GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


A P E L

Zaustavite Kariće

Poruka unije privatnih preduzeća i preduzetnika Čačak 2000

Očevidno je da do braće Karić, dugogodišnjih miljenika porodice Milošević, njenih apologeta, finansijskih podupirača i najbližih dedinjskih komšija još nije doprlo saznanje o velikim i trezvenim promenama u ovoj zemlji koje, između ostalog, podrazumevaju ispitivanje porekla basnoslovne imovine stečene u doba te naopake Miloševićeve vladavine.

Ako su Karići izgubili pamćenje, nije ga izgubio narod: zna se čime su započeli, sa kojim stručnim znanjem, sa kolikim i čijim sredstvima i šta su sve obećavali zavičaju na Kosovu i Metohiji.

Umesto da se i oni nađu na "udaru" korenitih promena i na spiskovima ljudi kojima bi trebalo da se pozabave tužilaštvo i sudovi, ili, najblaže rečeno, Sud časti, Karići se ponašaju kao da je došlo njihovih pet minuta, kao da ih je režim u nečemu sputavao ili kažnjavao, a zna se dobro da su se Karići i Miloševići međusobno i na razne načine ispomagali i u svemu razumeli. Karići bi, sudeći prema njihovom ponašanju, hteli sada da se predstave kao žrtve svojih komšija sa kojima su pili prvu jutarnju kafu.

Nisu se, uzgred da kažemo, Karići slučajno našli na onom spisku poslovnih ljudi kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU - a danas su tako lako otvorili vrata naše Opštine.

Možda Karići pomišljaju da se i danas u strukturama nove vlasti može naći neko ko se da potkupiti, ili ko će im bar progledati kroz prste i omogućiti da svoju "imperiju" šire kao da se ništa u ovoj zemlji nije promenilo, kao da i dalje vladaju Miloševići.

I, začudo, zanemarujući sve moralne norme, Karići su, valjda za početak, izabrali Čačak, grad čije su pojedine privrednike ojadili i kojima već duže vreme duguju više od dva miliona maraka.

Sada oprezni čačanski privrednici, koji su preskupo platili svoje verovanje Karićima, nastoje da upozore svoje kolege u drugim gradovima Srbije da Karićima ništa ne veruju - bar dok mnogobrojnim poveriocima ne vrate pare.

Unija istovremeno upozorava novu vlast da se, bez obzira na darovitu muzikalnost braće Karić, ne hvata u njihovo kolo. I nova vlast mora da zna: muzika je jedno, politika drugo, a biznis nešto sasvim treće.

Upravni odbor Unije Čačak2000


D O S A D A

Dođe kraj u 00.17 sati

Poštovani g. uredniče, opšte je mesto da je TV "Pink" metafora za šund. Bio je to i za kič, sve dok mu, nedavno, zbog para - razume se nije odbegla O. K. To je o.k.
Ali "nova" tok-šou emisija sinonimnog naziva ("Zamka") zbilja je dno dna srpskog elektronsko-medijskog prostora, a "i šire". Bolje bi joj stajao naziv od tri reči: jad i beda.

Ne znam šta pre da komentarišem: scenografiju koja igra pred očima, "voditeljku" koja sebe, glasno, smatra "ozbiljnim novinarom", a dva i po sata obrće dva i po pitanja; "reportera" koji ne može (ili ne sme?) da "navata" jednog slučajnog prolaznika, nego nam potura nekog da odglumi "poznog šetača"... Ili "iznenađenje večeri" - gle!

Pa to je ćata obrenovačkog advokata, mister St. Protić, kome bi bolje stajalo da je, u duetu sa svojim (ko zna kojim po redu) predsednikom fijaker-partije otpevao Cecin evergrin: "jer - pukli smo, zar ne!?" Stao čovek pred kamere i ima, kaže, neke "refleksije"! I još kaže da mu je politika, sada (!), u "drugom planu!" ,Ajde! Pa ti, sine St. Pr. , nisi politici ni u desetom planu!. Inače, na osnovu (očekivanog) prepucavanja frustrirani, bivši - pušači: g. M. V. pušio je kubanske zavijače dok je jeo teta-Mirine savijače; gđa G. Č. pućkala je (tuđe) poslaničke kartice, trudeći se da (se) što manje dimi... A g. V.I., "prema tome", ispušio čitavu (nesagrađenu) čačansku fabriku cigareta! U 00:17, najzad, dođe kraj i mom, tipično srpskom, mazohizmu: odjavi se (oh, da je bar zauvek!) "mlada" voditeljka, ode i gđa Goca - "matičarka", "kumovi" - Vučela i Velja, a "svatovi" - "perspektivni omladinci" prigrabiše po koju torbu sponzorske firme koja obrađuje prirodnu kožu...

