to "fantomi" koji peku rakiju u januaru? Zapitao bi se to svako da je dan uoči Svetog Save zabasao u mioničku nedođiju kraj čuvene Ribničke crkve, i isto tako čuvene nekadašnje ribničke škole, u koju je, kažu, išao i vojvoda Živojin Mišić. Peku, em u sred zime, em na tri lampeka! A lampeke odvojili paravanima, k'o da je svaki doktor za šljivovicu, pa krije tajnu. Raspalili vatru, miriše rakija u vazduhu, pomešana s mirisom snega, veselo.

Kad ono zbilja, jedan od njih stvarno doktor, i to prvi i jedini u svetu za šljivovicu! Kraj prvog kazana veselo je podloživao vatru, u stvari, Ninoslav Nikićević, profesor tehnologije jakih pića na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Magistrirao čovek na tezi zbog koje bi svaki Srbin, garant, poželeo diplomu: Odstranjivanje viška štetnog sastojka metanola u šljivovici, a doktorirao na aromatičnim materijama u šljivovici.

Malo dalje, na trećem kazanu, jes' da nemaju doktorske titule, al' bi svako ko je okusio njihove rakije, ruku dao da jesu, proizvođači najbolje šljivovice u Srbiji: Zoran Simić, vlasnik "Bojkovčanke", koji je sve i organizovao, zatim Radislav Bogdanović, vlasnik "Stare sokolove rakije", i Ljuba Urošević iz Prokupca a.d. Beograd. Tim nazvan šampioni. Na drugom kazanu budući šampioni, Dragan Živković iz Prislonice, proizvođač "Trojke", Radovanče Aleksić iz Braničeva... Okupilo se tridesetak pozvanih da gledaju ovo čudo, ne peče svaki dan rakijska elita Srbije rakiju. A bio i još jedan razlog - to je, u stvari, bila grupa entuzijasta koji želi da u svetu registruje brend srpska šljivovica prepečenica preko Unije individualnih proizvođača šljivovice.

Himna i slava

Za sada je predlog da himna Udruženja bude "Znaš li onu šljivu ranku", a slava Sveta Neupivajemaja.
- Kao što vinari slave Trifuna, tako bi i i mi trebalo da uzmemo ovu slavu. Jes' da se teško izgovara, ali važno je da to znači - čaša koja ne može da se popije - objašnjava Simić.

Priče za neznalice

_ Uuu, ima dobar venac - česta izreka onih koji probaju neku rakiju, u stvari je, prema rečima Ljube Uroševića, priča za neznalice.
- To bućkanje nema nikakve veze. Najvažniji su senzori u ustima u nosu. Taj venac ima veze samo sa većom ili manjom koncentracijom etil-alkohola. Najbolja je rakija ona koja vas, kad otpijete prvi gutljaj, tera da popijete i drugi. Ako osetite knedlu u grlu, nema tu dobre rakije - kaže Ljuba.

- Francuzima je trebalo 18 godina da zaštite konjak, nama treba najmanje 1118 - kaže Zoran Simić - Ja ne ružim naše navike, ali praktično do sad ništa nije urađeno. Mi sad želimo da preko lokalnih proizvođača registrujemo lokalne brendove šljivovice, dakle mionička, užička, čačanska i slično, a da onda iz toga proistekne nacionalni brend. I da se tačno zna od koje sorte šljive može da se pravi rakija, koja je tehnologija, da se osnuje nacionalni komitet za šljivovicu. I da jednog dana, kad sednete u kafanu u Parizu, a konobar vas pita koju ćete šljivovicu, hoćete li češku, slovenačku ili srpsku - vi kao što birate između "čivasa" i "džek denijelsa"- kažete - hoću srpsku!"

Ko misli da je pečenje rakije jednostavna stvar, grdno se vara. Na ona tri lampeka potpaljena ispred ribničke škole, gde je sad Prvi muzej šljivovice, brinulo se o stvarima o kojima uopšte ne razmišljate kad dohvatite čašicu i nategnete. Da l' je jaka vatra, da l' je dignuta lula, da l' su otvorena vrata od kazana, šta uraditi s prvencem, da l' je mašinerija za pečenje zvana lampek dobro oprana, da l' je mlaz iz tabarke dobar. Većinu tih smernica majstori ne umeju da objasne, već sve ide "odokativnom metodom".

