Kontroverzni američki milijarder mađarskog porekla Džordž Soros pre nekoliko dana na udarnim američkim medijima ponovio je odluku da će se svim raspoloživim sredstvima boriti protiv predsednika Buša u njegovom pokušaju da osvoji i drugi predsednički mandat na novembarskim izborima ove godine.

Neslaganje sa politikom predsednika Buša Soros je najavio na prestižnom međunarodnom skupu u Davosu početkom 2003. godine, a potom potvrdio u Salsburgu na sličnom skupu osuđujući odluku o intervenciji u Iraku. Irak je sada glavni zvanični razlog neslaganja i motiv sukoba, ali u osnovi sukoba, po svoj prilici, lezi neslaganje Sorosa sa strategijom u spoljnoj politici SAD koju sprovodi administracija Buša, a kojom je izmešteno težište nastupa iz Evrope na Bliski, Srednji i Daleki Istok i Centralnu Aziju.

Soros je imao važnu ulogu u strategiji SAD i Zapada na rušenju Berlinskog zida, odnosno sovjetske komunističke imperije u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Uložio je sredstva i infrastrukturu sopstvene imperije u funkciju tog rušenja opredeljenjem da neposredno deluje u sferi ideologije slobodnog tržišta, civilnog društva i globalizacije. Naročito je poznat njegov učinak u oblasti medija, obrazovanja, komunikacija.

Učešćem u toj strategiji Soros je postao i sam interesni zavisnik. Očigledno je da Soros smatra da SAD još treba aktivno da deluju u Evropi i na prostoru bivše sovjetske imperije, uključujući i samu Rusiju, i da je premeštanje težišta na Bliski i Srednji Istok i Centralnu Aziju pogrešna strategija Buša i SAD pod njegovim vođstvom. U ovome Soros ima dosta dodirnih tačaka sa američkim demokratama tako da se može govoriti o strateškom predizbornom savezništvu demokrata i Sorosa protiv Buša.

Posebnu pažnju zaslužuje interes Sorosa za reviziju Versajskog ugovora iz koga su nastale određene granice i odnosi, na primer na Balkanu, koji i danas važe, koga je pokazao kroz svoju strategiju i aktivnosti u Evropi. U tom smislu su indikativne njegove jednostrane osude Srba za izazivanje Prvog svetskog rata i za događanja poslednjih godina, zatim podrška Albancima na KiM za samoopredeljenje, kao i "razumevanje" nekih veliko mađarskih stavova.

Evidentno je da su specifični interesi i zanimanja Sorosa prevazišli kontekst konkretne strategije SAD koje su sledile sopstveni interes jedine supersile razvijenog kapitalizma i odmaklog globalizma. Zbog toga je Soros izgubio glavnu uzdanicu za svoju strategiju u Evropi - državu SAD sa vojnopolitičkim sredstvima - i zato sad nastoji da sruši ovu administraciju i pokuša da revidira spoljnopolitičku strategiju SAD.

SAD i Buš jednostavno slede suštinsku logiku sopstvenog biča koje predstavlja najmoćniju kapitalističku silu. U tom smislu je prirodno opredeljenje za prostor koji je trenutno najbogatiji resursima koji omogućavaju najviši profit i političku ekspanziju. Uostalom, ekonomski rezultati Bušove administracije su i dosta ubedljivi, bez obzira na sve rezerve koje postoje zbog slabljenja dolara i platnog deficita: SAD imaju najvišu stopu porasta proizvodnje i produktivnosti u svetu. S obzirom na učešće SAD u svetskoj privredi, ovo su najvažniji faktori za dalju vodeću poziciju SAD. Sa niskim kamatama i "slabim" (jeftinim) dolarom sva su im tržišta otvorena.

Pokazalo se da su velike devizne rezerve u razvijenim zemljama Dalekog Istoka u interesnoj sferi i pod kontrolom i uticajem krupnog kapitala SAD. Te rezerve sada igraju važnu ulogu u saniranju američkog deficita i podršci dolaru, tako da sama privreda SAD ne trpi štete kakve bi mogla sa visokim platnim deficitom. Supersilska neosetljivost na planu politike u odnosu na druge, pa i najbliže saveznike, potvrđuje suprematiju SAD. Danas za SAD nije važno kome se njihova politika sviđa. Na drugima je da se prilagođavaju.

Soros nema ni ubedljive evropske argumente u kritici pomeranja težišta akcija SAD. Proces tranzicije Centralne i istočne Evrope, uključujući i samu Rusiju, jeste uspešan. Zato predstoji i proširenje EU u taj prostor. Svoju vodeću ulogu SAD sada strateški projektuju preko specifičnih odnosa sa EU i u okviru NATO, a partnerskih sa Rusijom. Ukoliko se proces tranzicija u Istočnoj Evropi, integracija zapadnog Balkana i rešavanje Kosmetske krize strateškopolitički principijelno i međunarodno pravno osnovano budu odvijali i tretirali, SAD ne bi imale razloga za specijalna angažovanja, a Soros za posebnu aktivnost.

To je i glavni problem Sorosa u njegovoj evropskoj političkoj ambiciji zbog čega ide frontalno na Buša, odnosno republikance. Ukoliko Buš dobije drugi mandat uloga Sorosa bi mogla objektivno u Evropi dalje da slabi, osim ako se ne uklopi u glavnu strategiju administracije i stavi u njenu funkciju mimo sopstvenih ambicija.

ZORAN MILIVOJEVIĆ