Došlo mi je da iskočim iz svoje (100 odsto prirodne) kože! Prošaptah samo: "Pomozi (srpskim biračima), Bože"... S poštovanjem

Zoran Udicki
Novi Sad


P I T A NJ E

Jesmo li dostojni svojih predaka

Dostojanstveno obeležavanje 200. godine Prvog srpskog ustanka

Da li smo dostojni sledbenici naših slavnih predaka i kako ćemo to pokazati? Hoćemo li samo prisustvom ili nam ni do njega nije stalo, hoćemo li pomenima, svako u svome gradu, ili ispraznim polemikama šta i kako treba, da bismo se dokazali kao isuviše mudri...

Približava se veliki datum naše istorije -15. februar, Sretenje , dvestogodišnjica Prvog srpskog ustanka, dvestogodišnjica organizovanja nacionalne države koja je ukinula feudalni poredak samo petnaest godina posle velike Buržoaske revolucije u Francuskoj.

Hoće li na skupu u Orašcu biti omladine koja će istom prisustvovati najviše zato što shvata njegov značaj, a ne zbog pomodarstva, čak i težnji da se neki događaji u našoj istoriji potpuno preinače, znamenja i spomeni čak poruše...

Da li ćemo ostati ustanički gordi pred licem velikog "vožda" našeg, koji se isprečio pred daleko nadmoćnijom turskom vojskom, pred moćnim dahijskim ograničenjima, pred ropstvom u kome je njegov narod pet stotina godina čamio...

Iz zatamljenosti, u svetlost preobraženi, hoćemo li moći da zamislimo Beograd kao naš glavni grad u koga se iz Smederava premešta Sovjet, koji ima svoj uređeni magistrat iz koga je vođena politička, administrativna i kulturna organizacija oslobođene Srbije...

Imamo li smelosti da se nazovemo njihovim potomcima na putevima na kojima nas pesnik opomenu da njihovi grobovi nisu rake, već kolevke novih dana, vatre doglasnice i povesnice..."

Hoćemo li se 15. februara setiti i Vuka, stočetrdesetogodišnjice smrti njegove? Možemo li slediti njegov primer istinoljublja vezan za sve ono što je on o ustanku i svom vremenu kazivao:

"Zakon sam sebi postavio da niti koga hvalim niti kudim, niti da se čemu podsmevam niti čudim, nego samo da kažem kako je bilo".
Da li će mladi koji ove godine stignu u Orašac, ili bar većina njih, moći da ovo, životvorno načelo Vukovo prisvoje kao svoje, i da i sami svedoče nepotkupljivo, a, istinito...?

Možemo li se u istom danu setiti i Dositeja, i njegove "Pjesni na insurekciju Serbijanov", sa onim krasnim početkom:
"Vostani Serbije,
vostani carice",
pozivajući na ustanak i narode - srpsku braću svih zemalja?

Da li ćemo zaboraviti kako je o ustanku sakupljao novčane priloge za vojsku, da daje i svoj novac, da se lično stara za uređenje sudova i školovane administracije u Sovjetu, da osniva Veliku školu i Bogosloviju, da postaje prvi popečitelj prosvete?

Može li većina ljudi na skupu u Orašcu moći da pojmi iste uloge ove tri retke i velike pojave naroda svog, iste smernice u pravcu njegovog razvoja u vekove napred, a to su: prosvećivanje, oslobođavanje i ujedinjavanje njegovo...?

Da li ćemo se svi mi, sledbenici naših slavnih predaka, moći setiti reči Alekse Nenadovića da se ne boji smrti, ako je na pravi način pogubljen, da li Hajduk Veljkovih: "Glavu dajem, Krajinu ne dajem!"?