- Srbi od svog postanka peku rakiju i - tvrdim - ne znaju to da rade. S kolena na koleno se prenosi neka tradicija i niko ne želi ništa da promeni. Nego rade šta 'oće i niko ih ne kontroliše. Zato je dobro da se udružimo i nešto svi naučimo. Pečenje rakije nije jedina mudrost. Važni su i plodovi, ako skupljamo loše, trule ili plesnive šljive, to posle ne možemo da ispravimo... A ovde na licu mesta, krašćemo malo od komšija, profesora - poverio se Dragan Živković iz Prislonice, na drugom kazanu.

Profesor Nikićević, na prvom, zagledao je, mirisao, saginjao se ispod lampeka. "I ovo je važno, ali je važno da prepečena rakija bar godinu dana odstoji, i to u hrastovom buretu, u kakvom sazreva i konjak. Iako uvek tvrdim da je dobra šljivovica bolja i od konjaka i od viskija. Ja ovde obraćam pažnju na tempo zagrevanja kazana, pre proključavanja treba malo smanjiti da ne pokipi. Dužina parovodne cevi trebalo bi da bude tri metra, ovde nema ni dva, i da bude blago nagnuta ka kazanu"- pričao je profesor, a prisutni pomagači upijali su znanje.

Oko šampionskog kazana Simke, Ljuba i Rade nisu mnogo mudrovali. "U Srbiji se smatra da je ovo laka stvar i da svi znaju da peku rakiju. Ali, kad komšije Janko i Marko ispeku, one su različite. Jedna bolja, jedna gora. U sud za fermentaciju, prvo, treba da uđe zreo plod, bez prljavštine, lišća i granja. Sud obavezno mora da bude prekriven da ne ulaze vinske mušice.

Kace moraju da budu izuzetno čiste. Fermentacija traje obično oko 21 dan, i odma' posle treba vršiti destilaciju, odnosno pečenje da se ne bi u toj masi stvorila neka jedinjenja koja utiču na aromu rakije. To kako se peče i kad se šta izdvaja treba da se jednostavno zna, to ne mogu da vam kažem. Naš narod pravi jako lošu rakiju, jer ne zna. Ne možete vi dobro piće da stvorite ako ne unesete deo sebe, a to će onaj koji proba uvek da prepozna", pričao je Ljuba Urošević, koji je jedini ručao pored lampeka, a ne za stolom u školi, i posle tu činjenicu proglasio ključnom, kad je uzorak sa "šampionskog" kazana proglašen najboljim.

Sudija je bio Rade Paunović, profesor Poljoprivrednog fakulteta. Poređao tri čaše na sto, mirisao dugo, probao. Nije to ništa. Na sajmovima znao je da u toku jednog dana degustira i po 76 vrsta rakija.

- Ocenjuju se boja, bistrina, tipičnost mirisa i ukusa. Degustator može da prepozna sortu čak i proizvođača. Ni jedan aparat ne može da oceni ono što može čovek. Odma' se proceni dobar i loš uzorak, pa se loši ispljunu, a dobri ponekad progutaju, jer je na ocenjivaju ponekad važna i "povratna informacija" iz stomaka - objašnjavao je profesor.

Domaćin Simić se našalio. Veli, kad su na ovogodišnjim "Mišićevim danima" birali najbolju rakiju i on bio u komisiji sa profesorom. Posle dvanaeste čaše, Simke kaže profesoru: "Znate šta, ja ću da padnem pod sto, ne mogu više. Tek onda sam shvatio da profesor proba, pa ispljune u kofu ispod stola. Ja sve na eks".

Tako su srpski "šljivovičari" do kasno razmenjivali iskustva u Ribnici rešeni da polako osvoje svet. I vreme je.

D. PETROVIĆ
FOTO: A. JOVANOVIĆ


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

15:40h

Prodavci sa novobeogradskog buvljaka kivni na gradsku vlast zbog planova da ih isele na periferiju

16:03h

Reporter "Glasa" istraživao: Šta čitaoci "škrabaju" po knjigama uzetim iz javnih biblioteka (2)

17:15h

Najbolji "šljivovičari" u Srbiji pekli rakiju na tri kazana u sred zime

   
 


     


FastCounter by LinkExchange