Hoćemo li moći da pojmimo da se može izdržati a da se niti pisne, niti zubima škrine", hoćemo li imati i ponosa i snage da zakunemo svoju decu da ne odaju druga ni jednoga" i "da budu kadri stići i uteći"..., možemo li, i oni i mi, zaista shvatiti veličinu podviga Tanaska Rajića?
Ili ćemo se, ne daj Bože, postideti, pocrveneti, zbuniti...

Milanka Šojić Pavlović, OŠ "Vera Blagojević"
Banja Kovaljača


N E J AS N O Ć A

Ko je kome primer?

Akcija pod nazivom "Đaci volonteri dobrovoljnog davalaštva", neće bitno i trajno povećati broj dobrovoljnih davalaca krvi jer se od njih očekuje da deluju motivaciono na roditelje i svoje rođake što bi trebalo da bude obrnuto, jer se zna da su roditelji od rođenja najbolji primer svojoj deci, naravno i učitelji i profesori. Sve te nagrade koje je obezbedio Institut za transfuziju krvi kao i sekretarijat za obrazovanje Grada ne stvaraju trajni osećaj humanosti. Preporučila bi ministru za zdravlje da u ambulantama stoji natpis da prednost imaju dobrovoljni davaoci krvi, ratni invalidi i naravno starije osobe.

Kod zakazivanja za ultrazvuk i slične preglede dobrovoljni davaoci bi trebalo da imaju prednost i tim gestom bi bili počastvovani a delovalo bi vrlo vaspitno i pozitivno na sve građane pa bi se i na taj način povećao broj dobrovoljnih davaoca krvi. Krajnje je vreme da ministar za zdravlje donese dekret da se dele brojevi i zakazuje pregled, jer se još uvek kod pojedinih lekara čeka po tri, četiri i više sata.

Pacijenti koji rade, gube posle radnog vremena silno vreme zbog loše organizacije zdravstvenih radnika. Sa dosadašnjom organizacijom neće doći do smanjenja bolovanja kao i povećanje dobrovoljnih davalaca krvi. Kao dugogodišnji dobrovoljni davalac krvi (više od 25 puta) mislim da imam pravo da dobronamerno ukažem na spomenute propuste.

Dušanka Šolaja, profesor
Beograd


O S V R T

Gde su gresi G. Anića?

"Ne po Nušiću nego po Aniću", "Glas javnosti" 20. januar 2004.

Dopis o događajima u SO Aranđelovac mi je privukao pažnju iako u Aranđelovcu i okolini nemam nikakvu rodbinu jer su mi svi preci oba roditelja iz Beograda. Umesto rodbinskih veza ja imam vrlo jake emocionalne veze sa tim krajem jer smo u Topoli, Aranđelovcu i Orašcu bili srdačno primani kada smo bežeći spasavali glave od terorističkih bombardovanja neprijatelja i "saveznika" iz 1941. i 1944. i 1999. godine.

U vreme kada se otkrivaju pronevere i novčane transakcije od kojih se muti u glavi, u vreme svakodnevnih oružanih pljački, u vreme kada je srpski narod raspet na krst, kada mu se otimaju teritorije i kada se vrši nasilje nad stanovništvom neviđenih razmera, kada nesmetano deluju antisrpske separatističke stranke i "nevladine organizacije" - "Glas" ustupa svoju dragocenu stranicu jednom skoro potpuno neargumentovanom napadu na, slobodno mogu reći, čestitog čoveka. Na čestitog čoveka koji živi u očevoj ko zna kada sazidanoj kući, ali koji je "od 1990. promenio pet ili šest stranaka"!

Autor dopisa promenu stranaka smatra grehom i ne pita se koliko su se možda napuštene stranke same promenile i koliko su članovi koji su ih napuštali bili u pravu kada su im poručivali da idu bestraga.

Da se vratimo na suštinu. Gde je greh grešnog R. Anića? Da li se obogatio, sazidao velelepnu kuću u Zemunu, letovao u Dubaiju, opsovao nekome majku? Šta je to Anić učinio sem što je "skromnog obrazovanja" u odnosu (verovatno) na ogromno obrazovanje autora spornog dopisa.

Dakle, gde su gresi R. Anića koji bi mogli da se krivičnim gonjenjem iznesu na sudu? Ili da bar političkom osudom dobiju potporu za dopis na koji se osvrćem.
I još jednom: u strahovito vreme po srpski narod ovakvi dopisi bi morali ići u neki "jeftiniji" list.
I gde je tu Nušić?

Milutin Živković
Beograd